Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (6)

Te noći sam malo spavala, malo dežurala, gledajući neke filmove o partizanima. I taj scenario je pisao neko ko nema blage veze šta je rat.  Zadremala sam sa svanućem.

Budi  me glas moje mame: Jao šta se radi ! Znala sam da se opet događa nešto, što ona još uvek nije videla pa je tako zgranuta.

Izlazim u dvorište. Čujem galamu. Približim se ogradi i vidim u komšiničinom dvorištu (njene stvari još uvek čuvam ispod kreveta), neke dečake. Tinejdžere. Muvaju se u prizemlju kuće. Neke sam prepoznala,  a neke nisam. Šta da im kažem? Da mogu da nastradaju? Još uvek vire goli kablovi od struje...  Gornji sprat može da se sruši. Ali već sam  shvatila  da je ćutanje zlato.

Bože, da li je živa ta moja starica? Ne verujem.

Nisam je nešto poznavala, iako smo bile komšinice. Nisam se ni trudila jer mi je uvek smetao taj njihov (albanski) način života.

U severnom delu Mitrovice, Šiptari su bili malo popustljiviji prema ženama. Vrlo malo. Bar su im skinuli dimije i one smešne sive mantile. I dozvolili im da rade.

No, kada odem na Bair (južni deo grada) žalila sam te žene koje su se otresle feredži ali, posmatrajući ih obučene u dimije i sa maramama, pa feredža je bolja varijanta. Laganija je, rekla bih. Leti je bilo tužno gledati ih. Nosile su kišobrane da se bar na neki način zaštite od vrućine.

Tako je bilo i sa mojom komšinicom. Bila je to gradska porodica doduše, mada nisu bili stari Mitrovčani. Dvorište uređeno, puno ruža koje su mirisale celo leto. Nikada nisu galamili. Bili su jako tihi. Ljubazno se jave i to je sve.

Međutim, starica je bila drugačija. Volela je da se nasloni na ogradu i da pričamo. Tako me i pozvala na čaj. Onaj njihov turski.

Male, staklene čaše sa srebrnim kašikama. Ukusan. Pila sam ga sa užitkom. Često sam ga kod kuće spremala, ali nikada nisam znala tako.

Pričamo i smejemo se. Muškaraca nema, naravno. Čaj nam služe mlade žene, obučene u lagane letnje haljine koje se meni ne dopadaju jer deluju tetkasto, a one su ili mojih godina ili čak i mlađe. Snajke -  kaže komšinica. Ne zove ih da sednu sa nama. Malo mi je bilo neprijatno, jer sam imala kratku haljinu za tenis.

Tada sam na krako videla njihove odaje. Interesantno je da su se, uprkos modernizaciji, Šiptari trudili da bar jedna soba u kući zadrži taj stari duh. To je primaća soba. Ugaona garnitura, nikada nisam videla veću. Da sedne 20 ljudi. Neizbežne jambolije i heklane stvari posvuda. Mali stočići na kojima su sluzili čaj. Uvek sam se pitala gde kupuju te garniture, jer ja ih nikad  nisam videla ni u jednoj prodavnici nameštaja. Druge sobe su me ostavile bez daha. Divota. Opremljene po poslednjoj modi, kao u časopisima. Koža, svila, mermer… Predivno. Bežični telefon na staklenom stočiću. Pokraj njega mobilni koji sam tada videla prvi put. A tako sam se smejala kada su  na TV apelovali da se isključuju mobilni telefoni zbog bombardovanja. Mislila sam, mi smo glupi i to čudo još nije stiglo na Kosovo. Želela je da sve vidim. Bila je ponosna jer sam se ja svemu divila.

Nije to bila obična šiptarska kuća iz koje se osećao miris masla koji je zaista bio grozan. Narocito leti. Ova je bila drugačija. Kulturnija. Kupatilo sa đakuzi kadom. Nisam znala šta je to. Ličilo mi je na mali bazen. Ponosno je objašnjavala. Zaista nisam znala koliko je to skupo. Nije me zanimalo. No, kada je rekla cenu, zapanjila sam se. Odakle im novac? Znam da je sin napustio posao, kao i većina Šiptara. Samo ona prima penziju.  

Kao da je pročitala moje pitanje, koje nisam glasno postavila. Kaže, pomaže ih sin iz Švedske.

***

Interesantno je da je, posle paljenja te kuće, bežični telefon preživeo vatru. Sećam se koliko smo bili zbunjeni zvukom koji se čuje iz ruševine, dok nismo shvatili da zvoni telefon. Nismo pokušavali da priđemo, jer nismo ni mogli. A i da jesmo, šta uraditi? Javiti se? Šta reći onom ko zove?

***

Posmatrala sam uporno one dečake koji su se muvali oko kuće i ćutala. Primetila sam da im je neprijatno. No, i dalje obilaze kuću. Uporni su. I ja sam.

Već mi je dosadilo to svakodnevno muvanje okolo. Smetalo mi je.

Odlaze i uzvraćaju pogled, sa osmehom - a znam da sam im smetala. Baš me briga.

Kopkalo me je šta su uopste trazili na tom zgaristu? Zašto su dolazili ? Da nisu nešto podmetnuli? Bombu? Neki eksploziv? E, sad mi već nije prijatno. Još mi to treba. Malo mi je stvarnog, nego  i deca treba da se igraju rata. 

***

U strahu su velike oči, i čovek uradi neke stvari koje nikada ne bi uradio da je pribran. Tako sam i ja taj dan. I sad se pitam  šta mi bi.

Mamu šaljem u radnju, i ne pričam joj ništa. Da je ne zaplašim. Zovem komšinicu koju znam od detinjstva. Objasnim joj o čemu se radi i nas dve, kao dva lopova prilazimo zapaljenoj kući. Posmatram dvorište puno svega, ružno i sivo. Koračamo pažljivo, kao da idemo kroz minsko polje.

Prilazimo rupi u zidu, gde su nekada bila vrata. Srce mi je stravično lupalo  od straha. Ulazim polako. Mrak je. Čuje se samo naše disanje. Privikavam se na tamu. Posmatram i zapanjena sam.

Nekim čudom, divni beli, ugradni regal nije izgoreo. Vidim i kreveti su čitavi. Stočić. Samo su zidovi crni. I tepih. Drugo je sve čitavo.

Bežimo kao da nas neko juri. Spotičem se na neke stvari u dvorištu, ali samo da stignem do moje kuce. Gledamo se kao dva krivca. No, nije me briga. Bitno je da dečaci nisu ništa stavili što bi moglo da eksplodira. Verovatno su bili da lopovišu.

Dolazi mama. Neću joj ništa reći jer će biti ljuta. Mogla sam da izginem -  tako bi mi rekla.

Te iste noći, sedeli smo budni do svitanja. U mrklom mraku. Oni su nosili. Lupali, valjda nisu mogli da skinu regal tako lako. Nosili su pored mojih prozora. Ne znam gde su otišli, ali su do jutra nosili sve što se moglo izneti.

Tog jutra sam bila umorna. Ne od nespavanja. Već od izopačenih ljudskih umova. 

***

I tog dana čujem da je starica živa! Kažu, nalazi se u južnom delu grada. Tamo ima stan. Drago mi je naravno, no čudi me i saznanje da se nalazi u Mitrovici. Pa južni deo grada je bio gotovo sablasan. Kaže, kriju se po stanovima i ne otvaraju vrata.

Pa, gotovo isto kao i Srbi. Razlika je samo sto sam ja smela da izađem u grad.

Nismo bili informisani, a Dnevnik je bilo smešno i gledati. Gledala sam samo vremensku prognozu. Čekala sam kišu. Jer, imala sam utisak da avioni tada manje lete. Neće ginuti vojnici. To je bitno.

Svakako da nisam očekivala da jave šta se zapravo dešava na Kosovu. Nikada nisu ni rekli naravno. I neće. Ali, zato mi, Srbi, koji smo ostali ovde nosimo krst na leđima. Ni krivi ni dužni.