Ukrajina između EU i Rusije

Na koju će stranu Ukrajina, uz Rusiju ili uz Zapad, čuje se jedno isto pitanje već dvadeset godina. Samoj Ukrajini, godilo bi da se tako ne opredeljuje, već da bude “most” između Istoka i Zapada, oličenih u njihovim gepolitičkim i ekonomskim zajednicama – ali, u svetu koji sve vreme ponavlja kako je hladni rat prošlost, čini se da jedino neutralnost ne postoji. Na sav glas hvaljeni “duh saradnje” ne poznaje “politiku mostogradnje”. I to je jedina stvar u kojoj se, ako je reč o Ukrajini, danas slažu i Brisel i Moskva. Dakle – od Kijeva se zahteva da jasno kaže gde je.

Rok za odluku Kijeva je samit EU i republika bivšeg Sovjetskog Saveza – Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Gruzije, Azerbejdzana i Jermenije, 28. i 29. novembra u Vilnusu. Svaka od ovih država pojedinačno, na različitim je prečagama uspona po lestvici “istočnog partnerstva” Evrope, sa različitim obimom ispunjenosti briselskih preduslova za prijem, ali prva među njima, kojoj bi se radije nego drugima brzo pružila ruka, jeste Ukrajina. Gromadna je, geostrateškom pozicijom, resursno i mnogoljudnošću. Osim toga, proboj Zapada kroz Ukrajinu udario bi u srce ruske imperije, a to je politički žargon kojim se govori – olakšao bi se njime i otvorio put manjima, mada ne manje važnim partnerima koji su u vidokrugu Brisela.

Ruski i ukrajinski predsednik

Frontmen oligarhije

Razume se da iza svega ovoga stoji najpre Amerika. Hilari Klinton je to rekla ne okolišući, u Dablinu, opraštajući se od Evropljana po isteku funkcije u resoru američkih spoljnih poslova. Ali, i faktori među članicama EU, Nemačka i Poljska. Uz njih, i američki specijalni prijatelj Rumunija, nadojena ambicijama da jednog dana proguta po delić od svakog slabog suseda, a pre svega slabu Moldaviju.    

Ličnost, koja je pozvana da u ovoj stvari u ime Ukrajine kaže da ili ne, je politički frontmen klanova ukrajinskih bogataša Viktor Janukovič – šef države. U Vilnusu, Janukoviču će se ponuditi da potpiše sporazum o asocijaciji i pristupnicu zoni slobodne trgovine EU – de fakto izlaznicu Ukrajine iz prostora ekonomske saradnje s Rusijom.

Između Moskve i Brisela nema razlike u tumačenju posledica ovakvog parafiranja. Rusija takođe isključuje mogućnosti produžene saradnje ukoliko Ukrajina potpiše sporazum s Briselom. Hoće li se pero šefa Ukrajine spustiti na ponuđeni papir? Ili će Viktor Janukovič možda reći da je Kijevu potrebno još vremena, što bi učinilo da malo splasne euforija povodom Vilnusa. Doslovno onako, kako je to bilo i letos, kada je od potpisivanja istovetne pristupnice odustala Jermenija.

U godinama koje su prethodile “Vilnusu”, predsednik Ukrajine je proizveo utisak da je sve bliže Briselu. Čak i po cenu sve komplikovanijih odnosa s Moskvom, u čijoj je srži rusko-ukrajinski “gasni rat”. Odbio je ponude da Ukrajina pristupi Carinskoj uniji Rusije, Belorusije i Kazahstana. Neprivlačna mu je ideja o ruski predvođenoj ekonomskoj zajednici, makar i kao replici odnosa “ravnopravnosti” unutar EU. Istovremeno, pokazao je prijemčivost alternativama u dosadašnjem ekonomskom osloncu koje, naročito u energetici, propagira Vašington.

Upravo je objavljeno da vlada Ukrajine i kompanije Ševron, Ekson-Mobil i Rojal Dač Šel, već rade na programu ukrajinske energetske samodovoljnosti – odstupanju iz zone zavisnosti od snabdevanja iz gasom iz Rusije. Baza “alternative” su škriljci, tehnologija od čijih su se posledica po ljudsko okruženje uznemirili i Poljaci, i Bugari i Rumuni.

S Putinom oči u oči

Moskva, koja je na početku afere reagovala signalima i “ekonomskim opomenama”, sada deluje kao da se prenula pred odlučnošću Viktora Janukoviča, ne samo da očuva distancu prema Rusiji i okleva u pridruživanju, već da u geopolitičkom smislu promeni stranu. Na rusku “prenutost” upućuje uključivanje predsednika Vladimira Putina lično u proces eventualnog uticaja na kurs Kijeva.

U predigri ovog događaja izgledalo je da je Putin po strani. Ali, ako je to i bilo, šef Rusije je sada na glavnoj sceni. Od kraja oktobra, Putin je u tri navrata sreo Janukoviča oči u oči, da se neposredno uveri kakve su namere predsednika Ukrajine. Prvi put 25. oktobra, u Minsku, iza kulisa “ruskog komonvelta”, Zajednice nezavisnih država. Razgovarali su bez svedoka – navodno, skoro pet sati. Razgovor je produžen dva dana kasnije, u Sočiju. A onda još jedanput 9. novembra, u Rusiji, u pretprošlu subotu, na jednom vojnom aerodromu blizu Moskve.

Do pisanja ove hronike nema informacija o argumentima i zastupanim stanovištima. Analitičari u Ukrajini, bolje upućeni u okolnosti, navode da Viktor Janukovič u ovom trenutku na umu ima tri stvari: da Ukrajini obezbedi jeftine zajmove i jeftin gas, a sebi podršku u reizboru na mesto šefa države, na izborima 2015. Navodno, nije mu najbitnije koja će strana to isporučiti. Međutim, svakako ne želi da Julija Timošenko, njegov jedini pravi rival, trenutno u bolnici u zatvoru, napusti svoj obezbeđeni sanatorijum, ode u Nemačku, gde je od kancelara Angele Merkel pozvana na oporavak, i vrati se da 2015. s lakoćom odnese titulu. Ukoliko nije promenila stav, gospođa kancelar insistira da gospođa Timošenko izađe pre nego što predsednik Janukovič krene u Vilnus. Ukoliko Putin nije promenio stav – u Kremlju se te stvari tretiraju kao unutrašnje stvari zemlje koja je u pitanju.

Šta se događalo tokom sati razgovora Putina i Janukoviča neće se znati bar neko vreme. Zapaženo je, međutim, da je šef Rusije spokojno krenuo na put po Aziji, čija je prva stanica Vijetnam.