PARISKA EROGENA ZONA

Pretpostavljajući da je naša najerogenija zona mozak, pariski Muzej erotike već desetu godinu govori o seksu na različite načine, stimulišući maštu. "Veliko je zadovoljstvo prikazivati ono što je bilo skrivano i zabranjivano - kaže Alain Plumey, bivši porno glumac i osnivač muzeja - želja nam je da na taj način prekinemo preteranu dramatizaciju seksualnosti." Muzej erotike, jedini u Francuskoj, i drugi u Evropi, nalazi se sred čuvenog Pigala, kraja nekada znanog po prostituciji, a danas po mnoštvu seks šopova i striptiz klubova. Za razliku od ovih, pomalo mračnih ustanova, nekadašnji porno teatar pretvoren u muzej na sedam nivoa, nudi rasterećenu i dovitljivu istoriju ljudske seksualnosti.

 

Pariski Muzej erotike

 

Odbacujući, kako kaže Alain Plumey, "pornografiju bez vrednosti i fetišizam bola", muzej nudi stalnu kolekciju od dve hiljade predmeta, fotografija i slika, rasporedjenih na tri sprata. Najveći deo kolekcije pripada osnivačima i prikupljen je uglavnom u Africi, Aziji, Južnoj Americi i Okeaniji. Ujedinjujući heteroklitne predmete bez većeg muzejskog pristupa, kustosi su vrlo prirodno ukazali na promenu senzibiliteta u raznim epohama.

 

Vitrine sa erotskim predmetima Afrike i Okeanije

 

Na pozadini senzualne kubanske muzike, stalna postavka počinje na prvom spratu, prikazujući erotske predmete različitih civilizacija sa više kontinenata: japanske grafike 17. veka, tajlandske falusoidne amulete, kineske flašice za duvan dekorisane erotskim scenama, afričke demone ogromnih penisa i falusoidne amulete upotrebljavane za bacanje čini, ekvatorske figurice od pečene zemlje iz pretkolombijskog perioda, peruanske statue iz 6. veka…

 

Sa edukativnih panoa saznajemo da je provokacija integralni deo ženskih pesama u Africi. Muškarci su na to odgovarali plesom upotrebljavajući maske i erotske predmete koji su pojačavali uzbudjenje i stimulisali seksualni poriv žena. U odredjenim plemenima Okeanije, devojke nisu rano stupale u seksualne odnose, jer se smatralo da to ne dozvoljava rast dojki, inače, najvažnijeg atributa ženske lepote. Jedna legenda iz Indije objašnjava da je ženski polni organ bio na levom kolenu, sve dok ga petao nije kljucnuo, pa je on pobegao na sigurnije mesto, medju noge. Čak i danas ženski polni organ nosi tragove ranjavanja, tako da iz njega curi krv svakog meseca. Sa panoa pored reprodukcija antičkih grčkih posuda sa erotskim motivima, saznajemo da je homoseksualnost bila sastavni deo života viših klasa, i da je imala "edukativnu ulogu".

 

Apartman u luksuznom bordelu Chabanais

 

Stalna kolekcija se nastavlja na drugom spratu, posvećenom istoriji pariskih javnih kuća od 1880. do 1946. godine, kada su, ove ustanove, bile zatvorene dekretom. Odličan izbor dokumenata prikazuje dekore najpoznatijih bordela i oživljava lepotu čuvenih kurtizana Liane de Pougy, Casque d’Or, La Belle Otero, Cleo de Merode. One su radile u javnoj kući "Chabanais", kod Madame Kelly, u jednom od najluksuznijih "salona za druženje" s kraja 19. i početka 20. veka. Klijenti bordela "Chabanais" bili su najznačajniji ljudi tog vremena, a medju njima i engleski kralj Edouard VII. On je dolazio zbog Liane de Pougy, a za njega je bila i načinjena posebna komplikovana stolica koja je omogućavala vodjenje ljubavi sa više partnerki u isto vreme. Inače, "Chabanais" je duže vreme bio stalna adresa poznatog slikara  Toulouse-Lautreca.

 

Neočekivani posetilac, mešovite tehnike

 

"One-Two-Two" (122), bordel Marcela Janeta bio je verovatno najpopularniji u Parizu ne samo zbog lepih devojaka, nego i zbog pristupačnih cena. Pored uobičajene klijentele, medju posetiocima su se nalazile pozorišne i filmske zvezde Fernandel, Sacha Guitry i Jean Gabin. "Le Sphinx", takodje legendarno mesto lake zabave, pored devojaka imao je i kabare u koji su dolazili Humphrey Bogart, Mae West i Edith Piaf. Druga strana medalje prikazana je na fotografijama malih i "narodskijih" javnih kuća iz Marselja gde su prostitutke imale po 70 klijenata za noć da bi sebi platile stan i hranu.

 

Vitrina Michela Raffestina

 

Zanimljiv deo čine monotipije Edgara Degaa, prikazujući svakodnevicu prostitutki i zabavljanje klijenata, kao i kolekcija Romija, pisca i novinara, te litografije Marcela Vertesa koji je 1925. godine slikao klijente i devojke javnih kuća. Na istom spratu se prikazuju i nemi porno filmovi snimljeni izmedju 1920. i 1930. godine: "Trio", "Šofer", "Samoća", "Gospodin je zvao"... "Gospodjina soba" i "Sveštenikov blagoslov" snimljeni su 1925. godine po narudžbini španskog kralja Alphonsa XIII, dede Juana Carlosa. Nedavno restaurirani u francuskoj Kinoteci, ovi filmovi su tehnički siromašni i sa malo "akcije", medjutim poseduju šarm starinskih fotografija.

 

 

Stolica, Alain Rose

 

Naredna tri sprata posvećena su izložbama koje se menjaju dva puta godišnje. Od otvaranja 1997. godine, muzej je izložio radove više od 150 umetnika medju kojima je bilo i mnoštvo poznatih kao što su Robert Combas, Georges Pichard, Wolinski, Robert Crumb, Julian Murphy... U ovom trenutku, Muzej erotike predstavlja tri autora. Nicole Claveloux je izložila 40 crteža za erotsku knjigu "Les Confesions d'un monte-en-l'air". Njen stil, blizak novinskoj ilustraciji i stripu, prikazuje seksualne avanture džentlmena-lopova sa početka 20. veka. Alexandre Dupouy, samouki izdavač i kolekcionar, izložio je svoje fotografije, nadahnute starim dagerotipijama i galantnim scenama sa crteža i grafika 18. veka. Crteži i grafike francuskog majstora Juliusa Pascina prikazuju dekadenciju "ludih 20-ih". Njegov destrukturisani ekspresionizam, blizak Ottou Dixu i Georgeu Groszu, posvećen je samo jednom motivu - ženi.

 

Fotografije, Alexandre Dupouy

 

U prizemlju, na izlazu iz muzeja, koji nije baš muzej, niti je baš seks šou, nego je simpatična mešavina seksa, istorije, umetnosti i zabave, u maloj prodavnici, može se kupiti mnoštvo knjiga, filmova, albuma i predmeta vezanih za erotiku i seksualnost. Ni pornografski, niti naučni, oni često nalikuju na bezobrazan vic, oslobodjajući posetioca osećanja krivice, čestog saputnika seksualnosti.

 

Erotizovane etikete i otvarači za flaše

 

Napuštajući muzej, posetilac može da pročita Didroovu misao: "Prirodno odelo je koža, i čim se udaljimo od te odeće, narušavamo dobar ukus."