SVETI NIKOLA U MALOJ BANJSKOJ

Februar ili možda mart neke 2009. godine i na Kosovu sam nekoliko meseci. Na severu tezge, pumpe i „bili smo ponosni ratnici“, tipovi velikih tetovaža na ramenima koja rado pokazuju turistima i novinarima. Jedan priča o ubijanju, i to priča svaki dan. Sa njim doručkujem sudžuk i ćevape, u šiptarskoj kafani, naravno, jer srpske nisu zanimljive. Na zidovima te šiptarske, okačene su zastave, sve sem albanske i srpske, Tito gleda sa bista a ima ih mnogo, i neke beretke UČK heroja tu i tamo. Mora da liči na rat, uostalom, turisti (retki ali ima ih) zbog rata i dolaze. I „šta ćeš na jug, more, među Šiptari tamo...“ saveti patriota sa severa. I to je zabavno, taj privid anarhije (mada se zna da se sve snima i zna se da je ta anarhija jedna kontrolisana anarhija i da ni muva ne može da proleti severom a da se ne zna ko je muva, kakve su joj namere i gde se zaputila) i to je kao jedna luda i brza vožnja serpentinama, kolima bez tablica. Naravno.


Napuštena kuća u selu Gojbulje

I onda ja odem na Jug, prvi put. Vozač je neki pomoćnik predsednika srpske opštine čudnog naziva – Opština Vučitrn privremeno izmeštena u Prilužju. To je selo blizu Vučitrna. I taj predsednikov vozač dolazi po mene koja stanujem u Bošnjačkoj Mahali (tamo gde su i Srbi i Šiptari i gde se noću ne izlazi iz zgrade ako te ne čeka auto) i vozi me putem – sa jedne strane su pumpe sa fontanama i motelima, ali dominiraju pumpe neverovatnih boja i oblika („ovo je luđe od aerodroma u Abu Dabiju“, hvatam se za poznato, ali izmiče mi), sa druge strane su groblja. I oranice. I sve. I onda, ne ulazeći u Vučitrn („samo jedna Srpkinja živi ovde, baba jedna udata za Šiptara, ona je sudija, znaš“), idemo nekim puteljkom, blato je, naravno (svuda je blato) i visokim zidovima opasana neka imanja („ovde dolaze na kurve, šiptarska mafija, al ima i naših“) i onda potok jedan, i tu Mala Banjska, ona od Strahinje.

Jedna kuća, ne veća od pedesetak kvadrata, u njoj tri sobe. Jedna soba je učionica i tamo sede dve devojčice. Druga soba je ambulanta, tu se pije kafa i puši se, ima jedna poličica i tu stoji nekoliko kutija nekih lekova. Ima i krevet. Treća soba je mesna zajednica. Tamo nema nikoga.

- E dobro da si došla, novinarka – dočekuje me učiteljica (učiteljka) na vratima – svašta se dešava ovde a niko da dođe, da mu ispričam.

Sedimo u ambulanti i pijemo kafu.

- Ako ćeš da ostaneš, imam ja sobu za tebe – nudi, zahvaljujem, ne ostajem. Naravno. Niko ne ostaje.

- Od kad su ono pre godinu ili dve, ne sećam se, bili Rusi s onu pomoć – poverava – niko nije bio.

- Baš niko?

- Niko novinarka, niko. Al eto, sad si ti došla, i ja ću sve da ti ispričam.

I sve mi ispriča. Šta je „sve“ tamo gde niko ne dolazi, tamo gde neka žena sedi sama u nekoj sobi, u nekom selu, šta znači „sve“ tamo gde te niko ne pita ni za koje to novine treba „sve“ da ti ispriča, ni odakle si, ni ko si, nego je važno da znaš jezik i da si došao... To je „sve“ koje je prvi i najsnažniji i najbitniji podatak, o jednoj samoći kakvu čovek zapravo ne može ni da zamisli, koju oseti na sat, dva, tri, koliko treba da bi saslušao „sve“ koje zatečeni domaćin ima da ispriča, i od koje se naježi.

Priča žena o dve devojčice (eto, jedna završava IV razred osnovne škole a ova druga mala ide tek u II i kad ova starija ode, mala će da ostane sama, uliteljki je mnogo žao male), jedina dva deteta u selu. Onda priča kako su neki došli pre godinu ili dve, ne seća se tačno, i doneli tu pomoć što su slali Rusi i, eto, od tad niko nije... Pa kako su joj u bašti („evo ova dole kuća, ova od potoka, tu živim“) ubili muža dok je ona bila unutra. A oteli brata. To posle. Ili pre, uglavnom nijednog nema. A Francuzi su pokvareni (KFOR) jer su betonirali crkvište sa Šiptarima, a ispod tog gde je crkvište je veliko blago, i to veliko blago je još sa dvora Strahinje Banovića. I sad ga kradu Francuzi i Šiptari. Šiptari kradu i kola i dok je u selu bilo krava i tako tih životinja, sve su krali. Najgore je kad je noć, a ti si u kući a on (Šiptar) ti uđe u baštu i stane tako da ga vidiš kroz prozor i gleda te a ti ne smeš da izađeš, ni da okreneš leđa prozoru, i ne smeš ništa nego tako da stojiš i gledaš dok on stoji i gleda i plaši te namerno.

Al nije to ništa.

I počne žena, uliteljka da plače.

Najteže joj je, plače i govori kroz taj plač a tebi ostaje samo da gledaš u zemlju, što su spalili Nikolu.

Pauza.

Spalili su Nikolu, a on je bio preleteo na to mesto da se spasi i bio je tu, a oni su ga spalili.

Ne smeš da pitaš koji Nikola i kako je preleteo... pretpostavljaš ko ga je spalio ali ćutiš. To jest, ja ćutim.

- Znaš novinarka – uči me učiteljka – ovde su bili Turci. Znaš to?

- Znam.

- E, bili su Turci. Znaš. I Turkinje su prale veš, a Nikola je bio tamo, gde sad Šiptari zidaju... s druge strane sela. Znaš?

- Znam – lažem.

- Eto. Turkinje su prale veš i sve su onu vodu, prljavštinu onu su sve bacale na Nikolu. I Nikola nije mog'o da podnese prljavo i preleteo ovamo, videla si kad si dolazila. Jesi ' ga videla?

- Da – lažem.

- E, i tu ga zapale Šiptari 2004. I groblje zapale.

I plače učiteljka neutešno, starija žena, kao dete. Plače zbog Nikole, o kojem priča više nego o bratu i mužu, zbog crkve koja se spasila od Turaka i koja je dotle išla da je čak preletela i breg i potok i smestila se na sigurno da tamo dočeka XXI vek i tu je spale Šiptari.


Crkva Svetog Nikole u Maloj Banjskoj

Onda se nekako opraštamo od učiteljke i njene škole s dve devojčice, vozač nervozan jer nema struje (ja i nisam primetila) i idemo nazad. Stajemo pored crkve sv Nikole, ona stoji kao kostur ogoljena, spaljena, oko nje grobovi, porušeni. Izlazim iz auta, vozač negoduje, ne slušam ga, slikam sve ne znam ni sama zašto, ali u crkvu ne mogu da uđem jer su neki kameni blokovi preprečili ulaz. Ne shvatam odakle su se stvorili, i tako stojim ispred. Onda čitam da je čuveno zvono livca Rodopa neke 1432 godine pravljeno u selu Banje, u crkvi svetog Nikole i padne mi na pamet detalj koji sam prečula dok je učiteljka pričala kako svi misle da je starija Banjska (gde je manastir Banjska na severu Kosova) od malene Banje, ili Male Banjske ili Vučitrnske Banjske – a nije. Prečula sam to jer nema sela na Kosovu i Metohiji gde turisti ili novinaru (ili već nekom slučajnom prolazniku, a na tom mestu svako ko dođe ima taj status) neće reći kako je to mesto najstarije ili je makar najvažnije i kako ga je istorija mimoišla jer su se neka veća mesta otimala o istoričare, koji sve lažu.

Činjenica je, međutim, da je Nikola teško nastradao, da ga niko nije obnovio, da se čak i ne pominje obnova te male i lepe crkve koja stoji sama usred nekog razrušenog groblja, zaštićena samo nekim smešnim kamenim blokom koji je možda, kao i ona, pre - ima tome vekova, doleteo da bi se stvorio na njenom ulazu. Rodopovo zvono spašeno je prvo u Pećkoj Patrijaršiji, doputovalo je do Pariza, vraćalo se i opet odlazilo, o njega kao i o majstora Rodopa otimala su se dva sela i pobedilo je veće, a malena Banjska ostala je samo u pesmi. Verovatno najčudnijoj srpskoj pesmi za koju niko, posebno ne Gete, nije poverovao da je zaista narodna. O junaku iz malene Banjske, o ljubi Anđeliji i Vlah Aliji... I još ta crkva što je umela da leti...