RADITI MANJE, ZARADITI MANJE I ŽIVETI BOLJE

“Raditi više da bi se zaradilo više” bio je politički slogan Sarkozyja tokom predsedničke kampanje. Postavši francuski predsednik, on je nastavio kampanju tvrdeći da “radeći više, mi sebi povećamo kupovnu moć." Medjutim, kako se Francuzima nije povećavala kupovna moć, sve oči su se okrenule ka predsedniku koji je brzo našao prave reči: "Rekao sam da ću Francuzima kazati istinu. Evo istine: obećati veću kupovnu moć, danas, bez nekih ustupaka, znači imati još manju kupovnu moć sutra, pod bremenom povećanih dažbina i duga koji bi se povećao.” Prirodno, nezadovoljan narod ga nije ostavio na miru, tako da je predsednik morao da preseče nedumice. "Šta očekujete od mene? Da ispraznim državne kase koje su već prazne - upitao ih je on 8. januara kada im je poželeo srećnu i berićetnu 2008. godinu.

 Istovremeno, francuski predsednik je rekao da će radna nedelja od 35 časova da bude ukinuta tokom godine i vraćena, verovatno na 39 časova, bez povećanja plata. François Fillon, šef francuske vlade, čak je potvrdio mišljenje Sarkozyja, dodavši da su 35 časova "jedna od najtežih ekonomskih i društvenih grešaka u zadnjih 25 godina". Medjutim, dan kasnije, Sarkozy je opovrgao samog sebe rekavši da će dozvoliti “više prekovremenih časova, (...) ali ne i dovodjenje u pitanje zakonskog trajanja radne nedelje od 35 časova." Pošto su se svi uverili u univerzalnost poslovice “tresla se gora, rodio se miš”, sindikat CGT je ispravno primetio da je Sarkozy promenio pravac i umesto "raditi više i zaraditi više", prešao na "raditi duže, ali za isti novac".

Manje rada - više dece?

Radna nedelja od 35 časova, iako bi trebalo da spada u domen ekonomske politike Francuske, rodila se zbog izbornih potreba socijalista, tokom poslaničke kampanje 1997. godine. Socijalistička partija je obećala, u slučaju dobrih rezultata, donošenje novog zakona o smanjenju radne nedelje. Oni su prelazak na 35 časova opravdavali pravednijom podelom radnih mesta i većim zapošljavanjem, kao i raspolaganjem sa više slobodnog vremena što bi pomoglo porodičnom i društvenom životu. Projekat je osmislila Martin Aubry, a sprovela ga je Jospinova vlada 2000. godine. Nadahnuti zastarelom idejom o podeli rada, socijalisti su ipak uspeli da omoguće poboljšanje u Francuskoj. Iako je rad  postao skuplji za 14 odsto, smanjivanje trajanja radne nedelje za 4 časa, dovelo je do odredjenih reorganizacija koje su poboljšale produktivnost. Prema procenama INSEE-a (Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije), produktivnost Francuza je 2004. godine bila veća od evropskog proseka za 16,5 odsto, dok je 1996. godine bila veća za 11 odsto.

 "Zakon Aubry" je tako, bez veće namere, doveo do promene oblika rada. Dosta njih je bilo zadovoljno razbijanjem rutine, varijabilnošću i netipičnošću radnog vremena, ali i nezadovoljno povećanjem radnih objektiva i slabim porastom plate. Odredjenom broju zaposlenih je smanjena plata zbog drugačijeg izračunavanja primanja. Kupovna moć je od 1997. do 2002. godine, po statistikama INSEE-a, povećana za najniža i najviša primanja, dok je svim ostalima opala. Medjutim, veće slobodno vreme koje se provodilo sa porodicom, u domaćinskim obavezama ili u dokolici, dopalo se mnogima. Odredjeni sociolozi su utvrdili da je skraćivanje radnog vremena dovelo do povećavanja nataliteta - 1,97 dete po ženi. Drugi smatraju da se natalitet povećao zahvaljujući muslimanskoj imigraciji i njihovom običaju da imaju više dece nego prosečna francuska porodica.

Veća potrošnja - veća sreća?

Kritikujući Jospinovu vladu, Sarkozy je objasnio da su oni hteli da ubede narod kako "radeći manje, oni mogu da zarade više". Po njegovom predlogu, zaposleni bi trebali "da rade više, jer sa većom kupovnom moći, veći je i ekonomski porast". Na taj način, Sarkozy je izrekao jednu od najvećih savremenih zabluda. On je rad izjednačio isključivo sa novcem, zaboravljajući da rad ima svoju društvenu, psihološku i intelektualnu dimenziju. Vrlo često, kritika radne nedelje od 35 časova vrši se na ekonomskim osnovama, kroz dokaze da u tome nema ni truni politike, niti bilo čega drugog. Greška dolazi zbog hipoteze da čitav naš sistem počiva na ekonomskom porastu merenom u odnosu na bruto proizvodnju koja zavisi od potrošnje. Znači, kada bi sve prestali da troše, sistemi bi se srušili. U mnogim zemljama, kao što su Švedska, Engleska, Australija, Novi Zeland ili Francuska, sve je više ljudi koji žele da smanje radno vreme, da prekinu sa hiperpotrošnjom, da zaštite životnu sredinu i da tako žive bolje. Medjutim, kod njih nije u pitanju naivni romantizam i odbacivanje materijalnih dobara, nego drugačija vrednosna lestvica i nova kategorizacija životnih ciljeva. Snažni ekonomski sistemi nas ubedjuju da nas trošenje zaradjenog novca čini srećnijim. Veštim metodama, oni propagiraju da što više trošimo, mi smo srećniji. Da li je baš tako?

 “Za Kasslera, hiperpotrošnja, kao odgovor na nesigurnost, jeste destruktivan mehanizam za prilagodjavanje. Genijalnost sistema, zasnovanog na nesigurnosti, jeste njegovo samoodržanje. Što se više osećamo nesigurnim, više smo materijalisti. Što smo više materijalisti, više se osećamo nesigurno. Materijalne vrednosti kod mladih, u porastu na obe strane Atlantika, stvaraju strah, depresiju i prekide društvenih veza. Studije su pokazale da ljudi znaju tačno koji su pravi izvori njihovog ostvarenja: stvaranje čvrstih veza, pripadanje zajednici, negovanje samopoštovanja... Medjutim, opasna veza političkih i ekonomskih ciljeva trudi se da ih zavede da bi više radili i više trošili", piše francuski psihijatar Serge Hefez.

Rastu nejednakost i zaduženost

Nekadašnja borba za kupovnu moć, u razvijenim zemljama, ticala se ishrane, stanovanja, higijene, medicine, dok se danas sve češće pomera ka domenu akumulacije sve novijih potrošačkih proizvoda. Ekonomski porast je postao zamena za jednakost. Dokle ima porasta ima i nade, tako da to pomaže da se zaborave ogromne razlike izmedju zarada. Istovremeno, ekonomski porast postaje opravdanje za stvaranje socijalnih slojeva.

U svojoj knjizi “Le livre noir du libéralisme“ (Crna knjiga liberalizma), Pierre Larrouturou objašnjava da su američki i kineski liberalizam doveli do smanjivanja životnog nivoa zaposlenih, onemogućavanja zdravstvenog osiguranja svim gradjanima i održavanja ekonomskog porasta kroz sve veće zaduživanje domaćinstava. Januara prošle godine, u pariskom ekonomskom dnevniku “Les Echos”, Jeffe Frieden, profesor harvardskog univerziteta, i Joseph Stieglitz, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, pozvali su na uzbunu jer je stepen nejednakosti i nestabilnosti posla naglo porastao. Oni su takodje istakli da je zaduženost prešla 220 odsto bruto proizvoda, što je neuporedivo više nego u vreme velike ekonomske krize 1929. godine kada je zaduženost dostigla 140 odsto. Angel Gurria, generalni sekretar OECD-a, pitao se koliko dugo će svetska ekonomija izdržati pre nego što finansijska tržišta opet dožive veliki pad.

Mnoge zemlje, čak i one koje poslovično spadaju u neumorne radnike, počele su da menjaju pristup kulturi rada. Verovatno je najmarkantniji japanski fenomen “karoshi”, smrt od preteranog zamora radom, koji je dostigao 7,6 odsto tokom 2006. godine. Da bi zaštitila zaposlene ljude, japanska vlada je počela da zagovara više godišnjeg odmora, kraće radne dane i intenzivniji porodični život. Ipak, ostaju značajna pitanja na koja smo sve manje sposobni da odgovorimo. Šta zaista želimo? Kako znamo da trošimo na nepotrebne stvari? Kako da prepoznamo da smo stigli do nivoa na kome možemo da se zaustavimo...?