Olandov projekat moralizacije političkog života

Skandal utaje poreza Žeroma Kaizaka, bivšeg ministra budžeta, njegovo laganje pred Skupštinom i medijima, nanelo je udarac ličnom ugledu francuskog predsednika Olanda, kao i njegovoj vladi. Da bi pokazao svoju osudu ovakvog ponašanja, on se, u sredu 10. aprila, iz Jelisejske palate, obratio naciji i objavio nove mere koje će zaštiti državu i građane od pljačke visokih funkcionera.

“Ni jedan ministar ne može da krši politiku koju treba da sprovodi.”

Francuski predsednik je objavio stvaranje posebnog pravobranilaštva koje će se baviti samo korupcijom i poreskim prevarama. Istovremeno, on je najavio i stvaranje posebnog organizma, sačinjenog od šest članova iz tri državne ustanove – Kasacionog suda, Računskog suda i Državnog saveta – čiji će zadatak biti proveravanje poreske situacije hiljadu najviših državnih službenika. Nalik američkom sistemu, ovaj organizam bi trebao da analizira prilike političara pre mandata, ali i tokom obavljanja funkcije.

Finansijska situacija visokih funkcionera bi, potom, trebalo da bude obnarodovana, slično kao u skandinavskim zemljama. Takođe, političarima će biti zabranjena svaka uporedna aktivnost, osim u posebnim slučajevima i u skladu sa zakonom.

Protivnici ovog sistema, čitava desnica i manji deo levice, odmah su kritikovali predsedničke mere, optužujući ga da je podlegao medijskim pritiscima i posegao za demagogijom. Istovremeno, oni kažu da je objavljivanje imovine kontraproduktivno jer ako poslanik, senator ili ministar prijavi nisku imovinu, svi će misliti da je prikrio jedan deo, a ako je visoka, svi će reći da je on bogataš, da je odvojen od realnosti u kojoj žive obični ljudi i da nije kvalifikovan da se bavi javnim poslovima.

Poslanici u Skupštini – predstavnici naroda ili pljačkaši naroda

Francuska revolucija je rođena iz finansijske i moralne krize

Zagovarajući očuvanje trenutnog sistema u kome je za većinu građana potpuno nevidljivo šta rade najviši državni funkcioneri, oni samo ponavljaju situaciju sa kraja 18. veka, pred pad monarhije i početak Revolucije. Naime, Luj XVI, uprkos svojim željama da izvrši reformu države, nije uspeo da se izbori sa feudalnom aristokratijom i crkvom koje su imala ogromne privilegije u odnosu na treći stalež i nisu plaćale nikakve poreze. Može se slobodno reći da je francuska Revolucija rođena iz finansijske i moralne krize, kojoj današnje prilike nalikuju sve više.

Istorijski gledano, Francuska je zemlja u kojoj je vekovima vladao klasni sistem sa kraljem na čelu, krupnom aristokratijom do njega i nižom aristokratijom udaljenom od dvora. Oni su, u najvećem broju slučajeva, bili zemljoposednici i u svojim rukama držali su veći deo kapitala, sve do industrijalizacije tokom 19. veka, kada je deo kapitala prešao u ruke krupne buržoazije.

Krupna buržoazija, u većini slučajeva, oponašala je aristokratiju, te u današnjem francuskom društvu, prilike nalikuju na one iz minulih vremena. Politički i finansijski vrh sačinjen je od malog broja ljudi koji tesno sarađuju, što dovodi do značajnih poremećaja u sistemu. Često, najbogatiji francuski biznismeni, industrijalci i vlasnici medija, na čudnovat način, dobijaju najbolje poslove u državi. Takođe, često se dešava da oni plaćaju izuzetno niske poreske stope. Istovremeno, izmene zakona tokom zadnje decenije, favorizovale su bogaćenje finansijske i industrijske elite, i sve veće perušanje običnog, zaposlenog sveta.

Novac – element diskriminacije

Nije ni čudo zašto je biti bogat u Francuskoj viđeno kao prilično sumnjiva situacija.

Otvoreno govoriti o novcu je tabu u Francuskoj, piše Žanin Mosiz-Lavo, sociolog i politikolog, i zaključuje da oni koji otvoreno govore o sopstvenoj seksualnosti, teško govore o novcu. Prema njenoj analizi, u pitanju je republikansko nasleđe jednakosti, ali i uticaj katolicizma, vere okrenute siromašnima, potom tradicija seljaštva, kada su seljaci gotov novac čuvali u kući i o tome nisu govorili da ne bi imali probleme sa vlastima i lopovima, kao i marksizma po kome profit nije dobar.

O novcu se govori tek od kraja II svetskog rata, piše Janik Marek, profesor savremene istorije ruanskog univerziteta. Međutim, De Golova ideja u posleratnoj Francuskoj bila je, za razliku od anglo-saksonskih zemalja, da najosnovnije stvari u životu moraju svima da budu dostupne bez obzira na finansijsko stanje.

Danas, o novcu se govori sve više i shvata se da je novac postao element diskriminacije, analizira Žan Lazarus, sociolog i istraživač. Ideja da ako platimo više, imamo bolju uslugu, banalizovana je, ali nije i prihvaćena.

Bivši francuski predsednik, Nikola Sarkozi, pokušao je otvoreno da brani i zastupa profit, krupan kapital i bogataše, a to ga je, pored ostalih promašaja, koštalo drugog mandata. Oland, socijal-demokrata centrističkog opredeljenja, već je na početku svog mandata Lionelu Žospenu poverio komisiju za obnavljanje demokratije.

Novembra prošle godine, Žospen je predsedniku podneo raport u kome su predložene reforme državnih institucija koje se nisu mnogo dopale političkoj eliti. Pored promene glasačkog kalendara, revizija finansiranja izbornih kampanja, revizije Ustavnog saveta, povećanja stepena krivične odgovornosti predsednika, komisija je predložila i ukidanja paralenih mandata kojim bi se posao najvišim državnim službenicima striktno ograničio na njihovu funkciju bez mogućnosti da zasedaju u brojnim opštinskim i regionalnim savetima. Na taj način komisija je pokušala da onemogući najviše državne predstavnike da beskonačno uvećavaju svoju uticaj i zarađuju sve više novca, a tako i da upadaju u sve složenije sisteme korupcije.

Žospenova komisija predaje raport predsedniku Olandu

Lažna borba protiv korupcije

Ne treba zaboraviti da je u Francuskoj, u poslednjih dvadesetak godina, doneseno puno zakona protiv korupcije koji se sistematski ne primenjuju. Organizmi koji bi trebali da primenjuju te mere i zakone postoje samo formalno, a funkcionisanje im je onemogućeno.

Govoreći na televiziji, u sredu 10. aprila, o stavaranju organizacije koja će nadgledati zakonitost u zaradama državnih funkcionera, Oland je zaboravio da takva komisija već postoji od 1988. godine. Njen cilj je nadgledanje evolucije dobara i prihoda visokih državnih funkcionera od početka do kraja mandata. Svake godine, već četvrt veka, ta komisija piše godišnji raport u kome nikada nema ničeg sumnjivog i nikada nije ustanovljena ma kakva nepravilnost ili protivzakonitost.

Borba protiv korupcije visokih državnih funkcionera je tema o kojoj se neprekidno govori, a stvaranje raznih komisija, organizacija i posebnih zakona, nije nikada prestalo. Medjutim, ta borba je fiktivna i lažira se na vrlo jednostavan način. Već postojeće ili novostvorene organizacije, obično, nemaju izvršnu moć, nego savetodavnu. Potom, ako imaju izvršnu moć, onda nemaju budžet i efektive, te je njihov složen i obiman posao sveden na sasvim mali broj afera.

Tracfin, specijalni organizam ministarstva za finansije, stvoren je 1990. godine radi borbe protiv pranja novca. Njihov posao je analiza sumnjivog kretanja novca, posebno preko računa u bankama, ali i preko menjačnica, organizacija za kredite, osiguranja, itd. Međutim, Tracfin ne uspeva da se dovoljno posveti analizama na lokalnom i međunarodnom planu, jer ima male efektive - samo 84 agenata. U sličnim prilikama se nalazi i Nacionalno odeljenje za finansijska i poreska istraživanja (DNIFF) koje zapošljava manje od 50 policajaca i poreskih inspektora. Ova dva organizma, osim analiza, redovno moraju da izlaze i na teren, da prisustvuju fizičkom zaplenjivanju dokumenata, otvaranju sefova, pretresanju kuća i stanova, u zemlji sa 65 miliona stanovnika.

Slika iz sna francuskog političara

Poštenje, a ne pohlepa, kao osnovni životni princip

Erik Vert, Sarkozijev ministar budžeta - kao i Žerom Kaizak, uhvaćen u finansijskim prevarama - rekao je 2011. godine u Nemačkoj, da se francuski gubici vezani za poresku utaju kreću oko 30 milijardi evra godišnje. Dve trećine, oko 20 milijardi, vezani su za preduzeća koja varaju na različite načine od kojih je najomiljenija prevara vezana za PDV, dok jedna trećina, 10 milijardi, ide na dušu svih ostalih poreskih obveznika.

Tokom 2012. godine, ispostavilo se da je francuska vlada donela nove poreske mere radi upotpunjavanja budžeta koje iznose tačno 30 milijardi evra.

Pored ekonomske krize, Francuska se nalazi u dubokoj moralnoj krizi, a tome nisu izbegle ni političke strukture. Slobodno se može reći da u varanju, laganju, falsifikatima i prevarama, oni nemaju više šta da nauče od najpokvarenijih privrednika. Istovremeno, u Francuskoj se politikom sve češće bave ljudi izašli iz sveta biznisa, koji razmišljaju i rade u skladu sa današnjim sistemom neoliberalizma. Uprkos njihovoj potpunoj nemoralnosti i korumpiranosti, oni su u državnom aparatu prihvaćeni raširenih ruku, što ukazuje da se poziv političara bitno promenio i deprofesionalizovao.

Fransoa Oland, čiji je cilj da smanji nezaposlenost u Francuskoj i da poboljša ekonomsku situaciju zemlje, u obavezi je da, pre svega, doprinese jačanju poverenja između vladajućih struktura i baze, a potom i da sugeriše da osnovni životni princip nije pohlepa, nego poštenje. Jedino na taj način on će zemlju pomeriti ka ekonomskom i moralnom prosperitetu, a sebi načiniti odskočnu dasku za drugi mandat.