DESETINE HILJADA LIBIJACA U JORDANSKOJ PRESTONICI

Ne postoji tačan podatak o tome koliko je Libijaca došlo u Aman na lečenje poslednjih meseci, ali se među Jordancima može čuti da se radi o brojci od 50.000 ljudi. Jordanski kralj Abdulah Drugi izašao je u susret novim libijskim vlastima, kao uostalom i druge zemlje iz regiona, napravivši dogovor sa Prelaznim nacionalnim većem iz Tripolija da pomogne ranjenima i da im se ukaže sva potrebna medicinska pomoć u lokalnim bolnicama. Broj pacijenata se iz meseca u mesec povećava, da bi se ovih dana govorilo o desetinama hiljada ljudi koji su popunili svako slobodno mesto ne samo u medicinskim ustanovama, već i u hotelima u prestonici.

Predsednik Udruženja privatnih bolnica Jordana Avni Bašir kaže da su privatne medicinske ustanove „okupirane“ libijskim pacijentima, jer nema potrebne koordinacije između vlasti u Tripoliju i pacijenata koji su zatražili pomoć. Ova zemlja raspolaže sa 61 privatnom bolnicom sa 2.500 kreveta a u njima se trenutno leči 1.200 Libijaca.

„Oni dolaze bez prethodnog dogovora sa vlastima u svojoj zemlji a mi ne možemo da ih ne primimo na lečenje. Ovo dovodi do haosa u bolnicama, koje fizički nisu u mogućnosti da prime sve libijske pacijente“, rekao je Bašir.

Libijski ranjenici u jednoj od bolnica u prestonici (Petra Photo)

Po 20 letova iz Tripolija svake nedelje

Bašir je dodao da Libijci i dalje dolaze, i to letovima za Aman kojih je više od 20 svake nedelje, kao i da se, prema njegovim procenama, u Jordanu nalazi oko 13.000 Libijaca „koji dolaze iz različitih pobuda“.

„Većina pacijenata nije ranjena za vreme revolucije, već dolazi na lečenje određenih zdravstvenih problema. Oni ne plaćaju bolničke račune odmah, već moramo da stupimo u kontakt sa libijskim vlastima koje onda šalju svoje izaslanike da ocene stanje svakog pojedinačnog slučaja, kao i da procene da li će pokriti troškove lečenja“, objasnio je predsednik Udruženja.

Jordan i Libija su, naime, postigli dogovor u novembru 2011. prema kojem je formirano zajedničko veće za lečenje ranjenika. Jordansko Ministarstvo zdravlja zaduženo je za nadzor medicinskih tretmana u ovoj zemlji. Zvaničnici ovog tela se, međutim, nedeljama ne oglašavaju po ovom pitanju.

Bašir je podsetio da je Udruženje u oktobru prošle godine zahtevalo od Tripolija da ne šalje pacijente bez prethodnog odobrenja tamošnjih vlasti. Zbog „najezde Libijaca“, rekao je on, bolnice nisu u mogućnosti da izađu u susret Jordancima.

Organizacija „Svet za Libiju“ objavila je početkom novembra da je u saradnji sa doktorom Faradžom Ahnišom, uspela da obezbedi 250.000 dolara za transport i lečenje bivših pobunjenika u Jordanu.

„Zdravstveni sistem je u zemlji pretrpeo dramatične posledice tokom revolucije i nije u mogućnosti da se nosi sa pojedinim specijalističkim medicinskim slučajevima, kako hroničnim problemima tako i hitnim tretmanima za traumatizovane pacijente... Civilima i borcima koji su ranjeni za vreme rata u Libiji, potrebna je pomoć“, saopštila je ova organizacija.

Bahati i „k’o pušteni s lanca“

„Svet za Libiju“ je zapravo pritekla u pomoć novoj vlasti, koja je izašla u susret povređenima i šalje ih na lečenje u okolne zemlje o trošku države. Uz potrebna dokumenta, Libijci dolaze u Aman gde ih tek manji broj ostane u bolnicama. Većina njih na konto sredstava za lečenje koje su dobili u Tripoliju, plaća smeštaj u hotelu, odlazi na tretmane kod lekara i zapravo živi u Jordanu.

„Niko više ne zna koliko Libijaca ima u Amanu. Priča se da ih je već oko 50.000. Početna ideja je, naravno, bila humana - naša država je ponudila medicinsku pomoć i mnogima je hitno lečenje zaista bilo potrebno“, kaže jedan od jordanskih turističkih vodiča, koji svakim danim u hotelima u Amanu sreće sve više Libijaca.

Kao i većina građana prestonice, on ne poriče da ovo nije loše za prestonicu dok god se svi troškovi plaćaju, s obzirom na to da se radi o puno novca koji se sliva u jordansku kasu.

„Ipak, juče sam smestio turiste iz Kanade i Novog Zelanda u hotel ’Rojal’ i u holu nije bilo mesta da posedam sedmoro gostiju da bismo održali sastanak. Zamolio sam Libijce da se ’skupe’ i oslobode nam bar dva separea i na kraju sam morao da zovem obezbeđenje hotela da interveniše. Nisu bili naročito raspoloženi da naprave mesta još za nekog. Malo su bahati, kao pušteni s lanca... Jesu oni platili da odsednu u hotelu, ali platili su i drugi“, kaže ovaj vodič za BalkanMagazin.

Pacijenti posećuju i turističke atrakcije - arheološko nalazište u Amanu Džabal al-Kala

Ne žale para za noćne klubove

Od Amanaca se može čuti da su Libijci „okupirali“ i lokalne kafiće, naročito malobrojne noćne klubove.

„Ovo ti nisam ja rekao... I nemoj da me slikaš. Ranije se znalo ko ide u noćni klub. Normalan narod bi svratio vrlo, vrlo retko, u nekim retkim prilikama kad se skupi društvo, i o tome se ćuti. Bilo je Arapa, ali i stranaca. Sad kažu da ne može da se uđe od Arapa, to jest: Libijaca. To videlo žensko u suknjici, pa oči ovolike i ne žali para“, priča Ahmed, mladić koji radi u lokalnoj pekari u istočnom Amanu.

Kad smo pitali jednog taksistu da li primećuje povećano prisustvo Libijaca na ulicama, rekao nam je da mu svakodnevno ulaze u vozilo. Ranije se govorilo o 17.000 njih koji su došli na lečenje, navodi on, ali ih sada ima mnogo više a simptomatično je i to što svi dolaze isključivo u Aman, „kao što je ranije bilo i sa izbeglicama iz Iraka“.

„Mnogi dobiju lekarsko uverenje na tretman od mesec dana, na primer, zatim se vrate u Tripoli kad im to istekne, uzmu novi dokument, pa ponovo dođu. Treba da im se pomogne, naravno, i nije loše za posao, jer dođu punih džepova, ali kad mi se upilji kroz prozor u devojku na ulici, sve mi bude jasno“, priča taksista Halid dok nas vozi kroz Kralja Huseina, glavnu i večito zakrčenu ulicu u istočnom Amanu.

Zvanično, samo 700 pacijenata

Dnevnik Madžala je objavio da se procenjuje da je ukupno 60.000 Libijaca ranjeno od 17. februara 2011, kada je u ovoj zemlji od nešto manje od šest miliona stanovnika, počelo takozvano „arapsko proleće“. Prema podacima ovog lista od pre dva meseca, najviše ranjenih je bilo zbrinuto u Tunisu – oko 8.000, dok se tek oko 500 lečilo u Egiptu, 100 u Turskoj, desetine njih u Maroku, Alžiru, Kuvajtu, 80 u Iranu, a pojedini su potražili medicinsku pomoć u evropskim zemljama i Americi. U Jordanu, navodi Madžala, u novembru je zvanično bilo na lečenju – 700 libijskih pacijenata.