Balkanska politika identiteta, Srebrenica i neoosmanski faktor

U organizaciji podpredsednika Republike Srpske, prof. Emila Vlajkija, u prostorijama Akademije nauka u Banja Luci između 30. novembra i 2. decembra održana je naučna konferencija na temu prisustva Turske na Balkanu. Sa referatima su istupili naučni radnici iz oba entiteta Bosne i Hercegovine, Turske, Rusije, Izraela, Sjedinjenih Država i nekoliko drugih zemalja.

Otvaranje naučnog skupa, Emil Vlajki (u sredini)

Konferenciju je otvorio predsednik Akademije nauka RS, dr Rajko Kuzmanović, uz prisustvo domaćina prof. Vlajkija, predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i ambasadora Turske u Sarajevu, Ahmeta Jildiza.

Ahmet Jildiz, ambasador Turske u BIH

U izlaganjima i raspravama koje su usledile u okviru opšte teme razmatrano je niz pitanja, kao „BiH u strategiji neoosmanizma“ (dr Darko Tanasković), „Jedan vek posle Kumanova – povratak Turske“ (dr Srđa Trifković), „Osmanska osvajanja na Balkanu i elementi uspostavljanja vlasti“ (dr Hatidže Oruč), „Zablude turskog modela“ (dr Rafael Izraeli), i druga.

Na samom početku konferencije, po nekim osnovnim pitanjima došlo je do oštrog sučeljavanja u stavovima između ambasadora Turske Ahmeta Jildiza i predsednika RS Milorada Dodika.

Milorad Dodik na naučnom skupu Turska na Balkanu

U svom izlaganju („Turski faktor na Balkanu u savremenim geopolitičkim uslovima“),  akademik Jelena Guskova rekla je da nije iznenađena obnovljenim i snažnim turskim prisustvom na Balkanu zato što je na jednom međunarodnom skupu još sredinom devedesetih godina, od strane zapadnih kolega blisko povezanih sa NATO paktom, ruskim naučnicima bilo predočeno da je u okvirima novog strateškog koncepta alijanse, Turskoj dodeljena uloga dominantnog faktora na Balkanu. Upozoravajući na opasnosti od olakog dodeljivanja takvih „uloga“, akademik Guskova je istakla da je nemoguće voditi uspešnu politiku na Balkanu bez dubokog poznavanja istorije i mentaliteta naroda koji tu žive.

Ustanak protiv Turaka na Sretenje u Orašcu, Srbija pre 208 godina

Mada je za očekivati da će akteri sa udaljenijih prostora imati teškoće da ovladaju složenom materijom na koju ukazuje dr Guskova, učesnici su stekli utisak da ni brojni pripadnici turskog kontingenta na konferenciji, naučni radnici i diplomate, nisu najtemeljnije odradili svoj „domaći zadatak“. Njihovi stavovi bili su obeleženi tonom nadmenosti i odsustvom spremnosti da realno sagledaju negativno tumačenje koje pripadnici  balkanskih naroda, uglavnom, pridaju viševekovnoj otomanskoj okupaciji, što je kod većine prisutnih izazvalo negodovanje i delimično zategnutu atmosferu tokom konferencije.

U produžetku je izlaganje na naučnom skupu Stefana Karganovića, predsednika Istorijskog projekta Srebrenica.

Balkanska politika identiteta, Srebrenica i neoosmanski faktor

Nakon završetka etničkih sukoba u Bosni i Hercegovini (Bosna, kratko rečeno) tokom devedesetih, identitet je igrao ključnu ulogu u samoodređivanju pojedinih aktera i njihovom određivanju u odnosu na druge. U tom procesu razvijanje etničke posebnosti muslimanske zajednice najdalje je otišlo. To je obeleženo pokušajem ne samo da se prisvoji od ranije postojeća odrednica „Bošnjak“ kao etnička oznaka, već i ulaganjem manje ili više ozbiljnih napora da se skoro ex nihilo proizvede celokupna  infrastruktura nacionalne pripadnosti, uključujući jezik i posebne kulturne i istorijske narative. Zar Islamska deklaracija Alije Izetbegovića ne nagoveštava upravo takav obrazac etno-inženjeringa, i to u tursko-islamskom ključu?

Turska opsada Beograda u 16. veku

Mada je najverovatnije bila stvorena u sasvim različitu svrhu, srebrenička afera iz jula 1995. koristi se oportunistički i igra značajnu ulogu u tom procesu izgradnje nacionalnog identiteta. Na temelju postavke, koja ne podleže ni racionalnoj raspravi ni empiričkoj proveri, da je tokom sukoba muslimanska zajednica u Srebrenici (čemu su naknadno bili dodati i drugi lokaliteti) bila predmet genocidnog istrebljenja od strane srpskih suseda, Srebrenica je pretvorena u arhetipski simbol preko koga će se moći uticati kako na „oštećenu“ stranu tako i na stranu koja snosi „krivicu“. U odnosu na oštećenu muslimansku zajednicu, simbolički učinak Srebrenice je da posluži kao mobilizator oko jedne zajedničke, etnocentrične, političke agende, sa implicitnom egzistencijalnom pretnjom u pozadini, na šta Srebrenica neprestano i dramatično opominje.

Na ravni koja je dublja od dnevnopolitičke mobilizacije, Srebrenica služi takođe kao mehanizam za „saterivanje u tor“ ili integrativno načelo bošnjačke politike identiteta, mada sa neupitno negativnim predznakom. Posmatrano kroz prizmu srebreničkog simbolizma, poseban identitet muslimanske zajednice u Bosni projektuje se ne na održiv način, pozivajući se na pozitivne doprinose opštoj kulturi i civilizaciji, već u uskim okvirima spajanja kroz zajedničko, stvarno ili potencijalno, žrtveništvo.

Pitanje, da li bi ovo moglo biti prikladan način za potvrđivanje nacionalnog identiteta, zaslužuje da bude praćeno jednim velikim upitnikom. Suštinsko obeležje ove metodologije za konstruisanje nacije je njen konfrontacioni karakter, prožet stalnim osećajem krajnje povređenosti, što izaziva oštar resentiman. Zajednički resentiman bi mogao, pod izvesnim okolnostima, da privremeno posluži kao vezivno tkivo koje bi određenu grupu okupilo oko zajedničkih ciljeva. Međutim, resentiman je nešto što Nelson Mandela, čije iskustvo i mudrost u ovoj oblasti ne podležu sumnji, opisuje kao „otrov koji pijemo u očekivanju da će od njega crknuti naši neprijatelji“. Kao formula za oslobađanje stvaralačkog potencijala novokomponovane nacije, resentiman tek ima da dokaže svoju vrednost. Međutim, u meri u kojoj zajednicu koja je od njega postala zavisnik otuđuje od neposrednih suseda, ta vrsta resentimana stvara uslove za stalnu zavisnost od stranih sponzora.

Turski istorijski film u službi neootomanske moći

Turska u ovim stvarima ne bi imala neku značajniju ulogu, i ostala bi i nadalje ne više od daleke iluzije za balkanske Muslimane, da od trenutnih hegemona nije dobila zadatak da vodi računa o njihovim interesima (verovatno uz dozvolu da u skromnim razmerama obezbedi i svoje) na Balkanu. Očigledna je kompatibilnost između ideologije neoosmanskog režima u Turskoj i bošnjačkog identiteta u nastajanju, sa bliskim i često naglašavanim vezama sa islamskom verom. U smislu temeljnih vrednosti, to bi pogodovalo razvijanju jake solidarnosti između Sarajeva i Ankare. Ali što je još važnije, bez upuštanja u to kako se pojedinci lično osećaju, bošnjački identitet se po automatizmu tumači kao nešto što se proteže bez razlike na sve etničke Slovene na Balkanu, ako ispovedaju muslimansku veru. U okvirima turske neoosmanske agende i, još važnije, planova za drobljenje istorijskih naroda, što leži u osnovi regionalne politike hegemonističkih sponzora današnje Turske, ova okolnost je kao poručena. To znači da se geografski raspon veštačkog bošnjačkog identiteta (uz svo dužno poštovanje prema iskrenim privrženicima ove nacionalne ideje) proteže preko političkih granica u Srbiju (Sandžak, ili Rašku oblast) i Crno Goru. Potpuno neshvatanje od strane zvanične Srbije implikacija ovog procesa stihijnog širenja identiteta, ilustrovao je pre neki dan premijer Dačić svojom zaprepašćujućom izjavom, prilikom posete turskog kolege Erdogana Beogradu, da domaći „Bošnjaci“ igraju korisnu ulogu „mosta“ između dve zemlje. Vrlo slična uloga „mosta“, koju su sudetski Nemci svojevremeno odigrali u odnosu na Čehoslovačku, odmah pada na um.

Ocena dugoročne perspektive projekta stvaranja identiteta za muslimansku zajednicu u centralnoj oblasti bivše Jugoslavije ne može se dati bez uzimanja u obzir namera i interesa, pa čak i perspektiva za budućnost, spoljašnih faktora koji taj projekat omogućavaju. Stalna prekookeanska podrška koju ovaj projekat uživa strogo je uslovljena dinamičnim razvojem ukupnih odnosa sa islamskim svetom u celini. To je, međitim, nešto što se može promeniti prekonoć na zaprepašćenje, pometnju i verovatno razočaranje lokalnih pretendenata na sintetički nacionalitet. Što se tiče uloge Turske, u svojoj neprimerenoj oholosti, njen režim zamišlja da na Balkanu može igrati ulogu koja bi bila analogna nekadašnjoj Rusiji, zaštitnici pravoslavnih hrišćana pod otomanskom upravom, samo u ovom slučaju obrnuto, kao pokroviteljica balkanskih Muslimana. Žestoka kulturna ofanziva koja se odvija uz pomoć zavodljivih televizijskih produkcija koje bi da otomansku Tursku redefinišu u popularnoj uobrazilji, spojeno sa drskim izjavama pripadnika sadašnjeg rukovodstva da je period koji je utisnut u kolektivno sećanje većine žitelja Balkana kao kulturna i antropološka katastrofa, ustvari bio „uspešna priča“, dovoljno govori o tim pretenzijama. To, između ostalog, dokazuje aspiraciju Ankare da Turska obnovi svoju prevlast na području odakle je pre tačno sto godina, po ogromnoj ceni u životima i resursima balkanskih naroda, bila neslavno i pravedno – izbačena.

Turci zauzimaju Carigrad u 15. veku

Pronicljivo oko, međutim, zapaža niz znakova da bi se iznenadno, i iz mnogih razloga, neprirodno širenje uticaja Turske na području koje je posle nekoliko vekova loše uprave ostavila u devastiranom stanju, podjednako naglo moglo i prekratiti. Tursko rukovodstvo u balkansku ulogu koja mu je dodeljena možda učitava više nego što bi trebalo, a podrazumeva se da se to odnosi u još većoj meri na njegove lokalne simpatizere, koji su poznati po poslovičnoj uskosti svojih vidika. Ako u određenom trenutku bude doneta odluka da se aparati koji Tursku održavaju u statusu regionalne sile – isključe, ili ako Turska bude prekrojena u nešto nalik na anadolijski entitet koje bio predviđen Versajskim ugovorom na završetku Prvog svetskog rata, čisto dejstvom zakona o nenameravanim posledicama, imajući u vidu nepredvidivost tektonskih potresa što pogađaju Bliski istok, nastaće jedna sasvim nova situacija. Kakva budućnost, u takvim mogućim scenarijima, očekuje veštačke nacionalne identitete na Balkanu čiji su nastanak i postojanje uslovljeni političkim mahinacijama, a ne prirodnim i organskim razvojem?

Nešto što je počelo kao projekat izgradnje nacije u hotelu Holidej In u Sarajevu u septembru 1993. pretvorilo se u politički dinamit čiji se fitilj nalazi u rukama stranih sila. Pozornica je pripremljena za daljnje nerede na Balkanu.  

U zaključku, jedina spasonosna misao koja dolazi na um je mudra pouka Hane Arent: „Samo glupost može da diktira politiku koja u udaljenoj imperijalnoj sili traži zaštitu, dok otuđuje dobru volju suseda“.