Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (5)

Nekada smo svraćali i u bolnicu, mada ne tako često. Slike koje su se tada mogle videti u tamo, ličile su na filmove o partizanima. Naime, na svakom koraku povređeni od bombi, ranjeni od metaka. Osoblje trči…Galama, gužva, zbrka. Plač rodbine. Ali, sve je funkcionisalo.

Bilo je strašno posmatrati sve to, a kamoli raditi tamo. Obično sam stajala sa strane i trudila se da ne gledam ljude na nosilima, krvave, sa bolnim izrazom na licu. Nisam mogla. To  stvarno nisam mogla psihički da podnesem.

Osoblju koje je tada radilo, treba dati orden. Veliki orden zahvalnosti. Oni su radili danonoćno. Sirene ih nisu zanimale.

Smrt vojnika

Ranjeni su stalno pristizali. Ali, i mrtvi. Nimalo lak i zahvalan posao. Naročito kada dovezu vojnika, koji je stradao, a još je i Mitrovčanin. Mali grad, pa su se uvek te loše vesti jako brzo širile. Čak i pre nego što sazna rodbina.

Tada je bilo najstrašnije. Još mi odzvanja kukanje majke i sestre u glavi. Plakalo je i osoblje. Često i za nepoznatim vojnikom. Jer, mahom su to bili mladi ljudi. I veze nisu imali šta je zapravo rat.

Poginuo je mladić iz Mitrovice, na samom početku rata. Kamion u kome se nalazio, OVK je zasula rafalnom paljbom. Kako bi se spasli, počeli su da iskaču iz kamiona. Njega je metak stigao. Sahranjen je na mitrovačkom groblju koje se nalazi u južnom delu grada. (Pre par godina, kada su Šiptari oskrnavili srpske spomenike, roditelji su ga prebacili u Rudare kod Zvečana.)

No, to je bilo na samom početku rata. Sahrana je bila (ružno je reći) ogromna. Jedinac. Kamen je plakao. Bila sam u povorci. Leteli su avioni. Pucalo se. No, nisam bila svesna činjenice da je momak poginuo u stvarnom ratu. Jer, ovde je i pre rata bio rat.

Muška cipela

Vraćajući se jednom  iz bolnice, primetih braon, kožnu cipelu na asfaltu. Mušku. Bila mi je poznata.

Stojim i posmatram je. Vrtim film u glavi, gde sam videla istu takvu cipelu?

Tata me požuruje, no mene kopka ta cipela. Uporno ponavljam da mi je poznata. Idemo ka gradu. Prolazimo kraj (jedne od mnogih) zapaljene kuće. Dvorište zaraslo u korov i travu.

Verovatno sam viknula glasno, jer me tata čvrsto stegao za ruku i rekao : „Tise!”

Da, setila sam se. U tom dvorištu je ležao mrtav čovek na stomaku. Imao je belu košulju i braon cipelu. Samo jednu. Ona cipela je njegova. Podsećam tatu, na to, vrlo glasno. Utišava me i prvi put skreće paznju da ćutim i ne pričam glasno. Rat je i opasno je pričati šta si sve video. Jasno mi je. Zaćutala sam. No, tada sam shvatila da u nekim okolnostima čovek memoriše sitnice, kao što je ta braon cipela.

Svaki dan sahrana

Na sahrane sam redovno isla. A, bilo ih je mnogo. Čini mi se da nije bilo dana, da ne bude bar jedne sahrane. Malo je bilo onih koji su umrli prirodnom smrću. Nisam bila jedina. Išli su svi Mitrovčani, da odaju poslednju poštu sugrađaninu koji je stradao na ratištu. Mahom od OVK.

Kažu da je najstrašnije bilo na Košarima (granici sa Albanijom), ali i drenički kraj je bio opasan, čak i pre rata. Rovovi su bili na sve strane, kao minska polja.

Koračam u povorci. Daleko je. Treba stići do železničke stanice, pa preko pruge, mosta… Avioni nadleću. Malo pričamo. Više posmatramo.

Sablasno je kod pijace. Nema nigde nikoga. Na sve strane ruševine, ispreturane tezge, stvari koje se razvlače po putu.

I okolina hrama Svetog Save nije ništa bolja. Kako dalje odmičemo, slike su  strašnije, jer to je deo Mitrovice koji je uglavnom bio nastanjen Šiptarima. Bilo je Srba, naravno, ali malo.

Ja sam se, svakim danom sve više i više  plašila da idem u južni deo grada, gde se nalazilo groblje. Tamo je bilo sablasno. Plašile su me slike, koje su se stalno menjale. Strah je bio toliko jak, da sam jednostavno prestala da idem u te tužne povorke, bojala sam se. Imala sam utisak, da se iza svake zapaljene kuće krije neki pripadnik OVK sa uperenom puškom. Jer, u gradu je bilo još Šiptara.

Nekoliko mirnih dana

I, napokon par mirnih dana. Čuju se avioni, ali ne čuje se pucnjava.

Za divno čudo, struju su prestali da nam isključuju. Mada, valjda po navici, uvek je gorelo samo jedno svetlo. Dobro sam se snalazila u mraku. Nepogrešivo sam znala gde se šta nalazi.

Sa prozora nisam skidala ćebad, nekako sam bila sigurnija. Spolja se ne vidi svetlost. To mi je bilo važno -  jer kuća je bila prelepa danju, puna zelenila, rascvetala bašta, zbilja raj. Ali noću mi je izgledala sablasno, dvorište ograđeno nekom malom ogradicom. Mogao je da uđe ko želi. Toga sam se plašila.

Prodavnice su radile. Doduše, i nije bio neki izbor ali, za mene dovoljno. Svakako više novca nisam ni imala. Tokom rata nisam pojela kockicu čokolade. Bilo je samo onih najskupljih ili su tako tvrdili, ne znam. Uglavnom, bilo ih je.

Uđeš, uzmes i izađeš

Doduše, mogla sam da prođem jeftinije jer još je bilo obijenih radnji na sve strane. Uđeš, uzmes i izađeš. Kroz izlog naravno.

Bilo je i nameštaja. Kožne garniture, kauči, spavaće sobe… Divna, bela, spavaća soba. Pre rata sam znala dugo da stojim kraj izloga i da je posmatram. Bila je skupa.

Prolazim tom ulicom, koja vodi  ka Bošnjačkoj mahali. Rano jutro.

Znala sam da su na radnji polomljeni izlozi, videla sam. Slika koju sam zatekla nije me naročito iznenadila. Iznenadili su me ljudi. Njih sam odlično poznavala.

Dvosed, trosed, fotelja. Sa žutim štraftama. Deluje kao da su presvučeni svilom, onom koju sam viđala na filmovima, o dvorovima.

Gledam ih i, naravno, pravim se da ništa ne vidim. A, i oni. Vidim, spremaju se da nose spavaću sobu (moju), ali ja sam im bar na kratko, poremetila plan.

Ljubazno se javljam, kao da je to sasvim normalno što ih vidim u jednoj razbijenoj radnji. Odgovaraju istom merom, mada sa dozom neprijatnosti. Odlazim što pre, žurim zapravo.

Gde je dostojanstvo, ponos, savest? Neko gine, a neko oprema stan novim nameštajem. Svilenim tepisima… Belom tehnikom.

Nisam ih osuđivala, a i zasto bih! I drugi su to radili. No, i dan danas kada ih sretnem gade mi se. Intelektualci.

Nekako sam imala utisak da su pojedini Mitrovčani izgubili kompas u ovom ratu. Probudile su se, najniže ljudske strasti. I što je najgore, više se nisu trudili da to sakriju. Grabili su sve što su mogli, daj šta daš. Oni koji su razbijali radnje imali su naravno tu privilegiju - da prvi odnesu ono što se njima dopadalo. A, šta ostane - navali narode.

Ode glava za sekund

Oni su i junaci naravno. Zapravo heroji tadašnjeg doba. Mnogi su došli iz Srbije. Razmetali se svojim patriotizmom tako što su, sem razbijanja, zastrašivali Šiptare, terali ih. No, u celoj toj priči, ni Srbi nisu bolje prolazili.

Sećam se da su radile prodavnice cipela jer su tu bili Srbi. Smešno, ali da nisu bili Srbi, verovatno bi se i te cipele našle razbacane na mitrovačkom asfaltu.

Samoprozvane patriote nosile su uniforme, bez ikakvog obeležja: bilo je raznih, pa i narkomana. Upadali su besnim džipovima u kafiće. Da, dobro sam rekla. Tako su ušli u kafić, doslovce džipom. Sreća, pa niko nije stradao.

Obijali stanove Šiptara koji su izbegli u južni deo grada i tamo se krili po Tamniku (naselje u Mitrovici).

Sedeli u tuđim stanovima, dok su stanari ćutke išli svojim putem, praveći se da ništa ne vide.

Ne znam šta bi se desilo tom Mitrovčaninu, koji bi eventualno video sve to. Nisam želela da eksperimentišem. Nisam bila baš toliko radoznala. Naročito nakon saznanja da je jedan od tih uniformisanih ubio konja, na sred ulice. Da proveri ispravnost puške!

Slušala sam tu priču i posmatrala čoveka koji mi priča. Bled i užasnut. Bio je svedok. Verujem mu.

Rano jutro, kod pijace. Malobrojni Srbi koji nisu bili mobilisani, išli su da rade. U Trepču, na autobusku stanicu, Žitopromet, železničku stanicu…

Većina njih je koračala, držeći ruke udaljene od tela. To je bilo nekakvo pravilo. Nikako ruke u džepove, jer onaj koji ti ide u susret može svašta da pomisli. Ode glava za sekund.

To, jutro su videli te vojnike. U grupici.

Moj poznanik korača i trudi se da mlati rukama, da se vidi nije naoružan. Vojnik podiže pušku i čuje se pucanj. Mislio je da je mrtav. Posle par trenutaka, video je ubijenu životinju i čuo cerekanje. Dobraaaaa! -  komentar vojnika.

Nemo su prolazili pored ubijene životinje. Na tom mestu, mogao je da leži jedan od njih. Danima je ta nedužna životinja, živa meta, ležala na asfaltu. Videla sam je. I tu žrtvu rata.

Vraćam se istim putem, sada ka glavnom mostu. Prolazim pored prodavnice nameštaja. Naravno, nema divne, bele, spavaće sobe i nema garniture koja me podseća na dvor.

Kada se završi rat, naravno ako preživim, kupiću svoj kutak, nameštaj koji se meni dopada, boju tepiha koju ja volim. Samo da peživim i ostanem psihički jaka. I ovo ludilo mora da se završi.

A, oteto je prokleto.