Američka hipokrizija prema korišćenju hemijskog oružja

Kad ovih dana američka i britanska vlada s ogorčenjem galame o (navodnoj) nedavnoj upotrebi hemijskog oružja u sirijskom građanskom ratu, teško je ne složiti se - makar načelno - s njima. Bučna retorika Vašingtona stvara, međutim, utisak da se radi o nekakvom zaista retkom, ali krajnje teškom i odvratnom zločinu. Ali, to nije baš tako. Štaviše, upravo su SAD i njeni saveznici pomagali 80-ih godina prošlog veka iračkom diktatoru Sadamu Huseinu u korištenju hemijskog oružja u ratu protiv Irana...

Zločin u zavisnosti od velikih sila

Korišćenje hemijskog oružja u Siriji, ako je do toga uopšte došlo, je, naravno, zločin koji se ničim ne može pravdati. To je teško kršenje Ženevskog protokola (1925) o zabrani korišćenja gasova koji guše, otrovnih kao i drugih sličnih gasova i bakteriološkog oružja u ratu, Ženevske konvencije o zašititi civilnih lica u ratu (1949) i Konvencije o hemijskom otužju (1992). Ako bi počinilac bio izveden pred Međunarodni krivični sud (ICC) u Hagu bio bi optužen za zločin protiv čovečanstva.

Na Bliskom Istoku to, međutim, nije nekakav izuzetan zločin kako nastoje da prikažu neki političari u Vašintonu, Londonu i Parizu. Do prvog kršenja ove zabrane došlo je 80-ih godina minulog stoleća, a u znatnoj meri u tome su učestvovali SAD, Savezna Republika Nemačka, Francuska, Britanija, kao i tadašnji SSSR. Na te činjenicve podseća Forin polisi (Foreign Policy) magazin, pozivajući se na dokumenta i svedoke.

U prvom ratu u Persijskom zalivu irački predsednik Sadam Husein koristio je sistematski hemijsko oružje protiv iranskih vojnika i civila. Od početka 1983. pa sve do septembra 1988. umirali su Iranci od iperita  (tzv sumporni plin) a potom su Iračani upotrebljavali i nervne bojne otrove kao što su sarin i tabun. Bilo je to najstravičnije korišćenje hemijskog pružja od vremena bitaka u Prvom svetskom ratu (1914-1918).

Hemijsko oružje bilo prihvatljivo

Od hemijskog opružja u iračko-iranskom ratu poginulo je, kako se procenjuje, nekoliko desetina hiljada ljudi, pri čemu većina procena se kreće oko brojke od 50 hiljada mrtvih, dok je veliki broj ljudi, koji se teško može bliže proceniti, pretrpeo teške zdravstvene posledice. O tome su Amerikanci bili tada redovno informisani preko mas-medija.

No, tadašnji američki predsednik Ronald Regan (Reagan) o tome je ćutao. Bagdad je tada bio najvažniji arapski saveznik i isporučilac nafte Zapadu. “Pobeda Irana je za nas neprihvatljiva”, napisao je Regan na poledjini jednog tajnog izveštaja CIA s iračko-iranskog objišta.

Vašington je čak Sadamovom režimu 1988. isporučio obaveštajne informacije i podatke o ciljevima za četiri napada hemijskim oružjem na iranske jedinice na poluostrvu Fao. Te informacija i druga pomoć Zapada Iraku bili su odlučujući u tom ratu...

Ta fakta nisu bila dosad nepoznata, a njih je Forin Polisi dopunio novim podacima iz dosad neobjavljenih vladinih i špijunažnih informacija, među njima i svedočanstava Rika Frankonija (Rick Franconi) koji je u vreme iračko-iranskog rata bio američki vojni ataše u Bagdadu.

Nujork tajmsu (The New York Times) je u to vreme izvesni, neimenovani oficir tajne službe DIA (Defence Itelligence Agency) izjavio da se ne treba previše uznemiravati time što Sadam Husein koristi hemijsko oružje. Gotovo cinički  je “objasnio” da je to “samo jedan drugi način ubijanja ljudi”.   

Pariz i London su u to vreme isporučivali Sadamu bombardere koji su potom bacali na Irance bombe sa hemijskim glavama. Moskva ga je snabdevala raketama Skad (Scud). Potom su četiri ove sile, koje imaju pravo veta u savezu bezbednosti OUN, uspešno sprečavale da se u Savetu raspravlja o tužbama Irana protiv Iraka zbog upotrebe hemijskog oružja.

Da bi Bagdad tada uopšte došao do hemijskog oružja, posebnu značajnu pomoć mu je pružila SR Nemačka čije su firme isporučile Bagdadu osnovne supstance za otrovne gasove, tehnlogiju i proizvodna postrojenja.

Hemijsko oružje u istoriji ratovanja

Na bojištima u Prvom svetskom ratu prva je otrovne plinove upotrebila armija Nemačke. U II svetskom ratu, kada su gas maske spadale u obaveznu opremu vojnika, Hitler nije koristio otrovne gasove i drugo hemijsko oružje na bojišitima, iako je u konc-lagerima pobio u gasnim komorama više miliona ljudi.

Između dva svetska rata hemijsko oružje koristili su Španci u severnom Maroku, Japanci u Kini, Italijani u Etiopiji i Libiji, a možda i Egipćani u Jemenu. Iako je Versajski ugovor zabranjivao Nemcima da proizvode i drže hemijsko oružje, oni su na tom polju sarađivali sa SSSR. Rusi su im dali na korišćenje poligon Tomka u Saratovskoj oblasti koji je posle 1928. bio rezervisan isključivo za potrebe Rajhsvera koji je tamo isprobavao hemijsko oružje.

Posebna priča jeste korišćenje hemijskog pružja u Vijetnamskom ratu od strane Amerikanaca. Radilo se, pre svega, o takozvanim napalm bombama i Ejdžent Oranžu (Agent Orange – smesa herbicida defolijanta i dioksina) kojima su uništavane šume radi lakšeg otkrivanja i ubijanja vijetnamskih boraca.