Zašto političari neprestano lažu?

Nikola Sarkozi se, kroz solidno orkestriranu, ali malo bajatu medijsku kampanju, "vratio" na političku scenu sa prvim danom kalendarske jeseni, uprkos svom obećanju iz 2012. godine da se više nikada neće baviti politikom!

Vratio se, ne zato što je želeo, nego zato da bi spasio francuski narod i francusku državu. Mesija i žrtveno jagnje, Sarkozi je pre svega rekao da se promenio, da više nije onaj isti, da ima puno novih ideja i da zna kako će od Francuske stvoriti prosperitetnu zemlju. Potom je negirao ikakvu vezu sa aferama u kojima njegovu umešanost ispituje desetak istražnih sudija i isto toliko policajaca. Tvrdio je da on ni o čemu ništa nije znao i da ga niko ni o čemu nikada nije obaveštavao, dok je on bio predsednik Francuske. Na kraju je, brzim potezom naslikao svoje spasavanje Francuske tako što je eliminisao sve moguće protivnike za fotelju predsednika desničarske partije UMP i za glavnog desničarskog kandidata na predsedničkim izborima 2017. godine.

Prirodno, prilike su sasvim drugačije. Njegovo ponašanje van kamera, među saradnicima, u potpunosti se razlikuje od reči izgovorenih u reklamnoj kampanji.

Nikola Sarkozi, pre svega, nikada i nije otišao iz politike, nego je iza kulisa, sve vreme pripremao svoj povratak. Tokom tek započete kampanje, on je, shodno svom karakteru, bezočno lagao, počevši od tvrdnje da se promenio, pa preko toga da ništa nije znao o aferama pljačke narodnog novca, kao i o svim ostalim političkim mućkama. Istovremeno, saznalo se da prilikom susreta sa saradnicima i prijateljima, neprekidno preti svim neistomišljenicima, laska mogućim pomagačima, laže svakog od njih, tvrdeći da samo on ima šansu da postane predsednik Francuske 2017. godine, te da je najbolje da ga podrže ili će ih politički upropastiti.

Sarkozi je svoj povratak politici obeležio medijskom kampanjom prepunom laži

Političke laži i prevare nisu kažnjive

Naravno, Nikola Sarkozi uopšte nije izuzetak, nego sastavni deo današnjeg nedemokratskog francuskog političkog sistema u kome kandidati lažu i obećavaju bilo šta, samo da bi se dokopali mandata. Njihova lažna obećanja jesu izdaja demokratije i prevara građana koji su, ustvari, nosioci narodnog suvereniteta i čiji bi predstavnici, u teoriji, trebali da izvršavaju ono što su obećali pred glasačima. Međutim, kroz političke reklame prepune laži, političari su glasače pretvorili u potrošače kojima se, bez rizika, može da proda bilo šta. Kada francuski proizvođači i trgovci, kroz reklame lažu potrošače, oni zbog prevare bivaju krivično gonjeni. Francuski političari su toga, u potpunosti, pošteđeni.

Zato oni mogu da obećavaju kako će siromaštvo, nezaposlenost, nasilje i nejednakost biti rešeni, iako znaju da je to nemoguće. Potom, te laži i iluzije, oni štampaju kao političke programe, šire ih kroz sve vrste medija, da bi, na kraju, bili izabrani i dobili mandat.

Ponekad je teško shvatiti zašto glasači, koji su svesni da ih političari lažu, nastavljaju da glasaju za iste političke strukture koje su ih upravo razočarale i prevarile neodržanim obećanjima. Odgovor treba potražiti u činjenici da političari i glasači znaju da su obećanja bila neizvodljiva, ali da su ona pomogla glasačima da se osete članovima jedne političke zajednice, da sa tom zajednicom podele iste vrednosti i da tako održe osećaj idejne pripadnosti.

Naravno, glasači nisu glupi i prilično tačno znaju da ih političari neprekidno lažu, te su zato razvili visoki stepen cinizma kojim se poštapaju u racionalnom objašnjavanju svojih iracionalnih stavova i glasanja za političare lažove.

Lažni francuski populisti: ultralevičar Žan-Lik Melanšon i ultradesničari ćerka i otac Le Pen

Nedodirljiva politička elita

Političari klasične levice i desnice, u Francuskoj, varajući narod, najčešće posežu za demagogijom. Već opisana kod Platona i Aristotela, demagogija je oblik političkog govora sa ciljem da se laska određenim delovima naroda. Demagog je kameleon koji pokušava da bude "ogledalo" naroda, ne bi li tako dobio njegove glasove. Demagog ne vlada prema pravilima opšteg dobra, nego prema posebnim interesima. Međutim, izborno prihvatanje demagoga ne znači uvek da su birači prihvatili njegove teme i recepte.

Francuski političari krajnje levice i desnice, u svom laganju naroda, najčešće posežu za populizmom. Populizam je, kako ga je definisao sociolog politike Andre Tagijef, posebna vrsta demagogije koja se obraća širokim narodnim masama u njenoj opoziciji eliti. Međutim, francuski populisti i sâmi pripadaju političkoj eliti, tako da je njihova opozicija eliti lažna.

Inače, francuska politička elita je udaljena od naroda, nema za njega nikakvo poštovanje, ali ga i ne poznaje. Sasvim prirodno, elita regrutuje kadrove unutar svojih krugova, stvarajući, na taj način, određenu aristokratiju vlasti, pandan aristokratiji po rođenju u Starom režimu. Najtužnije u svemu je da mladi političari rado koriste te stečene antidemokratske prerogative, što smo videli u nedavnom slučaju Tome Tevnua, državnog sekretara, koji više godina nije plaćao porez, stanarinu, saobraćajne kazne i različite račune, pravdajući se da ima psihološki poremećaj – fobiju od administracije.

Toma Tevnu – bivši državni sekretar i medicinski fenomen zaražen “fobijom od administracije”, ali samo kada treba da plati porez, kazne, stanarinu, račune, itd...

Osećaj nekažnjivosti francuske političke elite, uprkos novim zakonima izglasanim posle afere Kaizak, ostao je prilično netaknut.

"Videli smo da su zakonska rešenja nedovoljna, nego da je potrebna promena mentaliteta. Francuski političari trebaju da nauče da poštuju pravila, a ne da smatraju da su iznad zakona i da im Država pripada", kaže Žan Garig, profesor savremene istorije.

Naravno, ne treba zaboraviti da je neophodna i promena mentaliteta francuskih građana. Dokle god francuskim glasačima bude važniji privid i forma od sadržaja stavova budućeg šefa države ili poslanika, dotle će im političari nuditi laži i prevare, održavajući zajedničku neodgovornost.

Demokratija može da postoji samo ako se za nju plati cena, najčešće kroz obaveze, odgovornosti i dostojanstvo svih građana. Kada se od toga odustane, odustaje se i od slobode, a naše živote u ruke preuzimaju nepošteni političari.