Americi ne treba novi zakon o oružju već briga za duševne bolesnike

Švajcarski rezervisti drže oružje kod kuća, Izraelci i u kafane idu naoružani, Česi, Kanađani, Nordijci... imaju veoma liberalne zakone o oružju. Zašto se onda serijska ubistva, poput onog nedavnog u Njutaunu, ne događaju tamo, nego gotovo isključivo u SAD?

To pitanje postavlja komentator nemačkog dnevnika Di velt (Die Welt). Način da se sprečavaju ovakvi masakri on ne vidi prvenstveno u pooštravanju zakona o držanju oružja nego u uspostavljanju i pojačavanju sada gotovo nepostojeće društvene brige za psihički bolesne pojedince.

Švajcarci, po služenju vojske, kao rezervisti drže oružje čak 34 do 35 godina, a do nedavno su zaduživali i municiju. Lane je ovaj narod na referendumu odbio predlog da se oružje rezervista vrati u skladišta.

Mladi izraelski vojnici i vojnikinje moraju svuda sa sobom nositi oružje, ako to ne bi činili bili bi oštro kažnjeni. U kafanama u Izraelu nije ništa neuobičajeno da ljudi sednu za sto, odlože oružje i naruče kafu, piše dalje Velt.

Veoma liberalne zakone o oružju imaju zemlje za koje se to nikad ne be reklo, kao što su Češka i nordijske zemlje, gde je lov deo nacionalna tradicije. A i Kanada, sused SAD, je sve drugo samo ne zona bez oružja, navodi Velt primere. Zašto onda u tim zemljama ne puknu nervi nekom ludaku i tamo nema slučajeva da se deca u školama i posetioci bioskopskih sala kupaju u krvi? 

Obrnuto, tojest, direktno pitanje – zašto se to događa (samo) u SAD?

Verovatno je, prema Veltu, glavna razlika između SAD i drugih zemalja u kojima su građani naoružani do zuba u tome što u SAD ne postoji opšta zdravstvena zaštita odnosno osiguranje. A ne postoji ni socijalna kontrola koja je s tim povezana. Ukratko, u Vašingtonu, Njujorku, Los Anđelesu... ludaci se slobodno kreću ulicama kao beskućnici i skitnice, dok u Cirihu, Tel Avivu, Pragu...o njima se staraju u bolnicama. O tome kako to praktično izgleda u SAD otkriva potresno pismo majke jednog psihički bolesnog 13-godišnjaka pod naslovom Ja sam majka Adama Lance. Ona opisuje koliko je njen slučaj sličan sa situacijom majke i sina koji je u Njutaunu nedavno ubio 26 ljudi a, pre svega, pokazuje koliko je američko društvo ravnodušno prema problemima koje porodice imaju sa svojim psihički bolesnim članovima, posebno ako nemaju zdravstveno osiguranje, i teško mogu same s tim da izađu na kraj. 

Upravo u toj nedovoljnoj kontroli i brizi za duševno bolesne Amerikance, Velt vidi suštinu problema s takozvanim poludelim strelcima u najbogatijojoj i najmoćinijom zemlji sveta.

Ako su uvereni da je škola satansko mesto gde su zloupotrebljavani i šikanirani, pa zato moraju pobiti sve učitelje i djake osloboditi od ovozemaljskioh patnji, kakve li su im se misli godinama morale pre toga pojavljivati u glavi, a o tome niko ne zna? A kad im neki glasovi iz tame sufliraju da se moraju preobući u zlosina iz filma o Batmanu i pucati u publiku ispred filmskog platna, pa pokušaju da traže pomoć - naiđu na uključenu telefonsku sekretaricu u lokalnoj bolnici, dodaje list, aludirajući na masakr u avgustu u bioskopu u Koloradu, kada ubica pre tog čina nije uspeo da dobije vezu s psihijatrom.