Amerikanci će napasti raketama „tomahavk“
SAD se od od prošle nedelje spremaju za oružani napad na Siriju. Prema američkim vojnim analitičarima, napad će biti izveden teledirigovanim raketama „tomahavk“
(foto, ispaljivanje rakete "tomahavk" sa broda na vojnoj vežbi)
Iako ima različitih spekulacija o formi najavljenog napada na Siriju, za koji se SAD samovoljno spremaju radi „kažnjavanja“ rezima Bašara Asada zbog (još nepotvrđenog) napada hemijskihm oružjem na pobunjenike, preovlađuje među vojnim analitičarima, naročito u SAD, mišljenje da će napad biti izveden teledirigovanim raketama „tomahavk“ (tomahawk). Pravi cilj nije, međutim, „kažnjavanje“ Asada već da se promeni odnos snaga na bojištu u korist pobunjenika.
Nosač aviona "Hari Truman" nalazi se u Crvenom moru
Oružje isprobano i u Jugoslaviji
BGM – 109 „tomahavk“ je američka raketa koja leti brzinom ispod zvuka, ravnom putanjem do ciljeva na kopnu. Sposobna je da pogodi (i uništi) cilj, udaljen do 2.494 kilomemetara s preciznošću koja može odstupiti najviše 10 metara. Duga je oko šest metara, kreće se brzinom izmedju 597 i 895 km/h. „Tomahavk“ se može ispaljivati iz kopnenih baza, s brodova i podmornica. Leti nisko, svega 15 do 30 metara iznad tla tako da ga radari teško mogu „uhvatiti“. U američko naoružanje uključen je 1983. Po prvi put je korišćen za rat u Persijskom zalivu, potom u napadu na SR Jugoslaviju, u Iraku, Avganistanu i Libiji. Jedna raketa košta oko 1,5 milona dolara. U naoružanju je još, pored SAD, armija V.Britanije i Španije.
(Izvor:Politika 28.8.2013.)
SAD sada imaju u blizini Sirije četiri brze ratne lađe, naoružane torpedima ali to ništa posebno ne znači. Ova vojno i politički najmoćnija zemlja sveta prisutna je, naime, permanentno u Sredozemnom moru tako da se na privremeno povećanje broja brodova više gleda kao na bezopasno zveckanje oružjem nego na pripremu za neki napad.
U Crvenom moru SAD imaju nosač aviona Hari (Harry) S. Truman a u Arapskom moru nosač aviona Nimic (Nimitz). No, američki ratni brodovi sposobni su da udare na Siriju i sa mnogo veće udaljenosti od sadašnje na kojoj se nalaze.
Avioni isključeni?
F-117A "noćni soko", Lokidov avion koji je posle brojnih akcija u Libanu, Panami, Iraku...stekao oreol "nevidljivog", oboren je 27. marta 1999. godine u vojvođanskoj ravnici u selu Buđanovci
Prema analiitičaru NBC Ričardu Endželu (Richard Engel), ne dolaze u obzir napadi iz vazduha na skladišta hemijskog oružja jer zahtevaju logistiku na terenu i timove za zaštitu i spasavanje. Sirijske vazdušne snage su, prema njemu, mnogo jače nego što su bile libijske u vreme napada NATO na režim Gadafija pre dve godine. Angažovanje konvencionalnih bombardera bi bilo dosta rizično jer ih sirijska protivazdušna odbrana može oboriti. Ta odbrana ne bi mogla ništa samo bombarderima B-2 koji bi, međutim, morali uzletati iz baza u Misuriju.
(Izvor:Politika 28.8.2013.)
Postoji još jedna mogućnost – famozni dronovi, tj bespilotne letilice, ali one su relativno daleko od Sirije – u Pakistanu, Jemenu i na istoku Afrike. Sve to govori u prilog opredeljenja da se pribegne raketama „tomahavk“ s brodova u Sredozemnomm moru. Mogu biti ispaljeni sa torpednih brodova, kao i sa podmornica. Ove rakete imaju relativno male motore i izvanredno su precizne. Ali, ni sa njima, prema američkim analitičarima, neće biti lako da se unište ciljevi u Siriji...
Treba očekivati da će Amerikanci, ako se odluče za napad, udarati noću. Time se snižava opasnost da se pogodi civilno stanovništvo jer će biti manje ljudi na ulicama i vozača i putnika na putevima. Prethodno se mora utvrditi odakle Asad dovlači hemijsko oružje i ko njime upravlja. Navodno, sirijski diktator dobro zna da nije za njega najpametnije da smesti hemijsko oružje u pustinju, pa je zato ovo oružje najverovatnije blizu gradskih naselja i škola. Zato, kako se providnim samopravdavanjem unapred tvrdi, postoji visoki rizik da se pri napadu pogode civili, me njima i deca...
