Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (3)

Moju mamu rat je zatekao u Srbiji. Sreća, pa su fiksni telefoni radili jer da nisu, verovatno bi krenula pešice put Mitrovice. Zvala je na svakih sat vremena. Jedan rat je preživela, baš ovde, na Kosovu. I opet je ostala ovde. I uvek sam se pitala zašto smo svi mi toliko vezani za Kosovo? Za ovaj grad. Nebo?

Život čine sitnice, tako kažu. Ovaj narod sa Kosmeta nije imao ni te sitice,  a kamoli onu krupnu, vrednu stvar, neophodnu za normalan život, a to je SLOBODA. I opet smo ostali ovde!

Zašto? Možda zato što je ovde nebo najlepše plave boje, vazduh drugačije miriše, sunce drugačije greje... Ne znam.

Lagali smo majku da je sve u redu

I tako,  moja majka je pokušavala na sve načine da se probije do nas.

Međutim, već na samom početku bombardovanja srušen je most u Srbiji, koji je bio veza sa Mitrovicom.

Dolazilo se jednim prevozom do srušenog mosta, potom se pešačilo (prilično dugo) nekim zaobilaznim putićima, gde je čekao drugi autobus. Bila je već tada bolesna, pa smo na sve načine pokušavali da je odvratimo od dolaska. Lagali smo.

Mnogo smo lagali. Uvek smo bili nasmejani, vedri, čili. Uvek smo znali gde se nalazi brat, i da je ovde u gradu, i da ga viđamo svaki dan. A dešavalo se da danima tragamo ne bi li ga pronašli.

Uvek su mi ti razgovori bili mučni. Lažem majku i za dete. A, na kraju krajeva, zasto da ne dođe? Bar će joj biti lakše u gradu. Zajedno će nam biti lakše.

O situaciji u Srbiji, uglavnom sam znala sa TV-a i iz priča rođaka, prijatelja. Kažu: Strasno! Zaplašeni. Idu u skloništa.

Jedno sam osećala, a to je da je već posle par dana bombardovanja, narod u Srbiji je bio spreman, ne da se odrekne Kosova, već i Srbije, samo da ta agonija prestane. Razumela sam ih. Kosovo je uvek bilo kamen spoticanja. Nažalost. I biće. Još dugo.

Put u Beograd po majku i prolazak kroz južnu Mitrovicu

Elem, suočena sa saznanjem da je u Srbiji strašno, rešila sam da  odem tamo i naravno,  da se posle par dana vratim se sa mamom u Mitrovicu.

Tada sam videla autobusku stanicu koja se nalazi u južnom delu Mitrovice i samo još jednom. Kada se rat završio.

Imala sam utisak da se nalazim u nekom filmu strave i užasa. Tako je delovao taj deo grada u ranim jutarnjim satima.

Prljave ulice, polomljeni izlozi, zapaljene kuće, nepoznati ljudi… Imala sam osećaj da to nije Mitrovica i da sam se tu zatekla slučajno. Već tada, taj deo Mitrovice je bio mračan. I gotovo bez srpske duše. Dosta njih je već tada pobeglo kod rođaka u sverni deo grada.

Vozač autobusa nestrpljiv i prilično uplašen. Kaže da su sravnili Bogutovac (mesto koje su, zaista, čini mi se, bombardovali svaki dan). A baš tu moramo da prođemo. Pa, neće valjda grom u koprive – hrabrila sam sebe i htela da se nasmejem.  Malo nas je bilo, uglavnom je išao ko je morao. Ja nisam. Ali sam, eto, želela.

Najteži mi je bio deo puta do Zvečana, a posle toga kao da sam išla na letovanje. Zaista,  na prste sam mogla da izbrojim automobile. Ljude nisam videla. Srbija je bila pusta.

Bogutovac

Stižemo u taj Bogutovac. Sve porušeno. Stambene kuće oštećene od bombi. Nimalo lep prizor, no za mene i ne tako strašan. Grad iz koga sam krenula, ličio je na pakao. A Bogutovac, pa… kao da je bio pogođen nekim manjim zemljotresom.

Kako su pričali da je teško putovati, pa i nije bilo tako strašno. Ili bar meni. Nije mi teško palo to pešačenje nekom prašnjavam stazom, pa pored reke, pa asfaltom…

Dolazak u Beograd, a tamo svi uspaničeni bez razloga – jer sve deluje mirno i bezbedno

Uglavnom stižem u BG. Ja i još nekoliko putnika. Čujem vozača koji komentariše da se ceo dan nije oglasila sirena. Deluje mi srećno zbog toga. Put, naravno pust.

Stižemo do nekog mosta. Autobus se zaustavlja. Ne znam razlog. I vidim vozača, bled. Pušta volan, prekrsti se i kaže : Bože pomozi!

Čini mi se da smo preleteli most. A njemu je laknulo.

Pomalo mi je bio čudan toliki strah. Nisam ga razumela. Priznajem.

Stižem tu gde sam krenula. Koračam gradom i ne mogu da verujem. Sve se nalazi na svom mestu, kuće, prodavnice, kasarna.

Naravno, grad bez ljudi. Samo ja.

I dan danas pamtim  to osećanje olakšanja u meni. Kako je lepo!!! Miriše proleće, procvetalo drveće, čuju se ptice. Osetila sam se slobodnom.

Te noći, odlično se sećam, sirena se oglasila u 01:05, posle ponoći.

Doduše, ja se nešto nisam osvrtala na taj zvuk ali zahvaljujući panici moje rodbine, eto zapamtila sam i tu sitnicu. Posle toliko godina….

Oni su spavali u nekom hodniku, obučeni, u vrećama za spavanje.

Sobe sablasno prazne. I moja mama uplakana. Pola je nema od sekiracije. Ostarila za mesec i nešto dana. Dugo sam osećala krivicu za moje laži. Nisam smela da je lažem, nije trebalo. Istina boli, ali zato je treba saopštiti odmah. Posle prvog šoka čovek se lakše opravi.  Podigne se na  noge. Ovako, posle laži treba mnogo više snage da stane bar na kolena.

I zato smatram da je laž najveći greh. To je zapravo krađa, lopovluk… Ukradeš nekome istinu, pravo na saznanje…I šta si onda ti? Lažov I kradljivac, s namerom.

Prvi put miran san i prva opušteno popijena jutarnja kafa

Elem, posle toliko neprospavanih noći i dana, ja sam te noći čak obukla pidžamu i spavala kao malo dete. Slatko spavala, bez snova, bez košmara, bez zvuka rafala.

Novo jutro, lepo i sunčano. Napokon, pijem jutarnju kafu opušteno. Doduše, malo mi smetaju komentari mojih rođaka, nekako pateticni. Te, non stop lete avioni, te strašno, te užasno, te plaše se….

Ja čujem cvrkut ptica. I tokom tih nekoliko dana boravka tamo, čula sam zvuk aviona samo jednom!

Da nisam bila tamo, iz njihove priče preko  žice - o strahotama bombardovanja, avionima koji stalno paraju nebo, nestašici hrane. Ja bih samo to znala.

Ovako, videla sam svojim očima drugu stranu medalje. No, istina (za mene) ne postoji. Jedan događaj  svi gledamo različito, iz različitog ugla. Što znači, da sve zavisi od oka posmatrača.

U gradu, svega ima. Oduševljena sam hlebom. Nekoliko vrsta hleba, dok je ovde u Mitrovici bio neki običan, polabeo ili polacrn. Zavisi da li si optimista ili pesimista. Ja sam ga kupovala, jer mrzelo me da mesim. Ali, kada ga nije bilo, mesila sam. I pekla.  Bar ga je bilo. To je važno.

Otvorene prodavnice, kafići rade

Tako sam zelela da sednem u jednu letnju baštu i popijem jednu koka-kolu. Nisam je davno pila. No, moji rođaci su strašno žurili kući.  Da ih sirena ne zatekne u gradu. I sad mi se pije ta koka kola.

Prva dva dana bila su  mi  zaista olakšanje. Psihički odmor. Ali, samo ta dva dana.

Nakon toga počinju da mi smetaju te ratne priče iz fotelje. Smešne su mi i isprazne. I ta nezainteresovanost rođaka za rat na Kosovu

Nema dima, baruta, mrtvih! A pričaju o ratu! Pritom -  vrlo malo pitanja, što me prilično iznenadilo. Osetila sam da sam ipak u pravu što se tiče jednog dela naroda u Srbiji. Dajte sve, potpišite sve, samo da prestane bombardovanje!

Jer, ako tako misle meni bliski ljudi, šta tek misli tamo neki čovek iz Mladenovca, koji nikada nije video Kosovo?

Zabolelo me to saznanje, istina  boli. Ali, bitno je da se ipak sazna. Ma kakva bilo...

Tada sam prvi put pomislila: A šta ako se kojim slučajem bačeni bumerang vrati i pogodi ne samo mene, već sve  nas  - Srbe s Kosova? I mi budemo u situaciji u kojoj su bili Srbi iz Hrvatske, Bosne… I u kojoj su Šiptari? Gde i kuda otići?

Ništa mi pametno nije palo na pamet. Nisam više ni želela da razmišljam o tome. Glave da sačuvamo, sve drugo je manje bitno.

Pokušavala sam nekako da mamu pripremim na saznanje da se vraća u grad koji neće prepoznati. Pričala sam o spaljenim kućama naših komšija, srušenoj džamiji, vojskama čije su mi uniforme bile neobične. Ona me pažljivo i zgranuto slušala, sa očima punim neverice. Znala sam da ja mogu samo da pričam i ništa više. Nije to – to! Tek kada vidiš sopstvenim očima, to je  - to.

Slušali su me i drugi - pažljivo. No, neko unutrašnje osećanje mi je šaputalo, da baš i nisu zainteresovani. Prestala sam da pričam. Svakako sutra putujemo, vraćamo se u Mitrovicu. I bila sam srećna.

Radovala sam se povratku u Mitrovicu. Suludo ali istinito.

Jednostavno, bilo mi je psihički naporno da slušam istu priču, da osluškujem zvuk sirene (koja se uzgred nije oglašavala), da budem pesimista. Imam pravo da biram da budem optimista!

Ja se vraćam na meni dobro poznat teren, dok moja mama put doživljava sasvim drugačije. Plače kada vidi oštecenu kuću, porušen most, vojsku…

Vesela vožnja na Kosovo, pričjivi vozač autobusa i jedan avion za koji niko nije verovao da će se pojaviti

Za razliku od prethodnih, ovaj vozač je veseo i raspoložen za šalu. Ima čak i putnika. U autobusu je sve dozvoljeno. Pušači mogu da zapale cigaretu, može da se jede, pije, smeje.

Vozač priča vesele priče koje slušamo kao klinci koji idu na ekskurziju. Glasno se smejemo njegovim dogodovštinama sa ratnih putovanja. Vozi i prica. Ja se sjajno provodim,  a mama je prestala da plače.  Napokon.

Priča kako iz stoga sena viri topovska cev. Čak nam je i pokazao. Zaustavio autobus u nekom selu. I, zbilja iz stoga viri cev. Nastavljamo put, dok on kao sjajan domaćin, priča i pokazuje nam tenkove koji su bili raspoređeni po šumicama.

Sve smo slušali i svemu se smejali, komentarisali, dok nije ispričao priču kako je jednom morao da zaustavi autobus -  jer nije mogao da prodje avion!!! Zacenula sam se od smeha. I ostali naravno. I čujem glas moje mame: E sad ga malo pretera!

Zamisli, voziš auto putem i pretiče te avion? Sama pomisao na to tera nas na novi napad smeha. On se kune, zaklinje, krsti. Uverava nas. Već je i pomalo ljut jer mu ne verujemo. Ogovaramo ga (srpska posla) šapatom, laktamo se kao mala deca, smejemo. On već vidno ljut, demonstrativno ćuti, a mi se već dosađujemo. Nema veze, neka laže, samo neka nastavi priču. Stari autobus, nema klime, nema radija, nema kasetofona.

Tišinu prekida glasan uzvik putnika koji sedi na prvom sedištu. Svi skaču i gledaju. Čujem glas vozača koji ponosno kaze: Šta sam vam rekao? Ništa mi nije jasno. Autobus se zaustavlja,  i na moje zaprepašćenje - u susret nam ide avion! Pravi pravcati, vojni avion.

Nije boing. Ali, jeste avion.

Tek sada razumem vozača i njegov bes.

Ne mogu da verujem sopstvenim očima, sad mislim da sanjam budna. Graju i galamu prekida čovek koji ustaje sa zadnjeg sedišta i počinje da aplaudira. Starac sa štapom. Ćuti i tapše. I kao začarani nekom magijom, počinjemo da tapsemo svi. 

Izlazimo iz autobusa, i aplaudiramo avionu i pilotu. Vec me ruke bole ali i dalje tapšem. I plačem. Mama već grca, ali neprestano tapše igovori: Neka vas Bog čuva, dete.

I ostali to govore. I aplaudiraju… pilot nas veselo pozdravlja, u luku zaobilazi autobus i odlazi polako niz prazan drum. A mi ga ispracamo sa aplauzom i suzama.

Delovao mi je tako moćno. Tako ohrabrujuće, nakon svih onih vesti (loših naravno) sa TV. Pa i mi imamo čime da se branimo. Nije bilo važno što je malo ofucan, pa i nije baš veliki kako sam zamišljala -  važno je bilo da je avion.

Nastavljamo put. Raspoloženje se vraća kao i ponosni osmeh na licu vozača.

E, da nam je posle toga  ispričao kako je leteo autobusom i oborio F17,  mislim da bismo mu poverovali. Ništa više nije bilo nemoguće.

Kasnije smo se sreli sa tenkom ali nije bilo nekih problema. Pomerio se sa strane i dao nam prvenstvo prolaza.

Dugo je moja mama prepričavala to putovanje, a ljudi su je gledali sa nevericom kao i mi našeg vozača, tada.

Ovaj put nismo menjali vozača zbog porušenog mosta, jer je u međuvremenu napravljena prečica kroz neka mala sela. Jeste da je put bio dosta loš, ali bolje i to nego pesacenje.

I stižemo u Mitrovicu

Još je dan. Čeka nas tata. Kod Poleta. Srećan. Moja mama plače. Opet.

Boli me taj njen plač. Nisam volela kada plače, jer je ceo njen život bio isprepleten dubokom tugom, koja se nikada ne leči. No, uvek se trudila da nas ne optereti i da nam ne usadi lošu krv. Ja sam joj duboko zahvalna na tome. Umrla je pred mojim očima, ali čak i u tom momentu nije dala sebi to pravo da kaze. Jao!

I sada je gledam. I uvek ću. I uvek ću žaliti, jer je u poslednjim momentima, delićima sekunde svog života - videla mene kako glasno kukam, a nije mogla da me uteši. Jednostavno, nije stigla. Nisam smela da plačem. A ja sam plakala.

Prvo pitam za brata. Dobro je. Svi su dobro. To je najvažnije. Naravno, odmah prepričavam bliski susret sa avionom i tata i ja  se glasno smejemo. Nama je ulica kojom hodamo dobro poznata. No, mojoj mami nije.

Prekida naš smeh svojim zapanjenim uzvikom: Bože dragi… Rekoh da priča ništa ne znači dok neke stvari ne vidiš sopstvenim očima.

Čini mi se da smo satima hodali do moje kuće. Nije se osvrtala na avione, na pucnjavu koja se čula iz daljine, na vojsku. Zastajkivala je ispred svake zapaljene kuće, krstila se, čudila, plakala.

Odgovarali smo na njena pitanja. I ja i tata. Nismo ni pokušavali da prepričavamo neke stvari. A i zašto bi ?

I ona će se suočiti sa tim, svakako. Doduše, biće to neka nova dešavanja, drugačija od prethodnih, možda i gora. Ne znam. Jer, tih dana ništa se nije znalo. Važno je ostati normalan i preživeti.

Ništa više. I ništa drugo.