Pesma kao sećanje na aždahu i pesma – borac protiv aždaha

Ana Radmilović

Možda ima nekog čudnog smisla u tome što se ova pesma, u kojoj sve podseća na smrt, peva o najradosnijoj pravoslavnoj slavi. Kad je proleće. Kad se zazivaju berićet, plodnost i zdravlje
Sveti Georgije, ikona

I prođe Đurđevdan. Mrsna slava u Srba, slavi se stradanje svetog Georgija ili Đorđa, junaka kog je majka digla u Persiji, u zbegu iz Kapadokije gde je potekla iz bogate kuće, a koji je baratajući dobro mačem dospeo do službe cara Dioklecijana. Rekavši da svoj mač neće koristiti da ubija Hrišćane, dopao je zatvora i strašnih muka koje je preživeo moleći se Bogu.

Ovaj motiv nije nepoznat, i o spasu od smrti uz pomoć molitve svedočili su mnogi, kroz vekove. Među njima i ruski astrofizičar Kozirjev, koji je (prema svedočenjima njegove kćerke, uz pomoć molitve) jedini preživeo zatvor grada Dmitrovsk – Orlovski. To je bilo mesto gde su dovodili zatvorenike, računajući da neće preživeti. Dokazivao je da su prošlost i sadašnjost i budućnost jedno te isto. Verovatno je bio u pravu i otkad je sveta neko strada i postoji aždaha protiv koje se neko nekad podigne.

kozirjev

Dr Nikolaj Kozirjev

Ubijeni Srbi, Jevreji i Romi koji su zapevali pesmu Đurđevdan, u jednom vozu smrti od Sarajeva do Jasenovca nisu bili te sreće da prežive, nisu znali šta ih čeka, nisu bili spremni, vozili su ih – kako su pričali preživeli – na proslavu Đurđevdana. Nisu proglašeni svecima i nisu preživeli pevajući nego su, naprotiv, dodatno iznervirali svoje egzekutore. Ovi su pozatvarali sve prozore i oko 1.000 putnika u ovom vozu se podavilo. Preostalih oko 2.000 stiglo je do Jasenovca, a tek nekoliko stotina preživelo. Možda je Svevišnji čuo njihovu molitvu i možda su neke pesme gromoglasne tek kad se pevaju šapatom ili u sebi.

Možda ima nekog čudnog smisla u tome što se ova pesma, u kojoj sve podseća na smrt, peva o najradosnijoj pravoslavnoj slavi. Kad je proleće. Kad se zazivaju berićet, plodnost i zdravlje.

Da pesma o smrti i užasu, može da zvuči kao ljubavna, govori i svetski poznata Koenova Dance me to the end of love  – gde slušalac vatru i decu koja neće biti rođena može da poveže sa ludom strašću okićenom zapaljenim violinama. Zapravo se radi o nacističkom logoru i radi se o užasu. Kroz pesmu, užas nađe svoj put da bude ispričan, možda najsnažnije kada je isprepletan sa asocijacijama na ljubav. Kao u prepevu pesme Ederlezi gde, takođe, slušalac može da poveruje da se radi o rastanku, o nekome ko je ostavljen, ko je ostao… I jedno i drugo je tačno.

kojen

Leonard Koen

Mnogo je pesama koje zasene lepotom, slušalac oseća tugu ali o radost od muzike a koja svira u slavu smrti. Malo je pesnika koji to umeju da proizvedu, bez patetike a tužno da tužnije ne može biti.  Anđelija Laze Kostića u maksimu Crnojeviću u „pustom moru“ vidi aždahu, tiranina koji joj je odneo dragog.

Smrt ima mnogo lica i pesnik koji je tome vičan, zna da je ono najlepše upravo i najstrašnije. Kao more. Kao ljubav ili strast.

Laza_Kostic

Laza Kostić

Oni koji su ostali, pevaju o pobijenima, pevaju pesme u kojima se istovremeno nadaju da će preživeti i žude za smrću - gde bi bili sa svojim najmilijima, ili će se jednom pridružiti – kao pesnik Leonard Koen -  nekim davnim nepoznatim sunarodnicima koji su jednom igrali u nekim logorima, praveći zabavu svojim ubicama ali i produžavajući sebi život. Makar onaj u večnosti.

Negde u jeku popularnosti Kusturičinog filma Dom za vešanje, slučaj je hteo da se Srbi vrate svojim slavama i pesma Đurđevdan je postala himna svojoj imenjakinji  - slavi u čast svetog Georgija koji je ubio aždahu. Ili je bar pokušao.

Da u tome nije uspeo govore vekovi nakon one 303. godine kada je – posle mučenja o kojima je teško i pisati - odoleo nekakvom maču. Skoro dve hiljade godina je prošlo, a neko i dalje slavi taj pokušaj – nije mala stvar – da se ubije jedna aždaha. Besmrtna kao i onaj koji je jašući besmrtnog konja zamahnuo mačem, licem u lice s tom, takođe, besmrtnom pošasti.

Čak i kada bi želela da spava, da se malo odmori od nepočinstava, aždahu nemilice bude nerazumni ljudi i to su gotovo svi oni koje gledamo kako s nekih bina ili u nekim emisijama prebrojavaju, čak više ne ni mrtve, nego preživele pripadnike mrskih naroda. Uvek se nađe neka budala da razbesni neman i uvek će se naći neki konjanik koji će izgubiti život ubijajući je i ubijajući, do u večnost. 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...