UMRLA U 103. GODINI – TOKOM PRVE POSETE BOLNICI

Constance – Connie Brown kuvala je u malom kiosku čaj i riblju čorbu, pržila pommes frites i ribu još u vreme kada je Britaniju, izmedju dva rata, pogodila prva i druga velika kriza s Wall Street-a. To isto je radila kada je Winston Churchill obećavao narodu znoj, krv i suze, potom kada je sahranjivana princeza Diana, pa i onda kada je Hrvatska pobedila u fudbalu Englesku na Wembley-u...Čak i posle toga.



Ova Britanka s najdužim radnim stažom (preko 81 godine), „stahanovka sitnog kapitalističkog preduzetništva“, umrla je pre nekoliko dana. Kako je s engleskim smislom za humor saopšteno, u 103. godini života, samo nekoliko sati posle njene prve posete bolnici...

Njene mušterije u gradiću Pemroke u zapadnom Wales-u su tokom osam i više decenija slušale različitu muziku, razne modne diktate... nekoliko generacija je jelo njenu fast food i pilo njen čaj. Ona pamti i pradedove onih koje do juče opsluživala. Sve se menjalo, samo je Connie ostajala ista, kao i čarobni ukus pomfrita i riba po kojoj se pročula i dobila nadimak bakalar baka (codmother).

Godinama isti radni ritual. Počinjala je posao u devet sati ujutro, čišćenjem riba koje su, naravno, morale biti sveže, potom oko 10,30 h mala pauza i onda je služila mušterije sve do 14 h, kada je sebi opet davala kratku pauzu, da bi potom nastavila sledeću šihtu, sa još kraćom pauzom za čaj (five o clock) i tako sve sve do 18 sati, šest dana u sedmici, bez dana bolovanja i odsustvovanja, 81 godinu...

U medjuvremenu je ostala udovica - muž Sidney, s kojim je 1928. otvorila kiosk pržene ribe, umro je 1964. Firmu je nastavila da vodi sama, pomagao joj na poslu najpre sin, potom snaha i na kraju 44-godišnji unuk nastavlja tradiciju i sada vodi posao. Prihvatila je mašinu za rezanje kropmira ali ne i fritezu, nastavila je da koristi isključivo plotnu i držala se istog recepta i ukusa hrane kao pre 80 i više godina.

Već dvadesetak godina je medijska senzacija. Mnogi su izdaleka dolazili radi kioska bake koja je pripremala hranu sa onim ukusom koji je imala onda kada su bili mali ali i zato da videli tu veselu, nasmejanu staricu koja je umela da popriča i zabavi svakog kupca.

Uvek je govorila da nikad ne bi mogla raditi nešto drugo. Za najlepši dan svog života smatra dan kada joj 2006. na 99. rodjendan kraljica Elisabethe II uručila Orden Britanske imperije.

Kada je slavila 100. rodjendan prihvatila je poziv sina i snahe koji su joj priredili svečanu večeru, ali tek pošto je odradila svoje dve smene u kiosku, radno proslavljući s mušterijama, pržeći pomfriti i ribu za njih... Jer, njihovo zadovljstvo je bila njena najveća radost.

Kada je nedavno slavila 102. rodjendan provozali su je kroz gradić, najpre u prikolici motocikla, bila je u kacigi i crnoj kožnoj jakni, mahala i svima okolo govorila kako je oduševljena i kako bi svi trebalo da to probaju. A onda su joj ispunili i veliku želju - provozali je u sportskom, trkačkom "ferrariju". Njeni bliski su tada rekli da im mali izbor ostaje šta da joj pripreme za ubuduće, ali da će nešto već naći...