Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (4)

Pada noć. Drugačija od drugih. Lepša je. Napokon smo svi skupa.

Više se nisam smejala onoj staroj izreci: Brigo moja pređi na drugoga, jer sam shvatila da je i to moguće. Mamin povratak je bio neka vrsta olakšanja. Manje sam brinula za brata, jer je pola tereta preuzela ona.

Palimo fenjer koji je, nekada davno, kupljen kao suvenir. Lakši je za upotrebu (sveće brzo izgore) i bezbedniji (ako zadremaš).

U daljini se čuju avioni kako nadleću. Tišina je i ne čujem rafale. Ne spava mi se. Iako sam umorna, vraća se moj stari prijatelj, nesanica.

Inače, tokom rata spavala sam vrlo malo. U trenerci. Sa jednim ćebetom.

Znali smo cele noći da pricamo. O svemu. Uglavnom smo pričali o lepim stvarima. Nekako smo svesno izbegavali one loše. Jer, suočeni sa stvarnošću koja je bila prilično gadna, čemu  pričati o stvarima koje bole?

Noćne priče, uz fenjer, i sećanja majke na njenu majku i prethodni  rat

Međutim, ove noći moja mama je prekinula (nesvesno) taj naš ritual.

Znala sam da će povratak u Mitrovicu da doživi kao olakšanje, jer je svakoj majci lakše kada je uz svoju porodicu. Ali, sa druge strane sam  očekivala da bude šokirana slikama koje će videti. A to je samo delić. Još nije videla one mnogo gore, ružnije, odvratnije.

No, jedino mi nije palo na pamet da će je sve to vratiti u njeno detinjstvo. Na rat koji je ona preživela.

Nisam znala sta je sve preživela. Uvek je govorila da je bila mala devojčica i da se seća samo ružnih detalja. A te detalje nije spominjala. Do te večeri.

Prvo nas je osuđivala jer joj nismo rekli istinu. Zapitkivala je o rođacima, prijateljima, komšijama. Sećam se da su tada kruzile razne price o komšijama koji su izbegli. Poginuo ovaj, onaj… Ovaj se ubio…

Zapravo, ništa konkretno nismo znali. Samo smo nagađali.

Plakala je.  I stalno je ponavljala da niko ne zna kako je strašno kada ti zapale dom.

Ona zna, jer je to preživela. U Drenici. Zapravo, malo selo u tom kraju.

Priča kako ih je bilo sedmoro dece. Nemaština. No, uvek joj oči zasvetle kada spomene brata jedinca. Na kratko, i onda taj sjaj se ugasi. Potisnu ga suze koje se slivaju niz lice.

Seća se oca koji dolazi u dvorište. Vide da je nervozan i uplašen. Majka uplakana. Kaže im da odmah krenu na brdo iznad kuće. Brzo. Oni trče ka brdu, a majka dovikuje da će ona i otac kasnije doći. Samo neka idu na brdo, tamo je šuma. I tu neka sede i čekaju ih. Samo što su stigli nadomak šume, videli su dim. Gorela je njihova kuća. Zapalili je balisti.

Kaže, izbegli su kod neke rođake. U međuvremenu, oca su joj odveli u zarobljeništvo.

Oni su gladovali dok se rođaka rasipala sa hranom, i na sve načine pokušavala da se otarasi neželjenih gostiju.

Otac je iz zarobljeništva slao pakete sa hranom.

Kada su saznali da mogu da se probiju do svog sela, majka ih je pokupila o vratila se na zgarište zapaljenog doma. Bolje i to nego maltretiranje i ponižavanje od nekog ko je tvoje krvi.

Pomagale su ih komšije, čije su kuće delimično bile useljive. Spavali su u štali, jer ona nije izgorela. Puni vašaka.

Pravili su ceđ i tako prali kosu. Pitala sam šta je to?

Recept vrlo jednostavan: U ključalu vodu sipa se pepeo (od drva) i čeka se da još malo ključa. Potom se pomeri sa vatre i ostavi da se ohladi.

Talog se koristio za ribanje šerpi, a voda za pranje kose. Kaže da je to proveren recept za jaku kosu.

U međuvremenu, spavanje u štali uzima svoj danak. U to vreme, tuberkuloza je harala i bila neizlečiva.

Kao u najstrašnijem filmu, umire jedna po jedna sestra. Balisti se povremeno vraćaju u selo. Majka strahuje za sina. Šalje ga u šumu da ga spasi, a u međuvremenu noći i dane provodi kraj postelje ćerke na samrti.

Otac dolazi iz zarobljeništva. Tri ćerke su umrle od tuberkuloze. Preostale tri, mršave, izgladnele, pune vašaka. Sin po šumama, krije se. Ima samo 16 godina. Majka, više ćuti nego što priča. Štala im je i dalje utočište i dom.

Ne može da se seti lika nijedne sestre. Da bar ima fotografiju. Ali, nema.

Seća se da je plakala dok je otac šišao. Žao joj kose. Ali, i da je osetila  olakšanje jer glava je bila puna rana od češanja i od gasa koji se koristio protiv vašaka.

Svaki rat je strašan. I svaki rat je isti.

Videvši da balisti sve češće napadaju selo, otac je rešio da ćerke prebaci u Srbiju. Kod neke svoje rođake. Ta je bila bolja od one prethodne.

Plašio se silovanja. Metka se nije plašio koliko toga, kaže mama.

Međutim, to bežanje u Srbiju baš i nije bilo tako lako izvodljivo. Šiptarske vojske je bilo svuda po šumama. Zaustavljali su Srbe i pljačkali, a potom ubijali.

Najveći problem je bio stići do granice. Kada pređes granicu, lakše se diše.

Bože, ironije. Ne vidim neku razliku između tog vremena i ovog sadašnjeg.

Nema tog Srbina koji sme da upregne volove i krene put granice. Otac sme, ali kako da ostavi sina u šumi? Ili će ga stići metak od Šiptara ili će ga uhvatiti partizani i staviti mu pušku na rame…

Ima druga iz zarobljenistva. Šiptar, dobar covek. Zajedno su robovali Nemcima i delili malo hleba i soli. Pitaće njega, ali da mu da besu, da njegovim ćerkama neće valiti dlaka sa glave.

Besa je tada bila od velikog značaja. Kada neki Šiptar kaze: Dajem ti besu, onda znajte da će on poginuti za vas ili onog koga ste mu poverili. I danas je od značaja (u manjoj meri, ali jeste).

Tada sam nemo slušala mamu i molila Boga (u sebi) da se to nikada više ne ponovi. Bar ne u ovom ratu.

Kaže, očev drug je prihvatio. Dao je besu, ali čak ni on nije smeo tako lako da prebaci tri ženska deteta do granice sa Srbijom. Moraće da obuku feredže.

Tako je i bilo. Mama je bila mala devojčica i zbog vašaka ošišana. Ličila je na dečaka, pa su rizikovali da ona sedne u ta volovska kola takva kakva jeste. Njene sestre su stavile feredže, morale su.

Seća se samo da su mnogo plakale. I film se prekida na granici, gde ih čekaju druga kola koja će ih odvesti kod rođake u Srbiju. Tu je donekle i osetila detinjstvo, uprkos ratu. Na kratko, jer je ubrzo stigla vest da je brat oboleo od tuberkuloze. Donose i njega u Srbiju. Bolesnog.

Njena majka je tokom tog putovanja do Srbije, bacala kamenčiće na put, a u krilu držala glavu bolesnog sina.

To, je kaže bio stari običaj koji su mnogi praktikovali kada odlaze sa nekog mesta koje je za njih prokleto. Da se više nikada ne vrate.

Nakon dolaska u Srbiju, brat umire. Za njim i sestra koja ga je danonoćno čuvala, uprkos protivljenju roditelja.

Pokušavam da je prekinem, bar na krako… Uključujem plin i kuvam kafu. Nema veze što je noć uveliko crna, što avioni i dalje bruje i već se čuju rafali. Da sam mogla da biram da li ću slušati priču ili rafale, odabrala bih ovo drugo. Bilo mi je manje jezivo.

No, nisam mogla jer je zgarište komšijine kuće  pokrenulo lavinu sećanja moje mame. Svedoka jednog rata. A sada i drugog.

U razmaku od nekoliko dana, njeni roditelji sahranjuju dva deteta (a tri groba su već ostavili na Kosovu). Od toliko dece ostaje samo dvoje. Najstarije i najmlađe.

Imala sam utisak da noć traje mnogo duže nego obično. Da je mnogo crnja i mračnija u odnosu na ostale noci. Da se nalazim zapravo tamo u tom nekom mestu gde se priča moje mame odvija.

Sahranili su ih tamo, u Srbiji. Nisu želeli na Kosovu, gde su i drugu decu -  jer su ti grobovi (i tada) bili oskrnavljeni od strane Šiptara. Nisu želeli da se to desi i ovoj deci. Čak su i spomenik napravili, neki mali i običan. Nema veze, bila je bitna slika na nadgrobnoj ploči, samo su tu sliku i imali. Nijednu više. Nijednog deteta koje je umrlo. Samo jednu, malenu sinovljevu sliku. Sačuvali su ga od puške ali od bolesti nisu mogli. Njih petoro. No, jedinac, mezimac. Njegova smrt ih je dotukla.

Priča da je majka stalno plakala, I da je sa maramom (crnom) čak i spavala. Sve je to naravno počelo da smeta rođacima kod kojih su bili nastanjeni.

U mestu prihvaćeni od meštana kao izbeglice sa Kosova, jedni su ih žalili a drugi su bili ravnodušni.

No, od sažaljenja se ne živi, pa je tako otac doneo odluku da se opet vrate na svoje. Da bar preostala dva deteta spasi od tuge i jada. I to je bio jedini način da prekine agoniju svakodnevnih odlazaka na groblje, gde su ćerke samo nemo stajale kraj pognute majke koja je kukala najglasnije što može.

Pita se moja mama, odakle joj više suza kada su, čini joj se, sve presahle tada?

Pitala sam se i ja.

Odmah po okončanju rata vratili su se na ruševine svoje kuće i počeli da je zidaju. Njena majka je sve to prihvatila, jer je videla da ukoliko nastavi sa tolikom tugom, neće joj preziveti ni ova deca. Nesvesno ih je zanemarila.

Išla je redovno u Srbiju na grobove svoje dece, jer je jedino tamo mogla da zapali sveću za svu decu koja su joj umrla. Drugi grobovi koji su se nalazili na Kosovu, bili su preorani.

Mnogo kasnije (u Titovo vreme) i njen grob je završio isto. Šiptar je zasadio na srpskom groblju pšenicu!

Posmatram mamu sa nevericom. Ne znam šta da joj kažem. Pa šta je to toliko lepo na ovom Kosovu? Da li stvarno sunce drugačije greje? Jer, nakon svega, ona je ostala i dalje da živi tu. I uvek je govorila da samo mrtvu mogu da je odvedu odavde.

Posle tolikog zuluma od strane Šiptara, ona je nastavila život u istom okruženju. I uvek pomagala, svakome. I njima.

Tada je nisam razumela, ali sada je razumem. Ognjište je jedno, a dom možeš sagraditi gde god želiš. Bar ja tako mislim.

I napokon je svanulo. Lepo, sunčano jutro. Bez oblaka. Bilo je mirno, za divno čudo. Stigla je i struja. Pijemo kafu u bašti. Smejemo se. Kao da se ništa ne dešava. Zaboravila sam na rat, još mi je u glavi priča moje mame. I svaki put kada se osvrnem, primetim onu zapaljenu kuću. Ta slika je bila moja svakodnevnica, ali to jutro mi je zasmetala.

I jesam jednom pomislila, da se točak sudbine ne okrene pa mene snađe sve to. Ali, brzo sam terala te misli. Tog jutra sam, posmatrajući zgarište opet pomislila isto.