Srbija i kosovsko pitanje

U senci dolaska visoke predstavnice EU Ketrin Ešton u Beograd i očekivanja rezultata pregovora srpske i albanske strane o ovlašćenjima zajednice srpskih opština, održan je okrugli sto Srbija i kosovsko pitanje u organizaciji Centra za istraživanje migracija i Instituta za evropske studije. Domaći i inostrani stručnjaci analizirali su kosovski problem, moguće načine njegovog rešavanja i posledice pregovora koji se sada vode.

Posledice današnjih odluka mogu biti sudbonosne za Srbiju i postati deo istorijskih udžbenika, kako je primetila Jelena Jurjevna Guskova, ruski akademik i poznavalac istorije balkanskih sukoba.

Jelena Guskova

Mnoga – neostvarena - rešenja

Prema mišljenju profesora Slobodana Samardžića, poslanika DSS i profesora Leona Kojena, koji su tokom 2006. i 2007. godine bili članovi srpskog pregovaračkog tima, srpska vlada ovih dana pregovorima o ovlašćenjima zajednice lokalnih samouprava koja bi trebalo da zamene institucije Repubike Srbije na severu Kosova i Metohije - u stvari se odriče svih argumenata i pregovaračkih prednosti i, u stvari, priprema teren za sporazum o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom koji nameće Nemačka.

Krstimir Pantić, zamenik direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju kaže da je za vladu važno da se pregovara, a neće se ići ispod onoga što je Skupština usvojila u rezoluciji.

Mi tražimo zajednicu srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima. To nije podela i priznavanje nezavisnosti, već autonomija Albanaca u odnosu na Beograd i autonomija Srba sa severa u odnosu na Prištinu, ocenio je Pantić.

On je podsetio i da se problem Kosova i Metohije provlači decenijama, ali da nikada nije nađeno rešenje. On pak smatra da je Kosovo jedno od retkih pitanja u Srbiji oko koga postoji visok stepen saglasnosti. Takođe ističe i dve vrste mišljenja o kosovskom problemu.

Prvo mišljenje ističe istorijske razloge i prava, kulturni značaj Kosova i Metohije za srpski narod, ali i međunarodno pravo i rezoluciju 1244. Drugo mišljenje je tzv. realistični pristup, da je Srbiji nakon NATO bombardovanja 1999. godine oduzeto Kosovo i Metohija, rekao je Pantić.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 10. juna 1999. godine rezolucijom stavilo Kosovo pod upravu Unmika i Kfora, dok je Kosovo ostala autonomija pod upravom SRJ. Unmik 2001. godine postavlja ustavni okvir za samoupravu.

Sporazumom Čović-Hakerup potvrđen je suverenitet Srbije nad Kosovom, ali je to bio i kraj upravljanja nad pokrajinom iz Beograda. Nasilje nad Srbima 17. i 18. marta 2004. godine označilo je neuspeh misije UN, nespremnost Albanaca da poštuju ljudska prava i sahranilo je ideju o multietničnosti Kosova i Metohije.

Najčešće se pominjala ideja o podeli Kosova. O tome je govorio i Dobrica Ćosić, ali i Aleksandar Despić, predsednik SANU, još 1996. godine. Jedini političar u Srbiji koji je imao viziju i hrabrost da ide u rešenje KiM bio je Zoran Đinđić. Svi ostali su se držali rezolucije 1244 plašeći se otvaranja problema i znajući da Albanci koji imaju podršku međunarodne zajednice neće pristati na to. Đinđić je 2002. godine pokrenuo inicijativu za raspravu o statusu Kosova. Srbija je imala velike obaveze, a nikakva prava. Inicijativa nije bila ispraćena od strane DSS i drugih stranaka. Izgubljeno je mnogo vremena i energije na sporove između DS i DSS. Sadašnja platforma predsednika Tomislava Nikolića slična je Đinđićevoj ideji, rekao je Pantić koji je i bivši predsednik opštine Kosovska Mitrovica.

Učesnici okruglog stola Srbija i kosovsko pitanje

Pregovori o svršenom činu

Kritike na račun sadašnjih vlasti i pregovora imao je i Borislav Stefanović šef poslaničke grupe DS i šef pregovaračkog tima Srbije u prethodnoj vladi, ali je i rekao da ako, posle sporazuma, pola Srbije kaže da je pregovarački tim izdajnički -  to neće reći i njegova stranka jer znamo koliko im je teško.

Naš cilj su bili pregovori, jer je to jedini način da se reši problem Kosova i Metohije. Status kvo nije bio rešenje, jer je odgovarao samo Tačiju i demografija i brojevi su radili protiv nas. Moglo se i očekivati da će silom pokušati da uzmu sever što su i pokušali u julu 2011. godine. Naš najveći neprijatelj bile su predrasude prema Srbiji u inostranstvu. U našoj javnosti postojale su predsrasude da smo išli na pripremljen teren samo da potpišemo šta se traži. Uvek smo imali dva do 10 predloga, a albanska strana nikad nijedan. Edita Tahiri nam je držala istorijska predavanja, o genocidu, ubijanjima, silovanjima.. Njihova platforma bila je da je Kosovo nezavisna država u svakom smislu i da možemo da pravimo međudržavni sporazum. Mi smo pokušali da uđemo u sistem nad kojim su oni imali punu kontrolu. Imali smo sužen prostor, ali smo uradili dobru stvar, jer smo potpisivali sporazume, ali oni nisu bili međudržavni ni u kom pogledu. Sada imamo pregovore dva predsednika, dve vlade na putu da naprave sporazum, tvrdi Stefanović. On je zamerio i sadašnjoj vlasti da nijednom nije došla u skupštinu i rekla o čemu pregovara, dok smo mi bili 20 puta.

Stefanović je istakao i da, ako se sada razgovara o zajednici opština to je, u stvari, razrada Ahtisarijevog plana i Tadićevog plana četiri tačke i da je u pravu premijer Dačić kada kaže da ne treba da pristanemo da zajednica opština može samo da se bavi izdavaštvom.

Jelena Guskova, istoričarka i rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, istakla je da balkanska kriza traje više od dve decenije i da postoji ogromno iskustvo u pregovorima.

Nažalost, u toku tih pregovora došlo je do razgradnje sistema i do balkanskih pregovora. Isključuje se pregovarački proces, a koristi se prinuda, prinuda na mir ili na donošenje odluke. Kod rukovodstva Srbije posle juna 1999. godine javila se navika da prihvata predloge bez ikakvih ustupaka. Ko je prisiljavao Srbiju na sporazume sa NATO 2005. i 2006. godine, pita Guskova.

Ona primećuje i da cilj pregovora nikada nije bila briga o Albancima i njihovim pravima, već nezavisnost Kosova i Metohije.

Odluka je već doneta, a pregovori se vode da se prihvati rezultat. Prema podacima objavljenim u Vikiliksu Tadić je postepeno od ne, došao do spremnosti da prizna taj rezultat. To objašnjava pridruživanje programima NATO-a. Današnja vlast izgleda kao da se brani, ali ne baš snažno. Jasno je da zapadne zemlje traže nezavisnost Kosova i to uslovljavaju ulaskom u EU. Beograd hoće i u EU i da zadrži Kosovo. Ako se prave sporazumi o carinskim prelazima, o carinskim taksama, o ukidanju srpskih institucija na Kosovu, to znači ukidanje Srbije na Kosovu. To nisu sporazumi koje jedna zemlja uspostavlja sa svojom pokrajinom, već dogovor dve države, konstatuje ona. Pregovori se vode kako bi se došlo do kompromisa, a to znači da obe strane ustupaju nešto, a ne samo jedna.

Vellike žrtve za cilj u magli

Guskova smatra i da EU iz političkih razloga neće nikoga više prihvatati u narednih 10 godina i već žale što su požurili sa Rumunijom i Bugarskom.

Da li ima smisla podnositi tolike žrtve kada je cilj iluzoran?

Da li se može suprotstaviti međunarodnoj zajednici? Može, a samo je pitanje proračuna šta država dobija, a šta gubi. Ima dosta istorijskih primera da se u diplomatiji kaže ne i to ne uvek sa puškom. Primer je Rusija koja je izgubila Krimski rat i bila isključena iz međunarodne zajednice, da bi Pariskim ugovorom bila izvedena iz međunaordne izolacije i povratila Crno more. U maju 2007. godine Rusija se usprotivila Ahtisarijevom planu kada je tadašnji predsednik Tadić bio spreman da sve prihvati. Pitanje je ko sada vodi politiku Srbije, političari ili državnici. Političari razmišljaju samo o sledećim izborima i svojim foteljama, a državnici o budućim pokoljenjima. Ako se sada da Kosovo na red će doći Vojvodina, pa južni delovi Srbije naseljeni albanskim i muslimanskim stanovništvom. Treba sprovoditi nacionalnu politiku, ne žrtvujući nacionalne interese, savetuje Guskova.

Predsednik Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda Oliver Ivanović je mišljenja da nema konsenzusa na temu Kosova i da ga nikad nije bilo, već su samo zbog osetljivosti pitanja i da ne bi bili proglašeni izdajnicima - svi glasali za tvrde nacionalne rezolucije u skupštini.

Uvek je teritorija bila važnija od judi. Treba da se iskoriste iskustva ljudi koji tamo žive, a ne da se prave rešenja po kabinetima, a onda ubeđuju ljudi da to prihvate. Pitanje je da li treba stati pred krdo bizona u stampedu ili trčati sa njima i odvajati jednog po jednog. Mislim da treba održavati komunikaciju i sa onima koji su priznali Kosovo, pa ih sa ekonomskim i političkim jačanjem menjati, smatra Ivanović.

Oliver Ivanović

Još nije kasno…

Slobodan Samardžić, bivši vladin pregovarač o Kosovu i član DSS-a poteze vlada od 2008. godine naziva strategijom samoodricanja.

Tadašnja vlada, a što je nastavila sadašnja, odriče se svojih argumenata, međunarodnog prava, povelje UN, rezolucije 11244. To pravo važi za Srbiju koliko i za Ameriku. Da nije tako zar bi Zapad toliko insistirao da se vlada odrekne Kosova. Kosovo jeste fizički odvojeno i situacija je empirijski beznadežna, ali to se ne tiče međunarodnog prava, objašnjava Samardžić. On je ovu situaciju slikovito opisao kao tapiju koju imate na kuću. Siledžija može da vas izbaci iz kuće, ali vama ostaje ugovor. Ako vas posle zovne da spavate u jednoj sobi, da li mu treba dati taj ugovor.

Srbija se sada odriče institucija na Kosovu, a realnost je bila da su lokalne samouprave bile u sistemu Srbije. Čudno je zašto jedna vlada to radi. Zvanično objašnjenje je EU, ali danas niko više ne veruje da će Srbija postati član EU ikada.  Vlada sada spušta nivo očekivanja pa se sada ide po datum. Drugi razlog može biti strah od kazne, ali neće nas bombardovati, neće uvesti ni sankcije. Mogu uskratiti predpristupnu pomoć, ali ne verujem ni da bi to uradili ako ne damo Kosovo. I danas Srbija može da zasutavi točak sunovrata, tvrdi Samardžić.

Slobodan Samardžić i Borko Stefanović

Već kapitulirano…

Skupu je prisustvovao i Henri Bonet, predstavnik nemačke fondacije Konrad Adenauer, koji je podsetio da je pitanje Kosova značajno za Nemačku jer tamo ima najviše nemačkih vojnika, ali i da je to prva vojna misija Nemačke posle Drugog svetskog rata.

Nemačka podržava EU integracije Srbije i Kosova i mirno rešenje. Nemačka je otvorena za kreativna rešenja i da budu prihvatljiva obema stranama. Čini se da se stalno pritiska Srbija, ali koliko ja znam EU pritiska i Kosovo, rekao je Bonet.

Profesor Leon Kojen nazvao je ukidanje srpskih institucija na Kosovu koje se odvija ovih dana kapitulacijom naših vasti.

Da je Srbija odbila pregovore ni Obama ni Merkel ne bi ništa uradili, kao što ni Buš i Bler nisu ništa uradili kada smo odbili Ahtisarijev plan. Zašto su ovih dana naše vlasti kapitulirale i pristale na ukidanje srpskih institucija i uspostavljanje albanskih tamo gde ih nije bilo? Nijedna stranka, osim DSS-a a i njihov stav izgleda preciznije dok su u opoziciji nego na vlasti, ne može ili neće danas da se suprotstavi Zapadu. Najverovatnije će biti ispunjen nemački zahtev da se potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima. Cvetković je plakao kada je išao da potpiše pristupanje silama osovine a, sudeći prema licima naših političara, politička predaja Kosova biće sada obavljena uz šampanjac. Uveren sam da sve što je Srbija trebalo da učini da kapitulira - već je učinjeno, upozorio je nekadašnji savetnik predsednika Srbije za Kosovo i Metohiju.

Kojen i Samardžić posebno su se osvrnuli na izrugivanje i nepoštovanje ustava od strane premijera, ali i ostalih političara koji samo pričaju o promeni ustava, dok se s druge strane Albanci drže svog ustava prilikom pregovora tako da ispada da nam drže lekciju iz vladavine prava.

Jelena Guskova i Henri Bonet

Upotreba vojske (bila) moguća?

Zanimljivo izlaganje imao je bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić koji je prethodno 25 godina radio u Ujedinjenim nacijama. Iz kontakata koje je imao u UN i sa zvaničnicima NATO-a, Davinić je saznao da je Srbija dva puta imala priliku za vojnu intervenciju koju nije iskoristila.

Prvi put posle martvskih pogroma 2004. godine NATO se pitao zašto nismo ušli sa vojnim snagama na deo teritorije KiM, a oni bi to prihvatili kao zaštitu tamošnjeg življa. Drugi put je bilo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova kada je NATO očekivao da ćemo ući na sever Kosova postaviti linije i pregovarati sa drugih pozicija, rekao je Davinić.