Grobljanska polka

„Grobljanska polka“ (Cemetery polka) naslov je pesme Toma Veitsa, koja ne samo imenom nego i sadržajem deluje sasvim prikladno. I oni koji su se sablaznili nad biralištem na groblju Lisje, u opštini Sajlovo, veoma greše.

Iz mnogo razloga. Prvo, nema mesta koje uliva veću izvesnost nego što je to groblje. A ljudima je potrebna sigurnost. Drugo, na groblju je mir, osim ako se neki ne uvampiri – al' ima i za to leka. Zbog toga što je mir, čovek glasač može da se usredsredi na stvar oko izbora budućnosti. Na groblju je, na kraju krajeva, budućnost zagarantovana.

Zatim, Srbija je čudna zemlja i u njoj su mrtvaci vazda živahniji od ovih što umišljaju da žive. Mrtvaci, čak, imaju i jednu ozbiljnu, i nikako zanemarljivu, ulogu u svim srpskim izborima. Na primer Broz. Ili Draža. Ili Sloba. Ili Đinđić. Eminentni mrtvaci su, dakle, među najaktivnijim učesnicima naših kampanja i stoga zaista ne vidim razlog negodovanja neozbiljnih stanovnika Sajlova zbog, pazi boga ti, glasanja na groblju. Da je bilo pameti, RIK bi širom zemlje Srbije za birališta odabrao groblja.

Zbog simbolike.

I mudrosti kojom zrači  grobljanski kamen, ćutljiv i zagonetan.

I, na kraju, zašto polka – vesela melodija, najbolje pogoduje glasanju na groblju?

Složili smo se na početku da po pitanju grobljanske budućnosti nema neizvesnosti. Postoje, doduše, neozbiljnji budući pokojnici koji brinu da li će im trošno telo ili pepeo biti situiran na nekoj od elitnih lokacija, ali oni za ovu priču nisu važni. Verovatno su jednako neozbiljni i kad glasaju.

Izbori su, i zbog toga je polka primerena, jedna vesela svetkovina – a zna se da u Srba nema boljeg provoda od slave, svadbe i sahrane. Da ne nabrajamo sada sve one zadušnice i druge nedelje na duhove (kakva je bila i ova, đurđevdanska nedelja). Izborna nedelja, kao nedelja na duhove ima dvojako značenje – razume se.

Kandidati su nam, ima izuzetaka ali to sad nije važno, svaki pomalo nalik na duha. Kad ga vidiš, ne zna da l ti se priviđa il' se stvarno ukazao i govori svakojaku nebulozu. A i toliko dugo ih gledaš, da ti se čini: „Ma nemoguće da je ovaj još uvek živ“. Stoga im treba odati svaku poštu, kao što se o nedelji na duhove odaje pošta mrtvacu, i u to ime – treba otići na groblje i glasati za njih. I upaliti sveću (za žive i mrtve, za svaki slučaj). I poneti glogov kolac. Ako se neki odande zaista uvampirio, pa da se takvom  odmah stane u kraj.

Nije lepo što to kažem, ali da nije bilo grobljanskog glasališta, ko zna da l'  bih čula za Sajlovo. Ali, Sajlovčani su me razočarali jer su se pokazali veoma malodušni.

Gori su od onih „belih listića“. Umesto da se raduju što ih je neko mudar podsetio na prolaznost života i da je ta prolaznost jedino izvesno, oni uzeli pa prave incidente. Kao da se, svakako, pre ili kasnije, neće opet naći na tom „Lisju“, samo nekim drugim povodom. A đavo će ga znati, možda im se i tamo, kad jednom odu – a otići će – ponudi da se za već neku stranu opredele.

Slučaj sa biralištem na groblju, takođe,  verovatno je jedna od najboljih figura za „učešće građana na izborima“.  I ta figura je utešiteljska, da neko ne shvati pogrešno. Za koga god glasali, na kraju ćete umreti. I vi i taj za kojeg ste glasali. Ili, sve je prolazno, ili,  za one koji nisu razumeli, život je reka.

A za one koji znaju engleski, evo i praznične pesmice „Cemetery polka“,  da vide koliko opis stanara ovog čudnog sabirnog centra podseća na srpsku političku, i javnu scenu uopšte.