BANKAR + GANGSTER = BANKSTER

Amerikancima prilično dobro ide dodavanje reči u engleski jezik. Britanci, odnosno engleski jezik kao takav, im duguju zahvalnost za reči pin-up girls, highbrows, killjoys, stooges, hobos, drop-outs, shills, bobby-soxers, hijackers, do-gooders i hitchhikers "koji se voze na palac". Amerikanci su mnogo koncizniji i živopisniji. Umesto da kažu "žao nam je što kasnimo, ali su nas vozači ispred nas usporili jer su izvijali vratove da bi bolje osmotrili udes" oni će jednostavno reći "zadržali su nas gumenovrati".

Reči se pojavljuju u nekom jeziku i nestaju iz njega s društvenim promenama. Američka reč gangster, koja se i dalje koristi u engleskom, oko nas je i sa nama kao imenica i realnost od 1896. godine, sudeći prema Oksfordskom rečniku. Međutim, iz nje je nastao još jedan amerikanizam i mislim da je vreme da ga vaskrsnemo.

To je reč bankster, nastala "brakom" reči bankar (banker) i gangster.

"Iskovao" ju je, koliko barem ja mogu da zaključim, imigrant, plahoviti advokat rodom sa Sicilije, po imenu Ferdinand Pekora. On je bio glavni savetnik Bankarskog komiteta američkog Senata, osnovanog početkom tridesetih godina prošlog veka, čiji je zadatak bio da istraži uzroke i korene Sloma iz 1929. On je na javnu scenu izneo mnoge postupke i praksu sa Vol Strita, koje je Vilijam Ripli, profesor na Harvardu, osudio 1928. godine. Iskreni Ripli ih je nazvao - spremite se za ove amerikanizme - "prestidigitation, double-shuffling, honey-fugling, hornswoggling and skullduggery".

Profesor je pokušavao da upozori predsednika Kalvina Kulidža da je Vol Strit "prepun opasnog gasa i da će eksplodirati". Na opšte zaprepašćenje, Pekora je identifikovao samog Kulidža, koji je do tada već napustio Belu kuću i mesto predsednika SAD, kao jednog od onih kojima je bila "upala sekira u med". Velika banka JP Morgan je predsednika Kulidža stavila na "listu povlašćenih", na osnovu koje je uticajnim prijateljima bilo omogućeno da akcije kupuju upola cene. Treba li isticati da su oni tu priliku koristili kao pravi banditi?

Kovanica bankster danas savrešno pristaje Bernardu Madofu, u čijoj je prevarantskoj šemi izgubljeno 50 milijardi dolara NDLj - novca drugih ljudi.

Nimalo jeftin tepih

Nova otkrića se pojavljuju brzo i nimalo nisu naivna. Ljudi sada teško dolaze do pravih reči da bi opisali poslednje primere finansijskog ludila na Vol Stritu. Investiciona banka Merrill Lynch, koju je vodio izvesni Džon Tain, imala je na svom kontu toliko mnogo velikih nula da je trebalo da bude likvidirana u decembru prošle godine. Spasilo ju je, međutim, spajanje s Bank of America. To je zapravo bio samoubilački brak, pošto je Bank of America bila primorana da uzme milijarde dolara državnog novca, kada je otkriveno da je Merrill Lynch "kratka" za još 15 milijardi dolara.

Džon Tain na skupu u Davosu 2006. godine

I šta onda? Za samo nekoliko decembarskih dana dok je još bio "glavni i odgovorni" Tain je navodno potrošio skoro četiri milijarde dolara za isplatu bonusa zaposlenima. Na Vol Stritu to je mačji kašalj. Tain je 2007. godine primio 83 miliona dolara.

Međutim, pre nedelju dana je Čarls Gasparino, sa TV mreže CNBC, u detaljnom izveštaju na lokaciji Daily Beast otkrio da je Tain - dok je bio veoma zaposlen smanjivanjem troškova - potrošio 1,1 milion dolara za opremanje svoje kancelarije. Tako je tepih platio 86.000 dolara, a nešto što se zove "komoda na nožicama" 35.000 dolara.

Čitaoci "žedni" krvi postavljali su komentare, kao što je "Oh kako bih voleo da je ovo revolucionarna Francuska a mi seljaci koji bi razorili te kancelarije..."

Bes i srdžba zbog pohlepe koja nas je uvalila u ovo stanje su potpuno opravdani. A nedavno smo saznali da je deset velikih banaka, koje su od Ujka Sema dobile 148 milijardi dolara da bi mogle da daju zajmove i ponovo pokrenu stvari s mrtve tačke, zapravo smanjile ukupan iznos zajmova i kredita za 46 milijardi dolara.

Tain je, pošto je podneo ostavku, sada istorija. Međutim, Bank of America - najveća banka u SAD i možda na svetu - našla se na listi banaka koje bi mogle da budu nacionalizovane - što je reč za koju nijedan Amerikanac nije ni pomislio da bi mogla da bude izgovorena u zemlji preduzetništva.

Imam novac, pozajmiću

Pikanterija u svemu ovome je što bi - ako pojam bankar ikada treba da stekne staru slavu i prestiž - javnost i Vol Strit trebalo da se ugledaju na istaknuti primer bankara koji nije bio bankster.

Amadeo Đanini

To je priča o Amadeu Peteru Đaniniju, velikog čoveka koji je uvek bio na strani malog. Kada je u maju 1869. godine do Kalifornije počela da saobraća transkontinentalna železnica, on je bio među prvim putnicima. Bio je u utrobi svoje tek udate majke, petnaestogodišnje Virdžinije. Njegov otac je, pošto se obogatio kopajući zlato, otišao u Italiju da dovede Virdžiniju. Lepo je zamisliti da su avanturistički duhovi mladih imigranata - dok su fizički prelazili Stenovite planine - nekako prešli i placentarnu barijeru.

Amadeo je rođen 6. maja 1870. godine. Odrastao je na maloj farmi, s koje su njegov otac i majka prodavali poljoprivredne proizvode u "cvetajućem" San Francisku. Kada je imao šest godina, ubijen mu je otac. Majka je odlučila da se preseli u grad, da od farmera otkupljuje proizvode na veliko i da ih prodaje trgovinama.

Amadeo - ili AP, kako je kasnije bio poznat - je izrastao u visokog, snažnog muškarca, više nego sposobnog da se sam izbori sa žestokim aukcijama voća i povrća na dokovima na kojima su trgovci presretali čamce farmera. Pomogao je majci da razvije posao.

U svojoj 31. godini prodao je svoj deo, ističući da ga ne interesuje sticanje bogatstva. "Nijedan čovek nije vlasnik svog bogastva. Ono je njegov vlasnik", rekao je AP. To je bio slogan čitavog njegovog života.

Oženio se, i posle smrti svog tasta, pristao je na ubeđivanja da zauzme tastovo upražnjeno mesto u odboru direktora jedne male banke na Severnoj obali. Zaprepastila ga je činjenica da banka ne pozajmljuje novac siromašnim imigrantima. Njegova vika u prostoriji za sastanke odjekivala je, činilo se, duž cele Severne obale, sve dok AP nije odlučio da osnuje soptvenu banku - Bank of Italy.

Zahvaljujući iskustvu stečenom na dokovima, postao je nepogrešivi ocenjivač ljudskog karaktera, pa bi bez problema i radosno pozajmio novac za plaćanje lekarske usluge tokom porođaja ako bi ocenio da mladi roditelji imaju integritet.

Feniks iz ruševina

U sredu 18. aprila 1906. godine San Francisko su razorili zemljotres i požar. AP je požurio da sve svoje zlato i papirni novac skloni na sigurno mesto - sakrio ih je ispod sanduka s voćem kako bi ih zaštitio od "lešinara" i celu noć proveo na straži. Svakako je za njega bilo poražavajuće kada je sutradan umesto svoje male banke zatekao samo ruševine. Veće banke, čiji su sefovi bili vreli, nisu imali dosijee i nisu pozajmljivali novac. Zato je AP požurio na dok, postavio dasku preko dva bureta i svojim baritonom počeo da doziva zainteresovane. Počeo je pozajmljuje novac iz svoje kase za obnovu San Fraciska.

Potražio je kapetana parobroda kojeg je poznavao, gurnuo mu novac u ruke i rekao: "Idi na sever i kupi drvenu građu". Iz Amadea je zračila tolika samouverenost da su se stotine onih koji su nagomilavali keš i zlato udružili s njim. Severna obala je obnavljana brže od bilo kog drugog područja.

Već 1918. godine na zdrave osnove je postavio prvi kalifornijski bankarski sistem. Mala lokalna banka u dolini, koja bi inače bankrotirala posle loše žetve, mogla je tada da opstane zahvaljujući pozajmici iz centrale u gradu. Namerio je da osnuje i bankarski sistem, koji bi obuhvatio celu zemlju, kako bi područjima pogođenim nekom nepogodom ili teškoćama pomagala ona koja su napredovala. Na Vol Stritu su ga mrzeli. Osujetio je sve njihove pokušaje da ga unište. Tokom Velike depresije iskoristio je sve šanse koje je pružao New Deal da bi Kalifornija spremno dočekala rat i napredak koji je trebalo da usledi.

To je postigao tako što je na prvo mesto stavljao zajednicu, a sebe na poslednje. Definisao je kredite s malim kamatnim stopama, koji su mnogima omogućili da izbegnu lihvare i kupe štednjake, frižidere i automobile, a svojim zajmovima je pomogao da se izgradi kompletno nov elektrosistem. Finansirao je izgradnju mosta Golden Gejt i snimanje Diznijevih filmova "Snežana i sedam patuljaka".

Istina je da čovek čiji je život bio novac, za novac nikada nije mario. Odbijao je povišice i svaki predviđeni bonus. Zabranio je insajdersku trgovinu. Ubrzo nakon penzionisanja 1945. godine, kada je došao u "opasnost" da postane milioner, osnovao je fondaciju i poklonio joj polovinu svog ličnog imetka.

A mala banka koju je osnovao za običnog čoveka? To je Bank of America.