Putin i Kiril čvrsto zajedno

Patriotizam, vera i čvrstina duha – temelj su svih ruskih pobeda i svih dostignuća, izjavio je šef Rusije Vladimir Putin, govoreći uoči 70. godišnjice bitke za Staljingrad crkvenom Arhijerejskom saboru, vrhovno rangiranom upravnom forumu RPC, okupljenom u Moskvi 1. februara, četiri godine po ustoličenju patrijarha Moskve i Rusije Kirila.

Kiril je izabran posle smrti Aleksija Drugog, poglavara Ruske pravoslavne crkve u vreme predsednika Borisa Jeljcina.

Sabor se sastaje na poziv patrijarhov ili Svetog sinoda, i ne ređe od jedanput u četiri godine, a Putinovo obraćanje dostojanstvenicima Crkve u tom ritmu preobrazilo se dosad u tradiciju. Stav šefa Rusije prema RPC odiše željom za saradnjom i izražava međusobno poverenje dve strane, u podeljenoj pastirskoj ulozi verske i svetovne vlasti u odnosu na narod.

Predsednik Putin i patrijarh Kiril na skupu posvećenom istoriji ćirilice

Vrednost iznad vrednosti

Putin afirmiše partnerstvo koje počiva na priznanju države da je Crkva u prošlosti pomogla da se ruski narod očuva i na očekivanju da će ona u neizmenjenoj misiji ostati i u budućnosti. Bila je s narodom u svim vremenima i epohama, rekao je šef Kremlja. Delila je s narodom nevolje i radosti, držala mu stranu i nadahnjivala i jačala moralni skelet njegovog društva i države, rekao je. To je pomoglo da Rusi prebrode iskušenja prekretnih zbivanja u prošlosti – takozvanu smutnju 1612. godine, rat 1812. i rat 1941. do 1945. godine.

U borbi za Staljingrad neprijatelja je pobedio otpor osnažen nadahnućem naroda i vojske. Polet branilaca crpljen je iz istorijskih primera Minina i Požarskog, Dmitrija Donskog i Aleksandra Nevskog, Sergija Radonježskog i Serafima Sarovskog. To je ono što je srušilo nacizam i spaslo svet, rekao je Vladimir Putin.

Putin je rekao da su nedaće Rusije u prošlom veku počele i bile omogućene podrivanjem (njenih) duhovnih i nacionalnih temelja, uz pravu hajku na Rusku pravoslavnu crkvu i druge tradicionalne vere, što se onda produžilo rušenjem države, rušenjem zemlje, skliznućem u revoluciju i potrese i bratoubilački sukob i ratove.

Govoreći o razgranatom partnerstvu države i Crkve danas i u budućnosti, šef Kremlja je obećao svaku pomoć crkvenoj obnovi – kako bi se zajednički preglo za stvar jačanja ruske unutar-društvene saglasnosti i moralne supstance društva. Šef Rusije je obećao zaštitu verskih osećanja, prava, sloboda i digniteta verujućih snagom javnog mišljenja i silom zakona. Rusija jeste svetovna, ali ne dopuštajući sjedinjavanje svetovnog i verskog, ona se mora zaštiti i od vulgarnog i primitivnog shvatanja svetovnosti, rekao je.

Putinov pledoaje imao je pozitivnu rezonancu unutar visokog auditorija. Patrijarh Kiril je govorio o uspostavljenom dijalogu države i Crkve u kojem učestvuju i ostale tradicionalne konfesije, muslimani i Jevreji. Kiril je u prvi plan istakao očuvanje morala društva, jer moralno načelo je jezgro svih vrednosti. Patrijarh je markirao polje njihovih poželjnih verskih aktivnosti, pomenuvši podršku verskih organizacija porodici i materinstvu, vaspitanju i obrazovanju dece, omladinsku politiku, rešavanje socijalnih pitanja i jačanje patriotskog duha oružanih snaga, nabrojao je.

Crkveni i ruski ujedinitelj

Dobri odnosi između ruske države i Crkve datiraju iz vremena Jeljcina. Devedesetih, Jeljcin je odlučio da se u Sankt Peterburgu uz počasti sahrane kosti cara Nikolaja Drugog i ubijenih članova carske porodice. Jeljcin se poklonio moštima Romanovih, progovorivši kao komunista-pokajnik. Rekao je da ne treba sebi povlađivati i besmislenu surovost i zlikovačko delo boljševika objašnjavati političkim ciljevima.

Obavezni smo da vek koji je Rusiji bio vek krvi i bezakonja završimo pokajanjem i mirenjem, rekao je Jeljcin.

Jeljcinov pokajnički naklon odobrovoljio je Rusku crkvu u egzilu, vernu ubijenom caru. Kao što su i veoma štedra materijalna darivanja iz ruskog državnog budžeta Ruskoj pravoslavnoj crkvi, i prominentno mesto prve stolice uz onu šefa države, oraspoložila patrijarha i RPC. To postignuće, još kreativnije je i sa mnogo više energije razvio kasnije Vladimir Putin, uzevši da dva raskoljena krsta, emigrantski i domaći, nadnese nad zajednički krov. Putin je u svom nastojanju naišao na konstruktivnog sagovornika u sada već upokojenom mitropolitu Lavru, u Crkvi u izgnanstvu, u SAD. Lavr je, baš kao i mnogi Rusi kod kuće, teško nosio u sebi teret crkvenog procepa. Pomogao je Moskvi. Prelomni trenutak je bio Putinov lični susret sa izgnanicima 2003. u Njujorku, tokom predsednikove posete Americi – kada je na njihovu primedbu o (komunističkom) bezbožnom režimu usledila replika da oni upravo razgovaraju s predsednikom koji veruje, a da tamo (u Moskvi) nema više bezbožnog režima.

Šef Rusije imao je za misiju i razlog više, iznad crkvenog. Vlast je izgarala u potrazi za nečim doraslim praznini oslobođenog idejnog prostora. Podvlačeći čega u Moskvi više nema, Rusima je trebalo reći čega ima. Za to je Kremlju bila potrebna jaka i ujedinjena crkva. U odsustvu bilo čega drugog, kada se drugo ili pokazalo lažnim ili osporeno, crkva je mogla saopštiti ime Boga.

Šta je posle Lenjina moglo biti ruski bog? Zapad je imao prosperitet i slobode građana. Ali to nije bilo i lice ruskog kapitalizma. On je, naprotiv, obeležen otimanjem i nehumanošću. U pomoć su priskočili teoretičari, s tezom da je demokratija Rusije nekog posebnog kova, te u njenom slučaju reprezent prosperiteta i sloboda ne može biti građanin, već država. To se zapravo pokazalo dopunom onoga što je o istom imala da kaže RPC, govoreći da iznad ljudskih prava postoje interesi društva, tumačeni državom i crkvom. Važnije od ljudskih prava su vera, moral, svetinje i otadžbina, saopštila je crkva.

Ruski klerici odbacuju koncept tzv. moralne autonomije i ne smatraju Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima univerzalnom, s obzirom na to da je njen izvor Zapad (mitropolit Kiril, Deseti svetski sabor ruskog naroda 2006). UN kažu, ljudska prava su nešto prirodno i neotuđivo, što čoveku pripada rođenjem. Sa stanovišta RPC, prava daruju bog ili država. Ona nisu neotuđiva. Mogu se uskratiti ili ograničiti.

Sloboda izbora vodi u samouništenje i šteti ljudskom dostojanstvu, zapisano je u jednom od crkvenih dokumenata.

Probuđene sumnje Kremlja u ofanzivne namere SAD i NATO-a odgovarale su već postojećim optužbama RPC na račun Vatikana, da širi katoličke misije i lovi duše u ruskom prostoru. Režija demokratske revolucije u Ukrajini, pomognute savetima i logistikom SAD i Poljske, pridodala je Patrijaršiji argument u njenom već postojećem sporu sa grkokatolicima zapadne Ukrajine. Dva osećanja sprela su se u jedno, pomažući da Kremlj i Patrijaršija zaključe da su u istom rovu. Razmenom očekivanja i komplimenata, povodom Arhijerejskog sabora ali i o godišnjici bitke za Staljingrad prošle nedelje, potvrđeno je da taj unutar-ruski savez traje i da je čvrst.