RUSIŠ - DAS IST FANTASTIŠ

Svi oni koji su verovali da Sibir više nije mesto gde se šalju prekršioci zakona, grdno se varaju. Jedina razlika je u tome što u Sibiru danas ne završavaju građani Rusije, već - Nemačke. Usred tajge pokrivene snegom, na 400 kilometara od grada Omska, nalazi se selo Sedeljnikovo sa starim drvenim kućicama iz čijih se dimnjaka vije dim, i u kojima se živi isto kao što se živelo pre sto godina. Ima, doduše, struje, ali nema vodovoda, toalet je poljski, stare ruske peći lože se drvima koje seku, nećete verovati - mladi Nemci, "problematična deca", kakvim ih nazivaju u domovini. Oni koji su osuđeni na prevaspitanje u kazneno-popravnim domovima. Nemački sudovi veruju da će mladi prestupnici, kad upoznaju život u pravoj sibirskoj pustinji, gde su takoreći preko cele godine mrazevi i gde se živi prostim seljačkim životom, početi više da cene bogati život u domovini i prestati da krše njene stroge zakone.

 

Florijan Gajs

 

Trenutno u nemačkoj verziji Staljinove Kolime, u selu Sedeljnikovu, živi Florijan Gajs, 43. po redu maloletni prestupnik. On je, u julu ove godine, iz rodnog Hesena, poslat na devet meseci, zato što je nekoliko puta bežao od kuće. Nemački psiholozi su zaključili da je to manifestacija skrivene agresije i odlučili da je treba lečiti šok terapijom. A kud će veći šok od dolaska iz toplog nemačkog doma u ledeni Sibir! O, majn got, mladić svakog dana ide pešice, a u Nemačkoj su ga roditelji vozili kolima! Ovde mora da seče drva i loži peć! I još kakav užas - nema kupatila! Samo ruska banja (sauna) i to bez tuša! Das ist fantastiš!

 

Sada Florijan, koji je za dva meseca naučio ruski toliko da može da razume nastavnike, pešači 2,5 kilometara do škole zajedno sa svojim ruskim vršnajcima, čisti lopatom sneg po dvorištu, cepa drva, loži peć, greje rusku banju (neka vrsta saune) i u njoj se pari... Pomalo je razočaran što medvedi ne idu po selu (kao što mnogi u Evropi i danas veruju), ali bar nema čega da se boji.

 

On živi u običnoj drvenoj kućici sa svojim tutorom Vasilijem Banderom i ni najmanje ne žali za pređašnjim životom. Za njega je “Raša gud”, mrazevi nisu tako strašni a banja mu se veoma dopala.

 

Istina, na početku mu je bilo neobično, nije mu bilo jasno zašto ne može, kao u svom Hesenu, da za vreme časa pravi avione od hartije i pušta ih da lete po učionici, ali kad su mu objasnili da se u ruskim školama disciplina mora poštovati, bez pogovora je poslušao. Natavnicima nikako nije jasno kud se dela njegova tako strašna agresivnost zbog koje je dospeo u Sibir. Direktor seoske škole ne može da se načudi čime je tako dobar dečko zaslužio progonstvo, a sam Florijan tvrdi da se za nekoliko meseci koje je proveo u Sedeljnikovu, dosta izmenio. Doprinelo je, kaže, to što je život mirniji, nema nervoze kao u Nemačkoj, niko nigde ne žuri, niko nikoga ne tera da bude bolji od drugih, da se takmiči... Dopadaju mu se i gostoljubivi ruski drugovi i njihove bake koje mu često donose piroške. Čak nema naročitu želju da se vraća kući, a ako, ipak, ode siguran je da će se kad-tad vratiti u Sibir da živi.

 

Florijanov boravak u Rusiji organizovan je po međunarodnom ugovoru o kulturnoj razmeni, i njegovu državu košta 159 eura dnevno. Tu je uračunata hrana, putni troškovi i plata za tutora.

 

Prema istom ugovoru, učenici iz Sibira mogu da putuju u Nemačku besplatno, da uče jezik. I Sibirci to koriste - istina, za razliku od Nemaca, oni tamo šalju svoje najbolje đake. Još nikome nije palo na pamet da u Hesen, recimo, pošalje maloletne prestupnike, da ih šokira nemačkim blagostanjem i načinom života. A da bi bili šokirani, nema nikakve sumnje, kao i da bi poželeli da ostanu tamo. Ali to ugovorom nije predviđeno.

 

"KPD" u Sibiru

 

Program "Adaptaciona pedagogija - zajednički život u Sibiru" postoji od 1977. godine. Suština metode koju je razradio Frank Krener je u tome da tinejdžer koji je na putu da postane kriminalac ili ima konfliktni karakter (svađa se s roditeljima, beži od kuće, pravi probleme u školi) bude što dalje od svoje sredine i od drugova koji ga podstiču na kriminal. Da se nađe tamo gde život ni počemu ne liči na onaj kojim živi. "Tinejdžer mora da shvati da se sve u životu postiže radom i da među ljudima mogu postojati sasvim drugačiji odnosi od onih na koje je navikao u Nemačkoj", kaže se u programu.

 

Dosadašnja praksa je pokazala da se 40 posto maloletnika koji su boravli u Sibiru, vratilo na pravilan put. Kažu da je to sasvim dobar rezulatat, bolji nego bilo gde u Evropi. A ti mladi ljudi, kad se vrate u domovinu, ne zaboravljaju Sibir. Pišu pisma školskim drugovima, obećavaju da će ponovo doći...

 

Ovo nemačko iskustvo pročulo se po svetu, pa je nedavno engleski The Mirror preporučio svojim zemljacima da i oni maloletne prestupnike šalju u taj kraj zemlje "koji je i Bog prokleo" i gde žive uglavnom, starci "koji idu ulicama teturajući se, u tradicionalnim valjenkama (čizme od valjanog sukna) i sa kapama od ovčjeg krzna, a prevoze se konjskim kolima".

 

Kako je krenulo, može se uskoro pokazati da Sibir, celom svetu poznat kao mesto u koje su vekovima, od 1650. godine proterivani oni koji su se ogrešili o zakon, počne na toj skandaloznoj slavi i da zarađuje. Možda je to prilika i da se, konačno, reši problem slabe naseljenosti ovog prebogatog dela Rusije.