PRAVO NA PASOŠ BEZ ODOBRENJA MUŽEVA

Aktivistkinje za ženska prava u Jordanu pozdravile su odluku Odeljenja za građanska prava i pasoše da se ukine član zakona kojim se ženama zabranjuje da izvade putne isprave ukoliko za to nemaju odobrenje supruga.

Direktor Odeljenja Marvan Oteišat rekao je prošlog vikenda da je ovo telo uzelo u razmatranje zakon iz 1969. u kojem se nalazi pomenuti član. Jordanska žena je jedino uz saglasnost muža otada mogla da dobije pasoš.

„Na ovo smo se odlučili jer su se vremena promenila od šezdesetih godina 20. veka i zato što bi žene trebalo da imaju ista prava kao muškarci“, rekao je Oteišat za Džordan tajms.

Kako je objasnio, privremeni amandman iz 2003. stavio je sporni član starog zakona van snage, ali to nikada nije primenjeno jer nije prošao Skupštinu. Trenutno se preispituje čitav zakon a zaključci će biti prosleđeni kabinetu premijera na dalje ispitivanje, te i u parlament koji će o izmenama glasati.

Predsednica Jordanske unije žena Amneh Zubi ocenila je da je ovo važan korak i „pravo žene koje je garantovano Ustavom“, rekavši da se nada da neće biti nikakvih prepreka da izmene budu usvojene. Aktivistkinja Emili Nafa takođe je pozdravila inicijativu Odeljenja za građanska prava i pasoše.

„Zakon koji podrazumeva diskriminaciju žena ne može da bude civilizovan ili human, jer bi žene trebalo da imaju sva prava. Ovo je još jedan korak koji će ojačati ono što su pokreti za ženska pitanja do sada postigli u Jordanu“, objasnila je Nafa.


Jordanke uklapaju boje garderobe, kao i sve žene

Podsticaji od kraljevske porodice

Jordanke se na ovu najavu stidljivo smeškaju, te više deluje kao da ne veruju da će od toga išta biti. Otvorena reakcija retko gde može da se čuje u Amanu a, osim aktivistkinja, teško da će ijedna udata žena naglas reći bilo šta protiv dosadašnjeg zakona. Pitanje je da li zato što su navikle da ovako nešto ne komentarišu jer su o sličnim stvarima prevashodno muškarci pozvani da govore, da li iz straha da ih ne čuju ukućani ili zato što ne znaju da može da bude i drugačije. Dok one o svojim pravima eventualno raspravljaju među sobom i daleko od ušiju ostatka sveta, dotle aktivistkinje dižu glas u njihovo ime. Za društvo se pokazalo kao korisno i što se kraljica Nur, supruga pokojnog kralja Huseina, kao i sadašnja kraljica Rania aktivno zalažu za učešće žena u javnom životu. Za razliku od mnogih susednih zemalja, jordanske žene mogu i da se kandiduju na izborima. Tokom 2003, na primer, kralj Abdulah je raspustio Gornji dom parlamenta i postavio sedam žena u telo od 55 mesta, što je bilo najveće prisustvo populacije lepšeg pola u ovom telu dotad. Iako su mnogi zvaničnici u to vreme pozdravili novine koje je Abdulah Drugi uveo, objašnjavali su da je jordansko društvo vrlo konzervativno i da je zapravo „društvo muškaraca“, dok su strani posmatrači isticali da žena može da se kandiduje, ali da su male šanse da će proći na izborima.

Pokrivene kose i visoke potpetice

„Moji roditelji su u Dubaiju a sestra u Švedskoj, i morala sam da izvadim pasoš da bih mogla da ih posećujem. Muž nije imao ništa protiv“, kaže jedna od Jordanki za Balkanmagazin, koja je šturo nagovestila da ima drugarice koje nikada nisu izašle iz zemlje jer se muževi sa tim nisu slagali, iako im je familija u inostranstvu.

Ona, međutim, nije želela da otkriva detalje, moleći da joj se ne pominje ime, iako se radi o srpskom veb časopisu.

Ono što prvo upada u oči na ulicama Amana jeste da se pripadnice ženskog pola ne pokrivaju kako to čine žene u pojedinim susednim zemljama. Uglavnom im je pokrivena samo kosa maramama raznih boja, s tim što šerijatska pravila deluju donekle apsurdno ako se uzme u obzir da većina Jordanki pazi da uz maramu uklopi torbu ili cipele iste boje (i to visokih potpetica), kao i da ne prezaju da se utegnu u uske farmerice i bluzice.


Starije žene obično su konzervativnije obučene

Ubistvo „u odbranu časti“

Iako se za ženski pol u ovoj zemlji može reći da uživa više prava nego što je to slučaj u drugim arapskim zemljama, te nema eksplicitnih ograničenja po pitanju studiranja, zaposlenja, vožnje automobila, ipak jedna od najrigoroznijih stavki koja i danas nije iskorenjena, jeste takozvano „ubistvo u odbranu časti“. Ukoliko je žensko čeljade navodno osramotilo porodicu i ime – što uključuje i zaljubljivanje u muškarca koga za nju nije izabrala familija - muški pripadnik porodice ima pravo da ubije sestru ili ćerku da bi skinuo „ljagu s imena“. Vinovnici su do pre manje od dve godine završavali na sudu, ali uz više nego blage kazne i eventualno šest meseci do godine zatvora. Ranije je bilo pokušaja da se ovo „pravo na ubistvo“ ospori, te da se ubice kažnjavaju kao i svi drugi zločinci sa sličnim krivičnim delima, ali bi se svaki put pobunio konzervativni deo društva, u prvom redu islamisti, ističući da bi ovo dovelo do „uništavanja društvenih vrednosti“ i „porasta kriminala“. Ranija procena Ujedinjenih nacija bila je da godišnje u Jordanu dođe do 5.000 ubistava žena zbog „povrede časti“, dok se danas pretpostavlja da oko 20 ćerki i sestara strada od ruke rođaka u toku jedne godine.

Konačno, u aprilu 2010. vlada je unela izmene u pravni sistem i zvanično počela da kažnjava ubice „zbog povreda časti“, kao bilo koje druge. Oko 10 predmeta je na sudu završilo sa zatvorskim kaznama od sedam do 15 godina. Aktivistkinja za ljudska prava Rana Huseini pozdravila je tadašnju odluku, istakavši da je ovo bio rezultat „desetogodišnje borbe za prava žena“. Danas, u većini slučajeva, porodica žrtve obično povuče tužbu, tako da optuženi opet odleži manje od polovine dodeljene kazne.

Buđenje uz revoluciju

No, „arapsko proleće“ pokrenulo je i pitanje prava žena u regionu. Tako je Lejla Hamarneh iz Arapske ženske organizacije, ocenila da je revolucija pokazala da „muškarci i žene stoje rame uz rame“.

„Zajedno su tražili slobodu i socijalnu pravdu. Upravo to su zahtevi žena – sloboda po pitanju razlike polova i društvena pravda... Plemenske vođe u Jordanu bili su svi do jednog protiv prava žena. Stvari su sada, međutim, krenule drugim putem. Ženska prava su stavljena na sto i nadam se da će se pokazati kao jedan od prioriteta. Smatram da više nije moguće vratiti se u ono vreme u istoriji i da oni koji bi želeli da točak vrate unazad, u tome neće uspeti. Nadam se da neće“, istakla je Hamarneh.

Saudijke kažnjene zbog vožnje kola

Onako kako su se organizovale jordanske žene da daju podršku pripadnicama istog pola u drugim državama tokom revolucije 2011, tako su se „podigle“ i žene širom arapskog sveta. Negde je to razultiralo u mnogobrojnim protestima na ulicama od Kaira do Amana a negde je imalo manje efekta. U Saudijskoj Arabiji, na primer, koja nije bila zahvaćena masovnim izlaskom građana na ulice i demonstracijama protiv vlasti, žene su se pobunile, tražeći pravo da voze kola. Kako su se recimo egipatski demonstranti dogovarali o akcijama preko Fejbsbuka i Tvitera, tako su Saudijke putem ovih društvenih mreža na Internetu dogovorile da 17. juna uđu u automobile i provozaju se Rijadom. Zakon u ovoj zemlji eksplicitno ne zabranjuje ženama da voze, ali im nije dozvoljeno da uče vožnju ili imaju dozvolu za upravljanje automobilom. Reakcija je usledila nakon što je u junu 2011. Manal al-Šarif uhapšena jer je objavila na Jutjubu snimak kako vozi auto, te osuđena zbog „remećenja reda i mira“ i „saradnje sa stranim medijima u podrivanju saudijske vlade“. No, u septembru prošle godine Šajma Džastanija iz Džede osuđena na 10 udaraca bičem, iako ima međunarodnu vozačku dozvolu, i to zato što je samo jednom sela u auto, protestujući protiv diskriminatorskog zakona i hapšenja Al-Šerifove. I sve druge žene koje su vozile automobile u znak protesta, uhapšene su i kažnjene. Ovo je bilo prvi put da su žene sele za volan u Saudijskog Arabiji posle slučaja iz 1990. kada je 47 žena uhapšeno jer se organizovano provozalo Rijadom u 15 automobila.