KAD HULIGANI MARŠIRAJU
Poreklo ‘’ludila’’ na srpskim stadionima
Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene, govorio je pokojni Duško Radović. Taj višak muškaraca možda utiče na ludilo po srpskim stadionima, koje svaki put zgrozi javnost sve većom brutalnošću. Poslednji slučaj bio je zaista jeziv - policija je pre mesec dana jedva sprečila linč jednog inspektora u civilu na severnoj tribini "Marakane", tokom utakmice Crvena zvezda-Hajduk, Kula.
Policajac se brani pištoljem (foto: Tanja Vulić, prva nagrada na konkursu časopisa Status)
Pre toga, uobičajene su bile tuče na tribinama, a i izvan njih, jedan momak je poginuo na stadionu posle ispaljene rakete na ''večitom derbiju'' a huliganske grupe među navijačima postale su, uz loš fudbal, glavni razlog za sve manje posete utakmicama. Jer stanje je takvo da, ako nema navijača drugog kluba, tući će se s policijom, a ako nema ni njih, tući će se međusobno. Stadionska groznica s pevanjem i pucanjem nije nešto što se u Srbiji pojavilo tek sada. Predistorija ''ludila'' na stadionima seže u daleku prošlost, vreme bivše države, kada je navijanje, sem strasti, podrazumevalo i mnogo razbijenih glava.
Nepodnošljiv poraz
Maskota Crvene zvezde, Mile Srbin ceo život je proveo na stadionima. Kada je imao 30 godina, a to je bilo pre 56 godina (pošto sad ima 86), proveo je 27 dana na oporavku u bolnici. Lekarska dijagnoza je bila: mnogo se nervirao i strefilo ga. Bitan je, međutim - datum. Strefilo ga istog dana kada je Partizan demolirao Zvezdu pobedivši sa 7:1. Mile to prosto nije mogao da izdrži. Čiča sa šajkačom bio je među prvim ''žrtvama'' večitog derbija, dragog događaja koji može i da ubije. Ranije, imali ste veće šanse da to preživite uz negu lekara. Sada je prešlo u domen grobara. Ali onih pravih. Učestvuju i Cigani. Prodaju cveće ispred groblja.
Isti Mile, radio je nekada davno u piljarnici na Zelenom vencu, pa pred svaki derbi stavljao u izlog slike Zvezdinih igrača. Redovno su mu partizanovci razbijali izlog, i on se dosetio. Posred izloga kačio bi Titovu sliku. Otad nisu razbijali. Posle je bio za Slobu, al' tad nije kačio ništa jer je otišao u penziju. Mile veli da zna šta je fudbalska strast, jer je osetio to na svojoj koži ali nikada, za ovih više od pola veka, nije imao nameru da nekoga bije zato što navija za drugi klub.
"To onda gubi smisao. Ja sam brajko morao da radim, nije mi padalo napamet da zaglavim zatvor, jer - gubim posao. Tih momaka koji su na utakmice dolazili manje zbog ljubavi prema klubu, a više da bi napravili neki belaj, uvek je bilo. Samo nekada su mnogi od njih bili zaposleni, u Titovo vreme je moralo da se radi i niko nije bio toliko lud da izgubi posao zato što se potukao zbog boje dresa. Bilo je to i drugačije vreme, na televiziji nije bilo toliko agresije a i na svetskim stadionima nisu imali toliko idola, tih huligana, kojih je danas mnogo", priča Mile za Balkanmagazin.
Sećanje na 14.oktobar
Ma koliko neki pokušavali da ludilo na stadionima stave u kontekst politike ili stanja u državi (huliganstvo je problem i u najrazvijenijim evropskim državama), izgredi navijača su odavno ušli u domen patološke mržnje koja nema mnogo veze za blagostanjem, demokratijom, ili bilo čim drugim. Primer je očit - tek devet dana posle petog oktobra 2000. igrao se večiti derbi. Sto petnaesti, poznat po tome što je počeo u oktobru te godine, a okončan u martu sledeće. Pozdravno pismo Koštunice, intonirana prvi put himna "Bože pravde", ispred zapadne tribine Vladan Batić, lider DOS-a natrapao na neku televizijsku ekipu koja je došla da pravi priču o prvom susretu ljutih rivala u ''demokratskoj Srbiji''. Uzeo Batić da objašnjava kako tu neće biti tenzija, kako se oseća dah slobode i tome slično. Već pola sata kasnije, kada se na terenu "Marakane" iz nepoznatih razloga makljalo stotine klinaca u crno belim i crveno belim tonovima, demantovana je svaka priča da navijačko ludilo ima očigledne veze sa politikom ili demokratijom.
Niko živi ne zna da objasni zašto toliko mrzi one s druge strane, a da to objašnjenje koliko-toliko razumno deluje. Izuzev ako iza svega ne stoji uobičajena netrpeljivost Srba prema prvim komšijama. Biće da je to. Mnogo volimo da mu crkne krava, pa makar i na Topčiderskom brdu. Ima onih koji više mrze Zvezdu nego što vole Partizan i, normalno, onih koji kažu: "Ne volim ja tolko Zvezdu, koliko, brate, mrzim Partizan".
Bezbol palicama i na fudbalere
Zajednički jezik navijači su našli jedino kad je donesen Zakon o sprečavanju izgreda na sportskim borilištima. Udarili u lelek i jedni i drugi. Samo što su uvek dodavali da će oni sa suprotne strane tribine po tom Zakonu biti povlašćeniji. Navodno, policija je tradicionalno uz njih. A ako je policija uz njih, to u podtekstu znači da su oni državni klub - glavna tema rasprave među partizanovcima i zvezdašima. Postoji mali milion objašnjenja kojima će potkrepiti svoje tvrdnje. Obično su ta objašnjenja jednostavna, jasna i - pogrešna.
Retko kad se naljute na igrače. To mora da bude jak razlog ili veliki poraz. Onda krene - viri mu kukuruz iz štucni, važno im je da stave kilo briljantina u kosu, marš iz Zvezde - ili Partizana! Jednom su Zvezdinim igračima zbog poraza na derbiju demolirali automobile njihovi navijači. Drugi put su ih jurili s bezbol palicama tokom treninga na pomoćnom terenu. Ovih dana je jedan od vođa ''Delija'' Vladimir Šavija, javno priznao da navijači imaju itekakav uticaj na stanje u klubu.
"Ne jednom, Zvezdini navijači su upadali na trening ili zatvarali fudbalere u svlačionicu jer su imali toliko toga da im kažu. Samo im skrenemo pažnju na njihov odnos prema grbu, klubu, a i nama. Ali poenta je birati reči kojima ćeš ih motivisati. Uterivati igraču strah u kosti može da bude kontraproduktivno. Zato je bitno da mu nađeš žicu", rekao je on magazinu ''Fame''.
Značaj ugla posmatranja
Navijači nisu radi da javno pričaju o poreklu svog ''ludila''. Oni, naime, to ne smatraju ludilom. Njima je to nešto normalno, što posmatračima sa strane nije baš uobičajen način socijalnog ponašanja. Veteran Goran Pecić, poznatiji kao Peca Panker, po bivšoj SFRJ išao je na gostovanja sa Crvenom zvezdom tamo gde niko nije išao. Šesnaestina finala Kupa u nekoj zabiti, sedne sam na voz i "pravac gde treba". Prva utakmica kad je Priština ušla u Prvu ligu, otišli samo on i drugar Zelja. Upalili baklje, njih dvojica.
"Milicija se šlognula. Nisu znali u to vreme šta je to baklja. Tuča na 'Maksimiru' bila je samo kruna svih sranja koja su se dešavala na gostovanjima po Hrvatskoj ali se o tome tada nije pisalo, da se ne razgrađuje bratstvo i jedinstvo. Ja sam zbog Zvezde bio u zatvoru četiri puta i uvek je to bio neki nacionalizam. Osamdesetšeste, posle utakmice Zvezda-OFK Beograd, krenemo u pravcu štajge da se fajtamo s 'grobarima' koji su se vraćali iz Kragujevca. Usput polomimo nekoliko šiptarskih semenkara, spontano, ispadne strašna frka u državi, hteli da me rebnu 15 godina zatvora zbog raspirivanja mržnje među narodima SFRJ. Ali advokat izmuva i dobijem četiri meseca. Onda u Mostaru, posle utakmice uzmem da psujem muslimanima majku, pokupe me, dobijem 15 dana mardelja. Dobio bih i više da nije uprava Zvezde urgirala. Treći put u Novskoj, uđem u kafanu 'Sjever' na autoputu i kažem, 'ajde, ustaše, napolje! Cela kafana izađe napolje, mi uđemo i naručimo pasulj sa srpskom kobasicom. Dobijem metar dana zatvora. Četvrti put sam ošišao na nulu nekog Slovenca koji se šetao u dresu Olimpije po Beogradu. To me je koštalo 20 dana", seća se Pecić u razgovoru za Balakanmagazin. On je svoju "egzotičnu" ljubav prema narodima i narodnostima pretočio u članstvo u Srpskoj radikalnoj stranci a na utakmice danas odlazi samo da bi ih gledao. Nije se potukao, ne pamti, jer sada to rade neki novi klinci.
Bio je prvooptuženi za čuvene nerede na "Maksimiru".
"Raspala se država pa me nikad nisu ni osudili. Vratili se mi u
Najludjima niko ne upravlja
Mere bezbednosti koje sprovode sami klubovi očigledno nisu dovoljne, ni napolju, ni ovde. Navijači su najčečće dobro povezani sa upravama i uglavnom tu imaju zaleđinu za unošenje, recimo, pirotehnike na stadion. Klubovi stoje iza svojih tifoza - poslednje hapšenje navijača zbog incidenta na "Marakani", na površinu je izbacilo tu povezanost. Uz navijače, naime, uhapšeni su i čelni ljudi Zvezde. Čak su im i advokati bili isti.
Uprave, međutim, ne mogu da kontrolišu sve grupacije u okviru jedne navijačke grupe. Poznato je, recimo, da drugoligaš FK Rad ima najluđe navijače u zemlji. Radi se uglavnom o skinhedsima i tajna njihove nebouzdanosti je upravo u tome - i na stadionu i van stadiona žive isti život, uz obilje alkohola i narkotika, uz obilje mržnje, što rezultira katastrofom kad ih se na jednom mestu skupi više od trojice. Uprava, s druge strane, nema nikakv uticaj na njih. Na gostovanja idu o svom trošku, nemaju privilegija niti svojih ljudi unutar kluba, ali su čak jednom zapalili kafić Ranka Stojića, tadašnjeg direktora FK Rad.
U slučaju zvezdaša i partizanovaca to izgleda malo drugačije - njihovi klubovi im daju prostorije, vode ih na gostovanja, pružaju advokatsku pomoć a neki navijači nalaze se čak i na platnom spisku. U Zvezdinom upravnom odboru sedi i jedan pripadnik ‘’severa’’. Bliskost sa upravom bila je dugo seme razdora među ‘’Grobarima’’, koji su se tek prošlog meseca opet ujedinili. Pre toga, imali su dve važne grupe koje se međusobno nisu podnosile - ‘’Grobari 1970’’ bili su miljenici uprave, a ‘’Južni front’’, ljuti protivnici Žarka Zečevića i ostalih Partizanovih čelnika.
Sem toga, naši klubovi (stadioni) nisu opremljeni tehologijom koja bi mogla da spreči ulazak "loših momaka" a Zakon o sprečavanju nereda na sportskim borilištima nije doneo skoro ništa novo. Mnogi tvrde da bi pomogao ostrvski recept.
Ulaznica i za - zatvor
"Kada smo bili u Engleskoj na utakmici Njukasl-Partizan, videli smo kako to kod njih funkcioniše. Na poleđini ulaznice ti je napisano sve ono što ne smeš da radiš na stadionu. Ta karta ima snagu sudske odluke tako da ako te uhvate, recimo, da preskačeš ogradu, automatski ideš u zatvor", pričaju navijači Partizana.
Čak ni saradnja sa policijom ne daje željeni efekat. "Najvatrenijima" prisustvo policije znaci samo "bogatiju" scenografiju i veće mogućnosti za dokazivanje i dobijanje medijske pažnje. Drugo, u Engleskoj je jednim velikim projektom napravljena baza podataka sa svim onim huliganima koji su izazivali nerede. Njima je doživotno zabranjen pristup na sva sportska borilišta u Velikoj Britaniji.
Najavljeni zakon o privatizaciji klubova mogao bi doneti nešto. Iako se svaki vlasnik trudi da zaštiti svoju imovinu, pitanje je do koje mere on to može da učini sam. Nijedan potencijalni kupac sportskog kluba ne želi da bude povezan sa incidentima. Naravno, jos manje želi da njegovu imovinu razvaljuju poremećeni i drogirani klinci koje danas znamo kao "vatrene navijače". I da se izvuku bez ikakvih posledica. Daleko na zapadu od Srbije, vlasnici klubova su bogataši koji tu vide neki interes, profit, poreske olakšice, imidž, ljubav prema dotičnom klubu ili sportu. Pored njih, akcionari su u nekim slučajevima i navijači, doduše imaju simboličan udeo u akcijama. Da li je to možda način da se ti momci dovedu u red i počnu da poštuju ostale fanove? Iskustva iz drugih zemalja u kojima je taj problem bio (Velika Britanija) ili je jos uvek aktuelan (Italija i Španija pre svih), govore da je potreban veliki napor da se na sportska borilišta vrate ljubitelji sporta. Kod nas se ne vide ni naznake da je nekome stalo da bilo šta promeni. Upravo u zemljama zapadne Evrope veliki motiv da se stvari srede, bio je novac koga u današnjem profesionalnom sportu ima mnogo. Zarađuju igrači, vlasnici klubova, mediji, kladioničari... Veruje se, zato, da bi najavljena privatizacija klubova mogla da obuzda ludilo koje je počelo da ugrožava srpski sport.
