Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (1)

I

Zapisi iz pakla

Padala je neka kiša, i veče je bilo prohladno. Gledali smo TV dnevnik I, kao i obično – nita novo. A danima se pričalo o bombardovanju. Inače, imali smo tri kanala RTS i TV Prištinu, gde je program bio skoro samo na albanskom. U delu grada gde smo živeli, hvatali smo i neki makedonski kanal.

Strah i jeza. Grad pust. No, to je već bilo normalno mesecima. Neko je znao za dešavanja u Srbiji, tih devedesetih. Znalo se i da narod u Beogradu želi smenu Slobodana Miloševića. Znalo se da se Beograd trese tokom gledanja dnevnika. Ali, nije se pridavalo mnogo značaja tome.

A i kako bi? Strah od Šiptara bio je veći. Ideš Bošnjačkom mahalom, rano ujutro. Moraš da radiš. I tako hodaš, brzo hodaš jer imaš utisak da te neko vreba iza svakog ćoška. Svaki automobil koji ti ide u susret, u te rane jutarnje sate, predstavlja potencijalnu opasnost:

Jao, samo da se ne zaustavi... ako se zaustavi... I krene film u glavi. Najstrašniji. Izaći će maskirani i naoružani ljudi, ubaciće te u auto i kraj.

Trgneš se i svim snagama se trudiš da prekineš taj film, da ne razmišljaš o otetim radnicima rudnika u Belaćevcu, pacijentima u Orahovcu... I ubrzavaš korak dok ne stigneš do posla. Tu već ima ljudi, manje se plašiš za život.

I tako...

Dnevnik još traje i voditelj priča, priča i priča. Ništa konkretno. Mahinalno prebacim kanal na RTM (Radio Televizija Makedonije), loša slika. Ali vidim avione koji poleću i čujem voditelja koji kaže da je akcija Milosrdni anđeo već počela.

***

Tišinu razbija zvuk sirene i rafalna paljba sa svih strana. Sirena se bukvalno više nije ni čula od pucnjave, sve vrste naoružanja koje postoje, sem topova. Nakon par minuta, bljesak na nebu i strašna detonacija koja me je bukvalno oborila s nogu. Kasnije, te večeri čujem da je srušen neprijateljski avion iznad Vučitrna.

Počelo je bombardovanje Srbije i građanski rat na Kosmetu.

Sećam se svake sitnice, svake sekunde tih nekoliko meseci. Kao da se juče dogodilo. Uprkos trudu da sve to izbrišem iz mozga, ne vredi. Ostao je dubok trag. Pucalo se. Stalno se pucalo. I još se puca. Svaki dan. I svaki pucanj vrati bar po jedno sećanje. Nimalo lepo.

***

Cele noći sedeli smo obučeni, sa spremljenim ličnim dokumentima. To je nekako bilo uvek pri ruci, godinama. Ako se nešto desi. Za svaki slučaj. Ako bežimo s Kosova, da bar imamo to.

Svanulo je. Izađemo da kupimo ono što moramo za hranu. Znači, brašno obavezno. I konzerviranu hranu. Tako su javljali na TV.

U gradu – strašna slika. No, to je bio samo početak. Bilo je još strašnije. Gledam ljude koje poznajem, bledi i zaplašeni. Nose puške.

U prodavnici – haos. Najviše se prodavalo brašno, naravno. I testenine. Cigareta već nije bilo nego samo ispod ruke, ako imaš vezu. Tu prokletu vezu, koja i u ratu eto postoji.  Za prokleti boks najgorih cigareta bila je potrebna veza. Pa kad ih dobiješ ispod tezge, učinjena ti je životna usluga.

***

Čuo se zvuk aviona ali je strašniji bio zvuk rafala koji se neprekidno čuo u gradu. Pokušavaš da ignorišeš sve to. Namerno, naravno. Sklonište. Kakvo sklonište, šta je to – pa tu se bacalo đubre, oticala voda, šetali se pacovi. Živiš u prizemnoj kući, naseljeno predgrađe, nema čak ni podruma a kamo li skloništa.

A na kraju krajeva, baš me briga za avione. Tu ili te ima ili te nema. Veći je strah od naoružanih Šiptara. To nisu zveri... to su... nemam reč kojom bih opisala te ljude koji su nosili maske, puške, i otimali sve što je srpsko.

***

Dva dana i dve noći bez spavanja. Strah, strah, strah. Ništa sem straha. već treći dan nekako ubedim sebe da odem do grada. Sirene se skoro i ne oglašavaju. Avioni bez prestanka lete i čuje se pucnjava. Nekada iz daljine, a nekad, čini se, baš ispred kuće. Ne znam da opišem to osećanje. Šok, strah, nemoć, beznađe...

Posmatram ljude s nevericom. Pa ja sve te ljude znam. Pa kako je moguće da ih znam, a ustvari kao da ih nikada nisam poznavala? Staklo na sve strane. Obijene prehrambene radnje, butici, prodavnice nameštaja... Stojimo i posmatramo. Nemi i nemoćni. Da li smo poludeli ili smo već bili ludi a nismo to primećivali?

Izlaze kroz razbijen izlog i nose monterice (Mont jakna) tako popularne  i skupe u to vreme; džempere; pune torbe; mini linije; nameštaj... Nasmejani. Ružno nasmejani. Kao iz pakla.

Na ulicama bačene lutke iz izloga, majice, košulje i još svašta nešto – verovatno zbog veličine (mali broj) ili pogrešne boje. Hodaš kao po žici i trudiš se da se ne osvrćeš ni levo ni desno. Bolje je da što manje vidiš i znaš. Oni glume u spostvenom filmu, a ti možeš samo da tapšeš. Ne sme da se zviždi. Ni pod razno.

Kuća je spas. Beg iz tog paklenog grada koji više nije tvoj. I svestan si da će tako biti i ubuduće, ali trudiš se da misliš pozitivno i moliš Boga (pa čak i ako ne veruješ u njega), da spasi od metaka tvoje najbliže koji su već uveliko mobilisani.

U 19 sati isključuje se struja u celom gradu. Kažu – zbog aviona. Mnogi su verovali u tu priču. Onaj ko je imao satelitsku antenu (a ja jesam), nije verovao.  Razlog je bio druge prirode. Mrak je kao buka. Očas posla te proguta.

Onda sledi kupovina plinskih peći i šporeta (onih starinskih) na drva. Noseći te skalamerije kući, bukvalno idem gradom i pričam glasno da je sve stvarno kupljeno, i da nije baš jeftino. Nije nekako bilo normalno da išta nosiš, a da je plaćeno! 

Život je bio najjeftiniji.