Italija – školski primer nestabilnosti vlada
Već decenijama se ukazuje na izborni sistem koji generiše nestabilnost ali malo šta se preduzima da bi se nedostaci uklonili, a kad se nešto preduzme to je u pogrešnom pravcu
(foto, prebrojavanje biračkih listića posle prošlonedeljnih izbora u Italiji kojima nije razjašnjena politička scena)
Potpuna paraliza parlamenta je nešto što Italija zaista nije doživela od Drugog svetskog rata ali sve ostalo što se događalo poslednjih nekoliko meseci – nestabilnost vlade, smenjivanje i ponovno biranje istih ljudi, nije ništa izuzetno za tamošnji politički život. Štaviše, reklo bi se da je to čak karakteristično za italijansku političku scenu.
Nigde u Evropi se vlade ne menjaju tako često. Od rata na ovamo Italija je promenila više od 60 vlada, znači skoro jedna godišnje. U poslednje dve decenije promenilo se 11 premijera, nekoliko njih je bilo na čelu više vlada. Istovremeno u Nemačkoj se zato vreme promenilo dva kancelara i jedna kancelarka., u Britaniji četiri premijera, u Francuskoj četiri predsednika...
Dva doma parlamenta – donji dom i Senat (gornji dom) imaju ustavno sasvim ravnopravni položaj, tako da svaki zakon ili odluka parlamenta moraju da budu usvojeni u oba doma. Takav hipetrofirani sistem, veoma komplikovan, koji favorizuje stvaranje i postojanje mnoštva stranaka i institucija, postavljen je posle rata s umišljajem da se na taj način spreči da neki diktator (opet) dođe na vlast - kao što je to 1922. godine pošlo za rukom Benitu Musolinju.
Iako su uzroci problema odavno, uglavnom, poznati, malo se šta čini da se nešto na bolje promeni.
Političarima nije u interesu da menjaju ovakav (hipertrofirani) sistem jer na njemu parazitira ogroman broj ljudi...
Ili čak i ako ima nekih promena, one najčešće idu u pogrešnom smeru tj ka daljem komplikovanju izbornog sistema. Prema sada važećem sistemu, stranka koja dobije najviše glasova u izborima dobija garantiovanih 54 posto mandata u donjem domu parlamenta. Te mandate je dobila leva koalicija Bersanija (Berluskoniju je falilo do toga mu samo pola procenta glasova). U Senatu se, međutim, mandati dele prema regionima. Pobednička stranka dobija 54 posto mandata za svaki region u kome pobedi, zato je bilo i toliko važno ko će pobedití u najvećem regionu tj Lombardiji, što je uspelo Berluskoniju. Takav zakon je izglasan 2005. na inicijativu upravo vlade Berluskonija kome je takav sistem najviše odgovarao. Među kriičarima, u koje spadaju gotovo svi ugledniji politikolozi, ovaj zakon je poznat pod nadimkom „svinjarija“.
„Ovakav izborni sistem je horor i sramota“, izjavio je nedavno Rojtersu Đovani (Giovanni) Satrori, jedan od najuglednijih italijanskih politikologa.
