ZAŠTO MLADI DANAS TEŠKO STUPAJU U EMOTIVNE VEZE

To je generacija koja je učila pod svećama i pod bombama i koja je prve lekcije o svetu odraslih saznavala iz TV dnevnika devedesetih, kaže profesor Tanja Stefanović

Oni imaju potrebu da budu voljeni, a istovremeno osećaju parališući strah od veza
(Foto L. Vuletić)

Sećate li se metafore o dva ježa u zimskoj noći koji ne smeju da se isuviše približe jedno drugom da se ne bi izboli, a ne smeju ni suviše da se udalje da se ne bi smrzli? Ako je verovati najjačim impresijama izvedenim iz istraživanja Tanje Stefanović, profesora psihologije sa Filozofskog fakulteta u Nišu, ova metafora dobro opisuje emotivne odnose dvadesetogodišnjaka koji po putu emocija koračaju nesigurnije od prvih osoba koje su šetale po Mesecu.

Iako je novi milenijum doneo iluziju da je u partnerskim odnosima sve dozvoljeno i da imamo legitimno pravo da već na drugom sastanku zatražimo pozitivan rezultat testa na sidu i izveštaj sa bankovnog računa, čini se da mladi nikada nisu bili nesigurniji. Oni imaju veliku potrebu za emotivnim vezama i veliki strah od veza, a emocionalni odnosi u koje oni stupaju najbolje se mogu objasniti sintagmom „veze bez veze”. Ako bismo prelistali stranice intimnih dnevnika devojaka koje su zakoračile u treću deceniju, videli bismo da je dve trećine njih imalo između pet i deset emotivnih veza koje nisu trajale duže od šest meseci i koje su bile obeležene izbegavanjem emotivne bliskosti i izraženim strahom od povređivanja.

Nenormalni uslovi

Na pitanje – da li veze bez veze predstavljaju dugo očekivani predah od ljubavnih komplikacija ili su krunski dokaz koji svedoči o potpunom poremećaju sistema vrednosti, Tanja Stefanović objašnjava da su emotivne veze dvadesetogodišnjakinja – normalna posledica nenormalnog načina života i uslova u kojima su one odrastale.

– U uzorak mog istraživanja ušlo je 115 studentkinja Filozofskog fakulteta u Nišu, uzrasta od 20. do 24. godine. Ako bismo pogledali u kalendar značajnih događaja u njihovom životu, videli bismo da su te devojke zakoračile u emotivno i hormonalno najburniji period svog života u isto vreme kada je njihova zemlja kročila u pakao građanskog rata. Njihov unutrašnji haos preklopio se sa haosom njihovog odrastanja. To je generacija koja je učila pod svećama i pod bombama i koja je prve lekcije o svetu odraslih saznavala iz TV dnevnika devedesetih. To su devojčice koje su gledale i Vukovar i Bosnu, čiji su se očevi ili skrivali od vojnih pozivara ili bili na prvoj liniji fronta i iz rata se vraćali sa raznim stravičnim pričama. Preplavljeni svojom anksioznošću i strahom od sutrašnjice njihovi roditelji im nisu ponudili nikakvo „uputstvo za upotrebu” života i nikakav priručnik za razumevanje emotivnih veza. Zbog toga su ta deca ponela poruku da je život strašan i da je svet odraslih sinonim za šetnju po emotivnom minskom polju sa potpuno neizvesnim ishodom kada će neka mina eksplodirati i zbog toga prave dva koraka unapred, pa onda – tri koraka unazad. One imaju veliku potrebu da budu voljene i da budu deo para i istovremeno osećaju parališući strah od veza. One nisu samo preplašene emotivnim vezama, one su preplašene životom – objašnjava Tanja Stefanović.

Osnovna ideja njenog istraživanja bila je da se ispita da li je strah koji boji emotivne odnose mladih „nasleđen” iz odnosa sa roditeljima ili su ti strahovi „pokupljeni” na putu njihovog odrastanja.

„Nauka o duši nas uči da postoje četiri obrasca emotivnih veza: u prvom slučaju sigurnost je ključno ime koje obeležava odnos između partnera. Drugi tip veze obeležava odbacujući stav prema partneru i izbegavanje emotivnih veza, a treći tip veze definiše simbiotsko vezivanje – preokupiranost partnerom i razmišljanjem o njegovim mislima i postupcima. I poslednji – takozvani bojažljiv obrazac veze definiše strah od vezivanja i strah od napuštanja. A potonji obrazac upravo definiše najčešći tip veza u koje stupaju dvadesetogodišnjakinje i najčešće nema nikakve veze sa reprizama njihovog emotivnog odnosa sa roditeljima, već ima direktne veze sa njihovim strahom od života”, kaže Tanja Stefanović.

Naša sagovornica, koja već nekoliko godina istražuje emotivne odnose u koje stupaju pripadnici mlade generacije, kaže da je do 2002. godine dominantan tip emocionalnih odnosa dvadesetogodišnjaka bio – simbiotski obrazac veze.

„To su veze u kojima dominira preokupiranost partnerom i razmišljanje o njegovim mislima i postupcima i u kojima kvalitet našeg samopoštovanja direktno zavisi od količine emocija koje dobijamo od partnera, od količine telefonskih poziva i nežnih SMS poruka koje primimo u toku dana. I u kojima se pozitivna slika o sebi svom silinom urušava ako partner napravi jedan telefonski poziv manje u odnosu na prethodni dan ili ako imamo doživljaj da je emotivna komunikacija za jedan stepen „hladnija” u odnosu na jučerašnji dan.

A ako bismo posmatrali emotivne odnose koji dominiraju u zapadnoj kulturi, videli bismo da je dominirajući partnerski obrazac njihovih dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka – odbacujući stav prema partneru i emotivnim vezama. Mladi koji odrastaju u zapadnoj Zemljinoj hemisferi su u svom detinjstvu naučeni da svet nije sigurno mesto, da su ljudi – kvarljiva roba i da je jedina sigurna investicija – ulaganje u sebe, a ne u partnerski odnos.