Glumci i piskarala

Ako je neko u ovoj zemlji bedan – a nema kome da se požali –  to su jadni novinari i tekstopisci.  A ne oni dosadni i razmaženi glumci. Ceo svet u panici, ne zna se da l´ će Amerikanac da smoždi Rusa, Nemac zauzeo celu Evropu, Grčka, Španija i ostale ciganske zemlje ujedinjene Evrope u krizi – a glumci iz (pazi molim te) Srbije, iz nekog tamo pozorišta, uzeli pa maltretiraju čoveka gradonačelnika nekim infantilnim zahtevima i problemima koji se, ruku na srce, nikog ne tiču.

Hapšenje ili lečenje

A kome da se žale jadni novinari i drugi tekstopisci? Da su pametni, k´o što nisu (jer da jesu radili bi nešto drugo) sad bi iskoristili gužvu i tražili da im urednici budu – pošto može da ih smeni samo vlasnik, a ovde Bog sveti više ne može da pohvata ko je vlasnik koje novine  –   uhapšeni.  Ili, ako ništa, ono hospitalizovani po duševnim bolnicama, kao lica opasna po sebe i okolinu. Često nasilna ili bar pasivno agresivna, sumnjivih biografija i uglavnom teško obolela od patološkog laganja. Da se sklone – zbog naručivanja tekstova, zatim zbog  naručivanja imbecilnih tekstova, zbog besprizornog ulizivanja pojedinim strankama ili službenicima nekakvih institucija, zbog istresanja svoje frustracije usled tog dugogodšnjeg besprizornog ulizivanja na nezaštićene uposlenike, zbog neštićenja nezaštićenih  uposlenika  i zbog svakog drugog zamislivog i nezamislivog kršenja ljudskog prava piskarala. Jeste, piskaralo je – pa šta? Nije on kriv što se rodio glup, il ga nisu dali u školu,  il je eto  malo lud pa se nije snašao. Da je piskaralo životinja – društvo za zaštitu životinja bi svakog od tih urednika uhapsilo i preventivno. Kad bi čulo kakvi su i ko su i šta su.  

Piskaralo (i zato glumci ne treba da se ljute na novinare) može samo sa zavišću i tugom da sluša priče o odbijanju uloga (naručenih tekstova) koje ne odgovaraju njegovom habitusu. Piskaralo, za razliku od drugih ljudskih bića, nema siroma' habitus. Možda ne zna ni šta to znači. Piše grešnik šta mu se kaže i drhti da ne izgubi i tu crkavicu koju nekako napabirči. Habitus je za njega luksuz ravan padanju u depresiju što već danima u frižideru nema lososa.

Tako se pre neki dan, jedan novinar (nema veze koji) oglasio na nekoj društvenoj mreži i posvađao se s glumcima. Svašta im je rekao. I za honorare i kako su nezahvalni prema novinarima koji su ih stvorili, i kako – ustvari – da nije novinara ničeg ne bi bilo. Ne bi bilo ni izbora. Ni ratova. Ni parada. Ni filmova o ratovima i paradama. Da nije bilo novinara ne bi bilo sveta. A kamo li glumaca. Poludeo siroti čovek. Svašta napisao tamo.

Odricanje od samih sebe

Mediji (dakle, opet neki novinari) izveštavaju – ustvari simuliraju da izveštavaju – o nekakvom cirkusu na severu Kosova, niko nije lud da se više petlja u ta pitanja. Kao što simuliraju da izveštavaju o formiranju vlade. Ili o tim dosadnim glumcima koji pričaju o – zamislite -  svojim habitusima i o upravniku Sandokanu Mladenoviću, koji je najveće đubre na svetu.  A ustvari je smešan kao štene nekakve patuljaste tijanić vrste ukrštene s poljskim mišem. Glumci bi se smejali njegovom cijukanju i pretnjama otkazima, kada bi – kao što se posećuju zatvorenici radi boljeg uživljavanja u ulogu  – obišli neku redakciju,  gde bi shvatili kako uistinu izgleda  osionost, šta je komesarski stil poslovanja, šta znači – ne politički –  nego egzistencijalni pritisak,  i kakav je osećaj za bedne pare staviti svoj potpis ispod nečega čega bi se sutra najradije odrekao preko svih raspoloživih glasila. Ali nema glasila koja su raspoložena da objavljuju odricanja poludelih piskarala od sebe samih i napisa koji će  brukati nesrećnike do kraja života – jer ta napisana đavolja stvar ostaje da stoji.

Zato glumci, ne ljutite se na piskarala. Njima je gore nego vama. Postoji jedna armija piskarala koja ne može ni da sanja da odbije (kao što su glumci Ateljea 212 odbili 27 uloga) da, radeći za neki dnevni list, kaže:  

Mom habitusu ne odgovara da idem na promociju knjige one svinje ili odbijam da radim intervju s tim idiotom od akademika.

Vremena su grozna, nigde svetla na kraju tunela, tamna je noć,  svakog je dana sve manje ljudi koji imaju hrabrosti da se bilo kome zamere;  ne može se neko ljutiti na novinare kad se više i ne zna ko je novinar, ko PR, ko pisac, ko kao nešto izveštava –  pa se i vi, dragi glumci, ne ljutite na robove nego na robovlasnike medija. Ako znate ko su.