Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (7)

Pričalo se svašta. No, u takvim okolnostima veruješ (bar delimično) u sve te priče. Nemaš drugog izbora. Gradom je danima kružila priča koja nas je pomalo plašila a pomalo zasmejavala. Navodno se nadomak Mitrovice (okolina Zvečana), nalazi neka velika vojska  koja je baš opaka. Nose crnu odeću i fantomke. Ništa ne pričaju. Spavaju na livadi i svakog jutra treniraju. Treninzi traju satima.

Deda iz okolnog sela sve zna,  jer tu pušt  kravu da pase, a on se sakrije i gleda ih. Kaže, posmatrao ih cele nedelje. Nije čuo slovo da su izgovorili. Stalno ćute. Radoznali deda nastavi da špijunira a potom uveče, okupi komšije i priča šta je video.

No, jednog dana…

Deda, sakriven iza drveta posmatra te ljude i trgne ga ruka na ramenu. Kaže, samo mu oči vidi. Premro od straha. Neznanac ga pita, šta tu traži i zašto se krije? Preplašeni starac objašnjava i pokazuje kravu. I drhti od tog pogleda. No, upkos strahu pita: Sinko, a odakle ste vi? Vojnik mu odgovorio: Deda, ako ti kažem, moraću da te ubijem.

Verovala sam donekle u tu bajku koja je već uzela maha i pričala se u Mitrovici, sa i bez fila, smejala sam se dedi.

Nekako sam prihvatila tu činjenicu da u Mitrovici srećem razne uniforme. Tako da sam prestala da se osvrćem na te naoružane ljude koji su došli da ratuju u stanovima, kućama, radnjama. Imali su oružje i samim tim su bili moćni. Ćutala sam i ja, i moji sugrađani.

One male, sitne, patriote u uniformama naše prave vojske ginule su u srcu Kosova, u Dreničkom kraju. Na granici sa Albanijom. Ostajali su invalidi. Psihički oboleli. Ovi su ratovali sa šiptarskim stanovima i nameštajem.

Jer, znali su da će otići! A mi smo samo, glupi Srbi koji se raduju srpskoj vojsci. Lako je nas zavarati. Mi smo oduvek bili priprosti, zar ne?

Ti, isti sada šetaju Srbijom i pričaju o svom patriotizmu ali kriju činjenicu da im je povratak ovde zabranjen.

Možda ih na to podseti kristalni luster koji su poneli odavde, televizor, mini linija ili zlatni lanac na vratu supruge? Ko zna. 

***

Moji roditelji su imali kućnog ljubimca. Išla sam redovno da ga hranim. A taj dan je nekako počeo bezveze. Vesti sa ratišta su pristizale: Izgubio nogu na minskom polju; Izgubio oko; Teško povređen;  Poginuo. Sve Mitrovčani.

Čini mi se jedan od težih dana tog rata. Već smo bili umorni od svega i izgubljeni u tom haosu. Krećem ka soliteru, rasejana. Mislim na poznanika koji je ostao bez noge. Da li će preživeti ?

Koračam stepenicama (lift je bio isključen zbog bezbednosti), i mislim. Mislim o svemu, samo da ne mislim o znanim ljudima koje je zadesila ta teška sudbina.

Primećujem širom otvorena vrata. Komšija Šiptar. Čudno mi je da su vrata tako otvorena, jer znam da su se oduvek zaključavali kao u tamnicama.

I druga vrata su otvorena. I sledeća. Već mi ništa nije jasno.

Nije mi to prvi ratni obilazak. Uvek nekoga sretnem. Srbina ili Šiptara. Javimo se, popričamo i to je sve. Komšije, Šiptari su bili tu. Redovno sam ih viđala. Znam da su pozdravljali avione i NATO pakt javno. Komšinica koja se uvek deklarisala za Republiku Kosovo je naročito bila srećna. Blagosiljala je pilote i pozdravljala ih kao oslobodioce.

Kada sam je srela na početku rata, bila je jako drska i bezobrazna.

Javila sam joj se uobičajeno. Normalno, kao i uvek. Godinama se znamo. Nije mi uzvratila pozdrav. Zlobno me pogledala i rekla : E, komši'ka, došlo i naših pet minuta. I nastavila da silazi niz stepenice.

Nisam bila ogorčena, već zapanjena -  nikada nismo imale nikakav problem a ona mi otvoreno preti! Za šta? Za koje delo? Kojih pet minuta? Pa ceo život je bio njihov! Dobili su sve od Srbije. Dobar posao, platu, stan! U zgradi je radila šta je htela i kad je htela. Nikad joj nismo prigovorili, mi Srbi na našem Kosovu. Srpskom.

Tokom demonstracija, osamdesetih godina, danima je na terasi puštala muziku. Vrlo glasno. Odjekivala je zgrada a i ulica. Nisam mnogo razumela šiptarski, ali sam čula da se u pesmi stalno pominje Kosovo Republika. Bila sam devojčurak. Smetalo nam je. Naročito njena dva sina, moji vršnjaci. Znali su da izađu ispred zgrade i rasture društvo koje je bilo mešovito (Srbi i Šiptari). Namerno. Devojčice su podrugljivo zvali škinje, tako nekako, što je  u prevodu značilo svinje. Psovali su nas. Da ne bi bilo čarki, mi smo se povlačili. Jer, ako nastavimo izbije tuča. To smo izbegavali.

Zanimljivo je i to, da je tokom demonstracija 80-tih godina, taj isti dečak, bio dete. Imao je svega 10-11 godina. Te demonstracije, pamte svi Srbi, jer su bile masovne i zbilja zastrašujuće. Posmatrali smo sa terase kako se kreće reka ljudi sa rudarskim zastavama i Titovim fotografijama i glasno viču: Tito-Partija. Ništa nam nije bilo jasno. No, već na sredini mosta, izlazi ovaj isti dečak (moj komšija) i čujemo Republjik. Masa ga podržava. Grad bruji. Lomili su i rušili sve pred sobom. Policija je bila mešovotog sastava, tako da su policajci Šiptari odbili da učestvuju u razbijanju demonstranata. Ono malo Srba, koji su radili tamo, nisu smeli. Nisu imali čime. Nakon toga je uveden policijski čas, od 7 uveče do 7 ujutru, i došli su specijalci iz bivše Jugoslavije.

Od tada, taj dečak je bio glavni Šiptar u zgradi. Bahat, bezobrazan, pun mržnje. Verujem, da je bilo njegovih pet minuta, žive bi nas jeo.

Zgrada je bila nastanjena sa Srbima i Šiptarima, mahom. Nekoliko Bošnjaka i jedna turska porodica koja se odselila za Tursku čim su krenuli nemiri u Prištini. Znači, 80-tih godina.

Šiptara je, naravno, bilo više. Uvek su bili većina. Svuda.

Nakon tih nemira, komšijski odnosi su se poremetili. Više nije bilo isto kao pre. Izbegavali smo druženje i trudili se da živimo zajedno ali na distanci.

Od toliko šiptarskih porodica koje su živele u zgradi, samo jedna porodica se nije nikada deklarisala za Republiku Kosovo. Svi ostali jesu. I od tada su nas javno mrzeli.

Bolje nekada i da prećutiš nego da ti zakuca Šiptar na vrata i zapreti da će ti ubiti dete. Imala sam to iskustvo, i znam šta znači živeti mesec dana pod besom, dok tvoji vršnjaci sede u kaficima i ne znaju ni značenje ove reči.

O tome, neki drugi put. 

***

Koračam stepenicama i već se osećam neprijatno. Nigde žive duše. Gde li je taj narod?

Znam da su tokom noći isli u skloniste da se druže. Šiptari su sedeli zaključani u svojim stanovima, a Srbi su silazili u sklonište. Ne zbog aviona, već zbog toga što su se osećali bezbednije u grupi. Nisu bili naoružani, i u strahu da neko ne nasrne na njih, bili su dole. Skupa. Neko su bili Šiptari, pre svega komšije (oni jesu bili naoružani), a potom i raznorazni manijaci koji su isto naoružani šetali gradom. Naročito noću.

I na četvrtom spratu nalećem na komšinicu Šiptarku. Žurno silazi u kućnoj haljini. Javljam joj se. Ne odgovara ali me i ne gleda.

Sada već čujem neki žamor, ali ništa jasno.

Nakon, nekoliko minuta postalo mi je jasno. Veći strah nikada nisam osetila. Stojim, a prema meni trči komšinica čiji je sin bio vođa demonstracija. Počinje da kuka i zapomaže da joj pomognem.

Vidim još nekolicinu komšija Šiptara. Žurno silaze. Ona i dalje stoji I zapomaže: Pomagaj komši'ka.

Pitam je šta se dešava? Ništa je ne razumem, jer plače. Pokušavam da je uhvatim za rame, da je umirim. Odbacuje moju ruku.

Kako da joj pomognem?

U tom času vidim čoveka, obučenog u crno, maska na licu, a u rukama  puška. Liči mi na automat. Uperena je u mene. Mahinalno podižem obe ruke u vis. Posmatra mene i ženu koja plače. Zaledila sam se. Ne znam kako sam izgledala, ali čini mi se da sam u tom trenutku izgubila moć govora. Osedela sam za minut. Samo sam pomislila, gotovo je. Ovo je kraj.

On viknu: Ima li ovde Šiptara?

Zgrada odjekuje od tog glasa. Naglasak mi je nepoznat.

Nemo ga gledam i ćutim. Nemam glasa. A ni vazduha. Ruke su mi i dalje podignute. Komšinica i dalje stoji pokraj mene. Puškom joj daje znak da ide.

Okreće se i brzo trči niz stepenice. Ja i dalje stojim. Opet isto pitanje, već nervozno. Viče, jako viče. Puška je i dalje uperena u mene. Nigde nikoga.

Odmahujem glavom i nekako uspevam da izgovorim: Nema Šiptara.

Spušta pušku i trčeći silazi niz stepenice, odlazi…

Spuštenih ruku, polagano klizim ka betonu. Ne mogu više da stojim od straha. Čučala sam kao zaplašena životinja. Nisam smela da se pomerim u toj jezi. Ko zna koliko bi to potrajalo, da nisam čula ključ u bravi.

Vrata se lagano otvaraju i izlazi komšija Srbin. Uplašen i bled. Sećam se šapata: Otišao je, ne plaši se. Verovatno sam loše izgledala jer mi je dao čašu vode. Stariji čovek, naboranog lica. Pomogao mi je da se pridignem. Znam da sam se tresla kao prut. Pod ruku me poveo uz stepenice, jer sam jedva hodala. Noge su mi bile, činilo mi se, kao od olova.

Sedimo kod njega u stanu. On i supruga. Sami su. Gledam ga, sada već prisebnija, mada se i dalje tresem. Na moje pitanje šta se to dešava, odgovara: Ne znam. Niko više ne zna.

Samo su čuli viku i trčanje na stepeništu. Stalno su vikali (njih trojica je bilo): Ima li ovde Šiptara. Došli su u sred bela dana, naoružani do zuba. Neki ljudi u crnom. Nisu pucali. Izbacivali su Šiptare iz stanova.

I zbilja, nisu pucali, to sam se kasnije uverila - kada su te iste komšije Šiptari vaskrsle, i vratile se u svoje stanove. Da ih prodaju za dobru paru. I beže.

Kaže mi, stari čovek, da se snađem kako znam i umem i da  obeležim vrata. Nisam ga dobro shvatila. Pojašnjava mi da nađem papir i napišem prezime i nalepim na vrata. Iako ima pločica na vratima, mala je. Moram veću. Inače, obiće vrata i upašće u stan. Samo ako je prezime vidno napisano, onda neće. Zapanjeno ga gledam. Kaže da požurim. Dolazili su u par navrata, doći će opet.

Izlazim iz njihovog stana i stvarno vidim da na njihovim vratima, nekim crnim markerom, piše njihovo prezime. Komšija me prati do stana jer sam vidno zaplašena.

Ulazimo u stan. Nikoga nismo sreli zaboga. Pusto… Na bravi vidim pokušaj obijanja. Tražim prokleti marker ali ništa. Nema ni lepka.

Nalazim kredu. Obična bela kreda, koju sam koristila dok sam tu živela, za moj pokušaj šivenja.

Ruke su se i dalje tresle, ali sam nekako uspela da napišem prezime. Velika slova, ćirilica. Komšija kaže: Dobro je. Pratim ga, supruga mu je sama i bolesna je.

Okrećem ključ i tek tada počinjem da plačem. Glasno. Ne mogu da se zaustavim. Čučim sama u stanu i plačem. Jecam, glasno da i meni samoj smeta. Ali, ne mogu da se zaustavim. Gledam ptičice u kavezu. Ćute i gledaju me. Jedna uz drugu. Dođe mi da kukam, najglasnije što mogu. Da li da pustim ta mala, nedužna stvorenja iz tog prokletog kaveza? Da im dam slobodu ako je ja već nemam? Zasto smo ih uopšte zatočili u tom kavezu? Nisu krive, mi smo ih zarobili da nam budu kućni ljubimci, nesvesni toga da smo ih lišili sobode.

A, ubice u obliku ljudskih bića, okrvavljenih ruku, šetaju slobodno gradovima Kosova, Srbije, Hrvatske, Bosne….

Stavljam im hranu i menjam vodu i pitam se: Čiji smo mi kućni ljubimci? Ko to toliko voli ove Srbe sa Kosova, pa ih drži zatočene u kavezu?