Sirija: kako su se sporečkali ministri iz Rijada i Dohe

Na nedavnom sastanku arapskih lidera, održanom kako bi se dogovorila podrška naoružanoj sirijskoj opoziciji, šefovi diplomatija Saudijske Arabije i Katara razmenili su oštre optužbe. Zemlje koje su do juče bile nepokolobljivi saveznici u insistiranju na vojnoj intervenciji protiv režima Bašara al Asada, razišle su se u stavovima, nakon što je Doha odlučila da se privoli diplomatskom pristupu i zajedno sa Zapadom i Turskom, ostavi mogućnost za mirovno rešenje sirijskog dvoipogodišnjeg građanskog rata. Rijad, s druge strane, nije odustao od pozivanja na oružje.

Kako je nastao raskol sa Sirijom

Libanski zvaničnik koji je želeo da ostane anoniman, otkrio je za dnevnik iz Bejruta da je diskusija bila na granici „svađe i prekora“. Razgovor se vodio o uzrocima „neuspeha u Siriji“, pa sve do „iznalaženja izgovora i izbegavanja odgovornosti“. Saudijski ministar princ Saud al Fajsal optuživao je katarskog kolegu Halida al Atijaha da je njegova zemlja kriva što se odustalo od vojnog udara, da je moglo da se učini više.

„Nosili smo se sa sirijskim pitanjem dve godine i za to vreme ubedili čitav svet da stane na stranu opozicije. Kada ste se vi uključili, na samo dva meseca, doveli ste dotle da se planeta opredelila za stranu Bašara al Asada“, optuživao je Fajsal.

U momentu kad se činilo da je Rijad „pobedio, sasvim sam i u potpunosti, po prvi put posle više decenija“, piše Al Alkhbar, usledio je sporazum o predaji sirijskog hemijskog oružja a pojavio se i teheranski „nuklearni osmeh u Njujorku“. Ipak, navodi list, točak se zapravo zavrteo gotovo pre 10 godina, kada su SAD odlučile da svrgnu Sadama Huseina u Iraku, „Saudijci su bili za a Sirija protiv“.

Ubrzo nakon pada Bagdada u aprilu 2003, postalo je jasno da je Rijad, koji je stao uz pobednika u iračkom ratu, počeo istovremeno „da u političkom smislu gubi ono što je pogrešno smatrao da je dobio kroz tuđu vojnu silu“. S druge strane, Damask je bio uz poražene i postepeno je skupljao političke poene, učvršćujući svoje geostrateško savezništvo sa Teheranom.

Prvo seme napada na Siriju proizašlo je iz tog paradoksa još onda, naročito što su „članovi koalicije na gubitku postajali sve brojniji, uključujući tu i Džordža Buša, Žaka Širaka, saudijskog kralja i njihove saveznike u Libanu, koji su svi imali šta da dobiju i izgube kako u Damasku, tako i u Bejrutu“.

Propaganda: Kako SAD, Turska, Katar i Izrael podstiču rat u Siriji (FriendsOfSyria)

Fajsal kritikovao Vašington i zbog Iraka

„Na taj način se došlo do ideje da se Asad istera iz Libana – da se neutralizuju njegovi dobici u Bagdadu. Saudijci su još jednom bili ohrabreni potezima svojih američkih ’zamenika’. Ali ovo nije dugo trajalo. Nekoliko meseci pošto se sirijska vojska povukla iz Libana 26. aprila 2005, činilo se da su Amerikanci posustali pod svojim pragmatiznom. Saudijci su priželjkivali da SAD upere cev u glavu Damasku, ali umesto toga, Buš je počeo da primenjuje pristup ’šargarepe i štapa’. Saudijci su želeli svrgavanje Baath partije s vlasti, ali su se Amerikanci opredelili za promenu ponašanja režima, pre nego za smenu njega samog“, obrazlaže Al Akhbar.

Kao što se desilo prošle nedelje, tako su Saudijci i u septembru 2005. kritikovali američku administraciju. Fajsal je tada tvrdio da je politika SAD u Iraku produbljivala versku podelu, što bi moglo da rezultira slabljenjem zemlje i padom u ruke Iranu. Neslaganje oko Iraka nastavilo se i u godinama koje su usledile, dok nije došlo vreme da se ponovo „udruže“. Prva zajednička inicijativa bila je da se Asad istera iz Libana a druga da se podrži Ijad Alavi na izborima u Iraku 2010. godine. Kada je i Bašar al Asad pozitivno reagovao na Alavija u Bagdadu, u Bejrutu je začeta izvesna saudijsko-sirijska saradnja. Sve stavke koje su bile bitne za Rijad stavljene su sa strane čuvenom koncesijom, koja je objavljena u januaru 2011, nekoliko nedelja pre nego što je „projekat Alavi udario u zid“. Alavi je pobedio na izborima, ali je Nuri al Maliki na kraju formirao vladu. Ubrzo zatim, počeo je i građanski rat u Siriji.

Propao plan za prevlast Muslimanskog bratstva

„Tako su 2003. Saudijci izgubili u Iraku a Amerikanci su nastojali da im to nadomeste u Libanu i Siriji. Amerikanci su 2005. podržali Damask, pa su pokušali to da kompenzuju Rijadu u Iraku. Treći put, i jedni i drugi su poraženi u Libanu, Siriji i Iraku, pa su odlučili da potpuno okrenu list i obruše se na režim u Damasku... Amerikanci su se vratili u region uz projekat inspirisan ’arapskim prolećem’. Projekat je zapravo bio jednostavna ideja, čiji je scenario postavio turski Redžep Tajip Erdogan a vodile ga svetske ’arhitekte’: da se vlast u čitavom regionu preda Muslimanskom bratstvu (MB) koje će, zauzvrat, ispuniti tri zahteva – da obezbedi sigurnost Izraela, američkih interesa i stabilnost režima a da Vašington ne bude odgovoran“, navodi libanski dnevnik. 

Projekat je glatko prošao u Tunisu, Egiptu i Libiji, iako Saudijci nisu bili raspoloženi prema Muslimanskom bratstvu, za koje su strahovali da bi jednog dana moglo da preuzme vlast u zalivskim gradovima. Rijad je ćutao skoro godinu i po dana, čekajući momenat da američki projekat propadne. Pukotine su bile vidljive u septembru 2012. kada je u libijskom Bengaziju ubijen ambasador SAD. Dva meseca kasnije, propala je ideja bezbednosti Izraela izbijanjem sukoba u Gazi i nesposobnošću Hamasa da primeni zahteve MB-a po pitanju jevrejske države. Pride, početkom 2013. bilo je više nego jasno da su obećanja stabilnosti u državama „arapskog proleća“ „ništa više do šala“.

„Sve je, stoga, bilo spremno da Saudijci ponovo preuzmu inicijativu. Pripremili su se za kontranapad, naročito od jula 2012. kada je princ Bandar postavljen za šefa bezbednosne službe. Saudijci su mesecima vršili raznorazne pritiske na SAD i arapske zemlje, ubeđujući Vašington po četvrti, ili hiljaditi put, da se pridruži. Mohamed Mursi je svrgnut. Katar je utišan. Turska marginalizovana. A Rijad je preuzeo sve u svoje ruke“, piše Al Akhbar, zaključujući da je sada, i pored odustajanja SAD od bilo kakve vojne intervencije, Rijadu teško da tek tako digne ruke.

Loši odnosi od rata još od Bagdada i Bejruta

Odnosi Sirije i Saudijske Arabije oduvek su bili turbulentni. U geopolitičkom odmeravanju snaga, ove države su uvek bile uz suprotstavljene strane, zalažući se za diametralno suprotne ideologije koje su se sudarale duž njihovih granica i u drugim zemljama u regionu – Libanu, Palestini. Sirija je sebe ponosno isticala za sekularnu republiku, bastion arapske nacije, blisku Rusiji. Saudijci su sebe predstavljali kao monarhiju, koja je preuzela ulogu zaštite islama i koja je održavala dobre odnose sa SAD i zapadnom Evropom. Tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, s pojavom panarabizma Gamala Abdul Nasera i podelom koju je izazvao Hladni rat, Sirija i Saudijska Arabija našle su se na suprotnim stranama.

Saudijci su, sa Jordanom i SAD, podržali puč kojim je 1961. prekinuta unija Sirije i Egipta. Baath partija je, ipak, već dve godine kasnije preuzela vlast, čime se animozitet među zemljama još više produbio. Tek posle rata 1967. i Naserove smrti, video se pomak u diplomatskim odnosima, te je Rijad pokušao da privuče Damask finansijskom pomoći, nudeći više od milijardu dolara godišnje. Ponovni prekid odnosa usledio je već tokom sledeće decenije, jer se Damask suočavao sa MB i nije želeo egipatsko pristajanje na mir sa Izraelom, dok Rijad nije dirao lidere MB na svojoj teritoriji niti se bunio protiv mirovnog dijaloga Kaira.

Savezništvo Sirije sa Islamskom republikom Iran, koje se učvrstilo tokom iransko-iračkog rata, dok su se Saudijci udružili sa Sadamovim Irakom, produbilo je tenzije. Tokom građanskog rata u Libanu dve zemlje su povremeno sarađivale zarad sopstvenih interesa, ali su rivalske politike po pitanju Teherana i Bejruta ipak postavile temelje i za današnje odnose.