Saslušanje Kristin Lagard, člana Sarkozijeve mafije

Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda i nekadašnja ministarka ekonomije u Sarkozijevoj vladi, bila je ispitivana puna dva dana na Sudu pravde Republike Francuske, 23. i 24. maja, u okviru istrage oko državne isplate 403 miliona evra francuskom biznismenu i prevarantu Bernaru Tapiju. Kristin Lagard se tereti za učestvovanje u falsifikovanju i proneveri državnog novca, jer postoje osnovane sumnje da je Tapi pomogao Sarkoziju tokom predizborne kampanje 2007. godine, a da mu je Sarkozi, neposredno posle pobede, uzvratio nezakonitim obeštećenjem u iznosu od 403 miliona evra narodnog novca (videti Balkanmagazin od 30. juna 2011. godine, Zašto je Kristin Lagard kandidovana za direktora MMF-a?).

Kristin Lagard i Nikola Sarkozi

Kako Sarkozi privatnom arbitražom zaobilazi sudove

Čitava afera seže čak do 1992. godine, kada se Tapijeva firma Adidas nalazila u vrlo lošim poslovnim prilikama. Uprkos sve nižoj ceni, niko na tržištu nije hteo da kupi ovo nerentabilno preduzeće. Međutim, političkom odlukom Miterana, državna banka Kredi lione, kroz razne opskurne finansijske radnje, otkupila je od Tapija preduzeće po ceni za 35 miliona evra većoj od tržišne. Tokom narednih nekoliko godina, novi vlasnici, ulaganjem i dobrim poslovanjem, uspeli su da od Adidasa načine profitabilno preduzeće, a bivši vlasnik, Tapi, optužio ih je za prevaru prilikom kupovine i tražio više milijardi evra odštete.

Pošto je Sarkozi stigao na vlast, on je svom ministru ekonomije, Žan-Luj Borlou, nekadašnjem Tapijevom advokatu, naložio da donese odluku o privatnoj arbitraži, jer se na taj način zaobilazio sud u donošenju odluke o davanju novca. Inače, takva procedura, kada su u pitanju interesi države, zakonom se ne preporučuje, a do arbitraže nije trebalo da dođe, jer su obe strane umešane u više sudskih procesa. Istovremeno, prema procenama pravnika, ovaj problem je vezan za javni interes, što ga čini nemogućim za arbitražu.

Kristin Lagard, imenovana na mesto ministra iza kratkotrajnog Borloa, potvrdila je pređašnju odluku po naređenjima Kloda Geana i Fransoa Perola, generalnog sekretara predsedničkog kabineta i njegovog zamenika, koji su radili po naređenjima sâmog predsednika Sarkozija. Kristin Lagard je formirala privatnu tročlanu arbitražnu komisiju i pristala da se u njoj nađu dva pravnika bliska Tapiju i njegovom advokatu Morisu Lanturnu. Potom, da bi Tapiju dala onoliko novca koliko je bilo dogovoreno, ona je promenila protokol i u njega ubacila "moralnu odštetu". Arbitražna komisija je brzo donela odluku da se Tapiju isplati 240 miliona ekonomske odštete, 45 miliona moralne odštete i 118 miliona kamate. Od inkasiranih 403 miliona evra, Tapi je državi vratio dugovanja od 135 miliona, tako da mu je ostalo 268 miliona evra. Dokumenta o ovim odlukama bila su prikrivena i niko, osim predsedničkog kabineta, nije mogao da dođe do njih.

Ministarka Kristin Lagard, izvršavajući naređenje Sarkozija, nije se obazirala na suprotna mišljenja svih državnih servisa, niti na dotadašnje sudske odluke koje su išle u suprotnom pravcu. Kada je afera pljačke narodnog novca izbila na svetlo dana, Sarkozi je učinio sve da Lagardova ode sa ministarskog mesta na mesto direktorke MMF-a. Međutim, Žan-Luj Nadal, javni tužilac pri Kasacionom sudu, zatražio je od Suda pravde Republike Francuske, formiranog 1993. godine sa ciljem da utvrđuje odgovornost ministara za vreme njihovih mandata, da ispita da li je ministarka zloupotrebila svoj položaj.

Advokat Moris Lanturn i biznismen Bernar Tapi

Bespovratno izgubljen narodni novac

Posle dvodnevnog ispitivanja na Sudu pravde, Kristin Lagard je odbacila bilo kakvu mogućnost Sarkozijevog mešanja u arbitražu, skinula sa sebe svaku odgovornost i svu krivicu prebacila na svoje podređene, koji su je lagali i nisu dobro uradili posao. Lagardova je, potom, dobila status svedoka saradnika, poseban status u francuskom krivičnom pravu koji zadovoljava istovremeno pretpostavku o nevinosti osobe i njenu umešanost u krivično delo. Znači, osoba ostaje na raspolaganju sudiji, nije neophodno da bude u pritvoru, ima pravo na advokata i ima pristup dosijeu. Ako se tokom istrage utvrdi krivica, osoba, od svedoka saradnika, postaje optužena, a ako nema krivice, ona biva oslobođena.

Istovremeno, iz nezvaničnih izvora se saznalo da je predsednik Oland naredio svojim trupama da, ni u kakvom slučaju, ne pokušaju da pomognu u dokazivanju krivice Kristine Lagard. Oland smatra da bi dokazivanjem njene krivice ona izgubila današnji posao na čelu Međunarodnog monetarnog fonda, a da bi posredno, Francuska izgubila na svom međunarodnom sjaju. Na taj način bi i predsednik Oland izgubio na svom međunarodnom sjaju, što mu se ni malo ne uklapa u plan karijere.

Međutim, nekoliko dana po saslušanju Kristin Lagard na Sudu pravde, 27. i 28. maja, policija je uhapsila i privela Pjera Estua, jednog od članova arbitražne komisije, i Morisa Lanturna, Tapijevog advokata. Naime, Estu, penzionisani sudija Apelacionog suda u Versaju, postao je član komisije na predlog Lanturna, što je bilo vanzakonito, jer su njih dvojica poslovni partneri, a Estu je dobar Tapijev poznanik već dve decenije. Advokat je ubrzo pušten, dok je protiv Estua podignuta optužba. Ovi novi detalji mogu da imaju veliki značaj, jer je u pitanju sukob interesa i to bi moglo da diskredituje čitav proces arbitraže. Dan kasnije, 29. maja, francuska vlada je najavila da će, verovatno, započeti sudsku proceduru, ne protiv Kristin Lagard, nego u potraživanju obeštećenja.

Međutim, može da se pretpostavi da Sud pravde, kao ni ostali sudovi, nikada neće uspeti da prikupe dovoljno dokaza, a složene pravne odluke oko privatne arbitraže imaju mnoštvo zakonskih inerpretacija, te proces može da traje toliko dugo, da se i zaboravi zašto je započet.

U međuvremenu, Bernar Tapi je, legalnim putevima, skoro sav svoj novac prebacio u Monako, Luksemburg i Belgiju, te bi neka moguća plenidba trajala beskonačno dugo prema ugovorima između više zemalja. Zato, sa sigurnošću se može reći da je suma od 403 miliona evra narodnog novca protivzakonito poklonjena Bernaru Tapiju, bespovratno izgubljena. Ipak, za utehu nam ostaje činjenica da je ova Sarkozijeva zloupotreba, po visini otete sume, postavila rekord u novijoj francuskoj istoriji.