Privremena skupština AP KiM – šta je to?

Skupština APKiM raspuštena je 1990. godine. Nedavno je došlo do pokušaja obnavljanja tela koje bi ličilo na to, pod istim nazivom, ali se za Vidovdan od toga odustalo. Skupštini je pridodat pridev „privremena” kako se ne bi stekao utisak da se odustalo i od same ideje. Predsednik tog tela trebalo je da bude Marko Jakšić ali kako je on odustao, verovatno usled zdravstvenih problema, nije se našao niko ko bi se usudio da ga zameni.

Skupština ima dva osnovna problema, čini se nepremostiva. Prvi je taj što nije konstituisana niti na bilo koji način podržana od strane vlade Republike Srbije (kao ona koja je postojala do 1990.) i drugi, zamršeniji i kompleksiniji, jeste taj što će ta skupština odgovarati Srbe sa Severa od izlaska na kosovske izbore ove jeseni, čime može da dovede do toga da Priština, zbog male izlaznosti, postavi predsednike opština po svom izboru.

Osnivačka skupština AP KiM u Zvečanu 4. jula (foto, Telegraf)

Ovo je, drugim rečima, bitka koju Srbi sa Severa, nažalost, ne mogu da dobiju. Hrabro je i smelo ratovati u borbi sa silama, sam protiv svih; odlučno je ustati i reči svoje „Ne“ i izdajničkom Beogradu i (svima dosadnom) Briselu i nesnosnoj Prištini – svima. I pametno je buniti se. Ali pametno je i odabrati trenutak.

Bojim se da ova vlast, koja nedvosmisleno i brže nego što je iko pretpostavljao „rešava problem Kosova“ na korist Prištine i želja velikih sila, ovu pobunu, skupštinu, privremenu skupštinu - kako god se zvalo to telo koje se buni – iskoristi kao još jedan od razloga da se ratosilja „problema Kosova“.

Stoga ova stvar može da bude štetna. Ujedno je i tužno, neko ko nema mogućnost da se brani ustaje i nešto viče a svi su odavno okrenuli glavu na drugu stranu. I SPC, gde na Kosovu vladika Teodosije vodi sasvim  drugačiju politiku (a koju opet ne bi mogao da vodi bez blagoslova patrijarha, tj države); građani koji više ništa ne razumeju okreću glave, sve stranke osim DSS takođe.

Sekretar vlade Srbije pita: Ko će plaćati 2.600 zaposlenih u školstvu, 6.000 u zdravstvu. Izbeglicama s Kosova je upravo ukinuta socijalna pomoć od oko 8.000 dinara mesečno (simbolično, njih je 8.121 u Srbiji), a onima koji su ostali na Kosovu  kao interno raseljena lica i kojih je oko 11.000 – država će nastaviti da plaća njihovih 11.000 dinara mesečno. Simbolično. Kao i odluka vlade, prisiljene da je donese ili ne – svejedno je, da će polako gasiti srpske institucije na Kosovu. Kao i obećanje koje je dao premijer da Srbija neće plaćati zaposlene u MUP-u i Sudu. Naravno, Srbija ne može da privoli ove ljude da pređu u nesigurne kosovske institucije gde će im posao i egzistencija biti neizvesni, a uz to će – ukoliko uopšte budu ostali na radnim mestima – biti manje plaćeni.

Privremena skupština APKIM, međutim, ne poteže ova pitanja. Bavi se (ne)izlaskom na kosovske izbore. Tu će bitku dobiti, jer su u toj skupštini poznata imena, zvučna i koja nešto znače. Za razliku od neke četvorice anonimusa koji predstavljaju „tim za pripremu zajednice srpskih opština“.

Kada dobiju bitku, postavlja se pitanje, šta onda? Priština postavlja svoje predsednike opština, Srbija je Sever odavno „pustila niz vodu“ i kome će, na kraju, ta šaka Srba koja se bori protiv celog sveta, dopasti šaka? Njihova je borba na mestu, oni su u pravu, veći fašizam se verovatno nije desio u Evropi od Drugog svetskog rata i to vidi svako ko se malo prošeta Kosovom. Srbi su desetkovani, neko je aminovao etničko čišćenje, srpski gradovi gube imena i u njima više nema Srba. Nestaju. Ne boriti se protiv toga je sramota. Boriti se protiv toga na pogrešan način je suicid. Možda je časnije nego ćutati na nepravdu i tiho pristati na ono što je, verujem, šokiralo i one koji su od ove vlade očekivali upravo to što je uradila – priznala Kosovo.

Dakle, šta je Privremena skupština APKIM? Pokušaj da se kaže „Ne“ nečemu na šta je država rekla „Da“. Sever tako postaje brod koji je odvezan, i Bog sveti ne zna na koji će se greben nasukati. Ne kažem da je Srbija ili, još gore, Kosovo dobra obala. Nema je. Samo, šta će biti s tim Severom? S ljudima?