Dobre namere trasirale put ka ratu

Svuda studije o genocidu niču na univerzitetima. Pre pet godina formirana je Radna grupa za prevenciju genocida, čiji je smisao pod znakom pitanja, na čelu sa bivšom državnom sekretarkom Medlin Olbrajt i bivšim sekretarom odbrane Vilijamom Koenom, oboje veterani iz Klintonove administracije.

Biblija ove kampanje je knjiga Samante Pauer, Problem iz pakla. Teza Pauerove je da je američka vlada, iako dobronamerna, kao što smo i svi mi, previše spora kada bi trebalo intervenisati za zaustavljanje genocida. To je sugestija koju je američka vlada prihvatila, čak i uzevši gospođu Pauer za savetnika Bele kuće.

Zašto američka vlada tako željno podržava krstaški rat protiv genocida?

Razlog je jasan. Od kada je Holokaust postao najprisutnija istorijska referenca u zapadnim društvima, koncept genocida je široko i lako prihvaćen kao najveće zlo koje pogađa planetu. Smatra se da je genocid gori nego rat.

U tome leži njegova ogromna vrednost za američku vojnu-industriju kao i za elitu koja se bavi spoljnim poslovima i traži prihvatljiv izgovor za vojnu intervenciju gde god oni odaberu.

Opsednutost genocidom kao primarnim humanitarnim pitanjem u svetu danas relativizuje rat. To preokreće (odbacuje) završnu presudu Nirnberških procesa u smislu da:

Rat je u suštini zlo. Njegove posledice nisu ograničene na samo zaraćene države već utiču na ceo svet. Pokretanje ratne agresije, stoga, nije samo međunarodni zločin već je vrhovni međunarodni zločin koji se razlikuje samo od drugih ratnih zločina u tome što sardrži u sebi akumulirano zlo celine.

Umesto toga, rat se pretvara u viteški poduhvat kako bi spasao čitave narode od genocida.

Istovremeno se nacionalni suverenitet, koji je podignut kao brana koja bi sprečila jake nacije da izvrše invaziju na slabije, odnosno, da se spreči agresija i zlo rata, ismejava kao ništa drugo do izgovor za zle vladare (diktatore) kojima je jedina ambicija da masakriraju sopstveni narod.

Ova ideološka konstrukcija je osnova za doktrinu, sponzorisanu od strane Zapada, a nametnuta je više ili manje nevoljnim Ujedinjenim nacijama, R2P, što je dvosmislena skraćenica kako za prava (right) tako i za odgovornost da se zaštite ljudi (responsibility to protect peoples)

od sopstvenih vlada.

U praksi ovo daje dominantnim silama odrešene ruke da vojno intervenišu u slabijim zemljama u korist koje god naoružane pobunjeničke frakcije koju oni podržavaju. Jednom kad se ova doktrina prihvati, ona može čak da služi i kao podstrek opozicionim grupama da izazovu represiju vlade kako bi tražili zaštitu.

Jedan među mnogim primerima ove domaće radinosti je program pod nazivom Svet bez genocida na pravnom fakultetu Vilijam Mitčel u mom rodnom gradu, Sen Pol (Saint Paulu), Minesota, čiji je izvršni direktor Elen Dž. Kenedi nedavno napisala članak za Mineapolis star tribjun (Minneapolis Star Tribune), koji ispoljava sve uobičajene klišee te naizgled dobronamerne ali pogrešne kampanje.

Pogrešna ali i druge navodi na grešku. To je skretanje pažnje dobronamernih ljudi sa nečega što je suštinska borba u naše vreme - a to je da se preokrene ovo srljanje u svetski rat.

Gospođa Kenedi svaljuje krivicu na nacionalni suverenitet - kao pravnu barijeru koja postoji da bi se sprečio agresivan rat - što uopšte postoji genocid. Njen lek za genocid je, očigledno, ukuniti nacionalni suverenitet.

Više od 350 godina koncept nacionalnog suvereniteta držao je primat nad idejom individualnog suvereniteta. Vlade su, uprkos kršenju ljudskih prava koja su počinjena u okviru njihovih granica, uglavnom, imale imunintet od spoljne intervencije. Rezultat svega ovoga je bio fenomen genocida koji se ponavljao od Holokausta, sa milionima nevinih žrtava u Kambodži, Bosni, Ruandi, Kongu, Gvatemali, Argentini, Istočnom Timoru – spisak je dugačak, piše gospođa Kenedi.

U stvari, Hitler je započeo Drugi svetski rat upravo kršenjem nacionalnog suvereniteta Čehoslovačke i Poljske delom sa ciljem, kako je tvrdio, da zaustavi kršenje ljudskih prava koje su te vlade, navodno, počinile nad etničkim Nemcima koji su živeli u tim dvema zemljama. Upravo su Ujedinjene nacije osnovane na bazi poštovanja nacionalnog suvereniteta kako bi se ovaj izgovor opovrgao i kako bi se buduće generacije spasile užasa rata.

Naravno, ne postoji šansa da će Sjedinjene Države da se odreknu svog nacionalnog suvereniteta. Bolje rečeno, SAD pozivaju sve ostale zemlje da se odreknu svog nacionalnog suvereniteta u njihovu korist (u korist SAD).

Gospođa Kenedi proširuje svoju listu proizvoljno grupišući potpuno različite događaje pod jedinstvenom oznakom genocid, uglavnom prema njihovom mestu u zvaničnoj povesti modernih konflikata SAD.

Ali značajna činjenica je ta da su se najgora od tih krvoprolića – Kambodža, Ruanda kao i sam Holokaust – desila tokom ratova i kao rezultat ratova.

Sistemsko skupljanje, deportacija i ubijanje evropskih Jevreja se dogodilo tokom Drugog svetskog rata. Jevreji su bili označeni kao unutrašnji neprijatelj Nemačke. Rat je savršen ambijent za taku rasističku paranoju. Uostalom, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, tokom Drugog svetskog rata, japansko-američkim porodicama je oduzimana imovina, bili su sakupljani i poslati u logore. Posledice nisu za upoređivanje, ali je izgovor bio sličan.

U Ruandi, užasan pokolj se desio kao odgovor na invaziju koju su izvršile snage Tutsija, iz susedne Ugande i ubistvo predsednika zemlje. Genocid se desio tokom invazije i građanskog rata.

Pokolj u Kambodži nije nastao usled nacionalnog suvereniteta. Zapravo, to je tačnije bio direktan rezultat američkog kršenja nacionalnog suvereniteta Kambodže. Godine američkog tajnog bombardovanja kambodžanskih seoskih predela, za kojim je usledilo svrgavanje kambodžanske vlade organizovano od strane Amerikanaca, otvorile su put za preuzimanje vlasti od strane ogorčenih boraca Crvenih Kmera koji su iskalili nezadovoljstvo protiv pustošenja seoskih oblasti - na nesrećno gradsko stanovništvo, za koje su smatrali da su saučesnici njihovim neprijateljima. Pokolji Crvenih Kmera su se dogodili nakon što su SAD poražene u Indokini od strane Vijetnamaca.

Vijetnamci su intervenisali da zbace s vlasti Crvene Kmere nakon što su bili isprovocirani njihovim naoružanim napadima, ali oni su (Vijetnamci) za to bili osuđeni u Ujedinjenim nacijama od strane SAD.

Neki od najkrvavijih događaja nisu dospeli na listu genocida gospođe Kenedi. Ono što nedostaje je ubistvo više od pola milliona članova indonežanske komunističke partije 1965. i 1966. godine. Ali diktator, odgovoran za to, Suharto, bio je prijatelj SAD a žrtve su bili komunisti.

Ali, iako ignoriše oko pola miliona ubijenih Indonežana, ona je uključila Bosnu na svoju listu. U tom slučaju, najviše procenjeni broj žrtava je bio 8.000, svi su bili vojno sposobni muškarci. I zaista, Međunarodni krivični sud (ICTY), koji sarađuje sa NATO-om, je doneo presudu da je masakr u Srebrenici 1995. godine bio genocid. Da bi stigao do ove presude, uprkos činjenici da su navodni počinioci poštedeli žene i decu, ICTY je pronašao sociologa koji je tvrdio da s obzirom da je muslimanska zajednica Srebrenice bila patrijarhalno uređeno društvo, ubijanje muškaraca jednako je genocidu u jednom gradu, s obzirom da se žene neće vratiti u grad bez muškaraca. Ova neubedljiva (nategnuta) presuda bila je neophodna da se Bosna sačuva kao Dokazni predmet A u slučaju vojne intervencije NATO-a.

Generalno se zanemaruje činjenica da je u Srebrenici bila kasarna tako da muslimanski muškarci koji su tamo bili 1995. godine nisu bili meštani tog izvorno multnietničkog grada i oni su napadali okolna srpska sela. Nisu svi zapadni mediji posvetili puno pažnje svedočenju muslimanskih lidera Srebrenice da su čuli vođu islamističke partije, Aliju Izetbegovića, kada im se poverio da je predsednik Klinton izjavio kako je potreban masakar najmanje 5.000 Muslimana da bi se uvukla međunarodna zajednica u bosanski građanski rat na strani Muslimana. Te muslimanske vođe smatraju da je Izetbegović namerno ostavio Srebrenicu bez odbrane kako bi olakšao masakr od strane osvetoljubivih Srba.

Bez obzira na to da li je ta priča istinita, ona ukazuje na ozbiljnu opasnost od usvajanja principa R2P. Izetbegović je bio vođa partije koja je želela da porazi svoje neprijatelje uz pomoć spoljne vojne pomoći. Svet je preput takvih lidera etničkih, religiskih ili političkih frakcija. Ako oni znaju da im jedina supersila na svetu može priskočiti u pomoć jednom, kada optuže postojeću vladu za pokolj svog naroda, oni će biti izuzetno motivisani da isprovociraju tu vladu da počini potreban pokolj.

Nekoliko bivših pripadnika mirovnih snaga UN-a svedočili su da su muslimanske snage u Bosni izvršile zloglasno bombardovanje Markala protiv sarajevskih civila kako bi okrivili njihove neprijatelje Srbe i dobili međunarodnu podršku.

Kako su mogli da urade tako užasnu stvar? Pa, ako vođa zemlje može biti speman da izvrši masakar nad sopstvenim narodom zašto onda ne bi vođa pobunjeničke grupe mogao dozvoliti da deo njegovog sopstvenog naroda bude masakriran kako bi on preuzeo vlast? Posebno, uzgred, ako je on lepo plaćen od strane neke spoljne sile – na primer Katara – kako bi isprovocirao pobunu.

Glavna opasnost doktrine R2P je ta da ona ohrabruje pobunjeničke frakcije da izazovu represiju, ili da tvrde da ih progone, iz jednog jedinog razloga - kako bi uvele stranu silu u borbu na svojoj strani. Sigurno je da su anti-gadafijeve snage žestoko preuveličale veličinu pretnje koju je Gadafi usmerio na Bengazi, kako bi isprovocirali NATO rat protiv Libije 2011. godine, koji je predvodila Francuska. Rat u Maliju je direktna posledica brutalnog svrgnuća Gadafija koji je bio glavni činiliac afričke stabilnosti.

R2P ima ulogu da, prvenstveno, kreira javno mnjenje koje će biti spremno da prihvati intervencije SAD i NATO u drugim zemljama. Nije R2P osmišljen da dozvoli da Rusi ili Kinezi intervenišu, recimo, da zaštite kućne pomoćnice u Saudijskoj Arabiji od toga da im se odrubi glava, još manje da dozvoli kubanskim snagama da zatvore Guantanamo i okončaju američko kršenje ljudskih prava – na teritoriji Kube.

Američke intervencije nemaju baš najbolji predistorijat kada je u pitanju zaštita ljudi.

Decembra 1992. godine marinci su se iskrcali u Somaliji u Operaciji povratiti nadu. Nada nije vraćena, marinci su bili masakrirani od strane lokalnog stanovništva i bili su najureni u roku od četiri meseca. Lakše je da se zamisli izvođenje efikasne intervencije tamo gde niko nije pokušao – na primer u Ruandi – nego sprovođenje iste (intervencije) u stvarnom svetu.

Sa svom svojom vojnom moći SAD nisu u mogućnosti da kreiraju ceo svet po svojim željama. Nisu uspeli u Iraku i Avganistanu. Rat na Kosovu 1999. godine je proglašen za uspešan - samo zato što je studiozno ignorisano sve ono šta se zapravo dešava u provinciji od kada je nezakonito i nasilno oduzeta od Srbije, od strane NATO-a, i predata etničkim albanskim klijentima Vašingtona. Uspeh u Libiji javno se odvija mnogo brže.

Kao i svi R2P zagovornici i Kendi traži od nas da nikada više ne dozvolimo da se desi Holokaust. U stvarnosti nikada se nije ni ponovio drugi Holokaust. Istorija stvara jedinstvene događaje koji prkose našim očekivanjima.

Ali šta ako bi se, ljudi me pitaju, nešto tako užasno stvarno dogodilo? Da li bi svet samo trebalo da stoji po strani i gleda?

Šta se podrazumeva pod svetom? Zapadna ideološka konstrukcija pretpostavlja da bi svet trebalo da brine o ljudskim pravima, ali to samo Zapad čini. Ta pretpostavka produbljuje jaz između Zapada i ostatka sveta koji ne gleda stvari na taj način. Većina stvarnog sveta smatra da je Zapad uzrok humatinarnih katastrofa a ne lek protiv njih.

Libija je predstavljala prekretnicu, kada su snage NATO-a koristile R2P doktrinu ne da bi se sprečilo da ljude bombarduju sopstvene vazdušne snage (ideja koja stoji iza neletačke zone UN rezolucije) već da sam NATO bombarduje zemlju kako bi omogućili pobunjenicima da ubiju vođe i unište režim. To je ubedilo Ruse i Kineze, ako su ikada sumnjali u to, da je R2P lažan i da se koristi kako bi se ubrzao projekat svetske dominacije.

I oni nisu usamljeni u tom mišljenju. Zapad se sam izolovao verovanjem u sopstenu moćnu propagandu. Mnogi, možda većina sveta smatra da su zapadne intervencije motivisane sopstvenim ekonomskim interesom ili interesom Izraela. Sam taj osećaj, da mogu doživeti pretnje od strane SAD, podstiče druge zemlje da pojačavaju sopstvenu vojnu odbranu i da vrše represiju nad svojim opozicionim ekstremistima koji bi mogli da posluže kao izgovor za spoljne intervencije.

Kada su SAD tvrdile da postoji genocid tamo gde ga nema, one se ponašaju kao pastir iz priče o pastiru i vuku i gube svoj kredibilitet. To uništava poverenje i jedinstvo koje bi bilo potrebno da se preduzme međunarodna humanitarna akcija u slučaju istinske potrebe.

Izvor - http://www.counterpunch.org/2013/02/01/the-good-intentions-that-pave-the-road-to-war/

Objavljeno u vikend izdanju 1 - 3. februar 2013.

prevela: Dijana Marković