Globalizacija ekonomije i globalizacija katastrofa

Savremeni život ogleda se u neprekidnom i brzom kretanju bez prepreka i granica, a najvažniji elementi našeg globalizovanog sistema su nestanak svih finansijkih pravila i neprekidno prebacivanje proizvodnje na ona mesta gde su plate najniže. Pandemija korona virusa narušila je ovakav svetski poredak i promenila ljudsko ponašanje od izbijanja katastrofe januara meseca u Kini.

Sahrana u doba korona krize: Protiv korona virusa SARS Co-V (2002) i MERS Co-V (2012), kao i virusa Ebola (2013), koji su prouzrokovali velike epidemije u zadnje dve decenije, još nema vakcine

Katastrofa, sinonim samo za ekonomsku katastrofu

Ne treba zaboraviti da, u poslednjih 40 godina, jedine priznavane katastrofe bile su - finansijske katastrofe. Sve ostale, zdravstvene, sanitarne i prirodne, imale su manji značaj jer su finansijeri, industrijalci i političari, zainteresovani samo povećavanje zarade i očuvanje vlasti. Sredinom aprila, kada su, u Francuskoj, ograničenje kretanja, izolacija i delimično zaustavljanje privrede, produženi za još četiri nedelje, Boris Sirilnik, poznati neuropshijatar, zapazio je da je, prvi put, zdravlje postalo važnije od ekonomije.

Nezavisno od broja mrtvih, pandemija korona virusa potegla je više pitanja na koja ćemo, možda, imati odgovore narednih meseci ili godina. Kakvi će biti odnosi među ljudima? Kakav će biti stav građana prema državi i vlastima? Kako će se razvijati međunarodni odnosi? Da li će se nastaviti globalizacija ekonomije i polarizacija finansija? Da li će biti zanemarena ekologija zbog većih zarada?

Može se reći da je sve dovedeno u pitanje, a pitanje nad pitanjima jeste – da li ćemo išta promeniti u načinu i organizaciji ličnog i javnog života?

Katastrofa, šok, pa zaborav

Politička, ekonomska i kulturna polarizacija koja je započeta sredinom 70-ih godina prošlog veka, odvela je čovečanstvo do sve većeg otuđenja i sve manje ljudske saosećajnosti. Mnogi analitičari smatraju da bi šok izazvan pandemijom korona virusa mogao da unese neke pozitivne  promene u ljudsko razmišljanje i delanje. Svi se sećaju Čerčilovog zapažanja posle višemesečnog bombardovanja Velike Britanije na samom početku II svetskog rata – koliko je porasla ljudska dobrota, čovekoljublje, milosrđe, darežljivost i delatnost.

Ratovi i katastrofe ostavljaju tragove u društvu i tada je uobičajeno da se smanji individualnost, a da se poveća saosećajnost i saradnja. Međutim, po jednom proučavanju međudržavnih nemira od početka 19. do kraja 20. veka, saznalo se da je u većini slučajeva, svakom konfliktu usledio desetogodišnji šok koji je društveno kretanje menjao na bolje ili na gore. Potom, život bi se vraćao u svoje uobičajene tokove.

Kada se završio I svetski rat (19 miliona mrtvih) i, za njim, prošla epidemija španskog gripa (50 miliona mrtvih), građani većine zemalja su pohrlili prema lakoj zabavi. Početkom dvadesetih godina prošlog veka bili su to automobili, radio, bioskopi, plaže, restorani, igranke, alkohol, kokain... Ekonomija je brzo napredovala i, skoro čitavu deceniju, sve je izgledalo rajski. Zatim je došla velika ekonomska kriza i izuzetno težak period koji je doveo do II svetskog rata.

Da li svet može da se odrekne frenetične potrošnje kojom popunjava psiho-emotivne i duhovne praznine u sopstvenom životu?

Ekologija, pravednija podela, zdravstvena zaštita...?

Najvidljivija pozitivna posledica trenutne planetarne krize jeste da se, bar za trenutak, vratilo poverenje u naučnike, lekare, pa čak i u savesne političare koji su, pre donošenja odluka, konsultovali značajne timove eksperata i stručnjaka. Uobičajeno je da političari konsultuju samo stručnjaka za marketing i komunikacije da bi kroz njihove savete lakše manipulisali emocije gradjana.

Ako bi se vera u eksperte i stručnjake nastavila i posle krize, možda bi građani bili manje naklonjeni da na predsedničkim izborima glasaju za bivšu zvezdu rijalitija, nekadašnjeg bankara, televizijskog komičara ili novinara koji je izgubio posao jer je lažirao svoje reportaže. Istovremeno, naučna i politička elita mogla bi sebi da popravi sadašnju lošu sliku - posebne društvene kaste, nerazumljive i odvojene od običnog sveta, što je i nagnalo glasače da svoje poverenje daju populistima i zabavljačima.

S druge strane, sanitarna kriza bi trebala da pokrene političare i ekonomiste, u svim zemljama, da ostvare opštu zdravstvenu zaštitu za sve građane. Takav sistem bio bi jeftiniji nego zaustavljanje svetske ekonomije koje trenutno živimo. Naravno, postavlja se pitanje da li je to moguće. Ko će, posle krize i gubitaka, prihvatiti da odvaja od svoje velike zarade da bi oni sa malim zaradama ili bez ikakvih zarada bili zdravstveno zaštićeni? Takođe, da li će oni sa malim zaradama prihvatiti da se odreknu lake zabave, tv-rijalitija, video igrica i potrošnje, samo da bi se više obrazovali i bolje informisali?

Kada se završi pandemija i kada se svet vrati uobičajenom životu, da li će iko odlučiti da ekologiju, industriju, ekonomiju, finansije i politiku planira dugoročno kako bi se izbegle buduće sanitarne i ekonomske katastrofe? Da li će bogati da pristanu na ravnopravniju podelu zarade? Da li će iko pristati da kupuje manje, ali kvalitetnije i da robu čuva dugo?

U pismu Džordžu Orvelu, povodom izlaska "1984", Oldus Haksli kaže: "Verujem da će u narednoj generaciji svetski vladari otkriti da su kondicioniranje dece i narko-hipnoza efikasniji kao instrumenti vlasti nego pendreci i zatvori i da će požuda za vlašću moći da bude potpuno zadovoljena kroz sugerisanje ljudima da vole svoje robovanje."

Vrli novi svet

U zadnjih 40 godina, organizacija zasnovana na tržištu i potrošnji ispostavila se kao autoput prema paklu u ekološkom, društvenom i ekonomskom pogledu. Da li će na promene pristati političari, industrijalci, finansijeri, pa i sâmi potrošači? Budućnost će nam pokazati...

Naravno, u tim predviđanjima od velike pomoći može da nam bude engleski pisac Oldus Haksli. Petnaest godina po izlasku knjige "Vrli novi svet" (1931), on je u predgovoru novog izdanja svoje mračne antiutopije napisao da ima osećaj da smo mnogo bliži ostvarenju takvog društva nego što možemo da zamislimo.

"U to vreme, zamislio sam društvo šest stotina godina daleko u budućnosti. Danas, izgleda mi sasvim moguće da će se taj užas sručiti na nas već za jedan vek."