Zašto je svetu neophodna renesansa male poljoprivrede

Britanski farmeri ne mogu da gaje svinje jeftinije od Poljaka, ili stočnu hranu jeftinije od Brazilaca, ili mleko jeftinije od Amerikanaca, ili voće jeftinije od Španaca i ukoliko oni ne mogu da se potrude da poboljšaju svoj rad, kako tržište diktira, oni će morati da se povuku.

Prema nedavnom istraživanju Nacionalnog udruženja uzgajivača svinja, oko 100 malih i srednjih uzgajivača svinja najverovatnije će napustiti posao ove godine – što predstavlja 10 odsto od ukupnog broja uzgajivača. Gubimo i proizvođače mleka svakog meseca. Samo oko jedan procenat stanovništva u Britaniji sada obrađuje zemljište.

Ali, svuda je ista situacija. Nagovoraju se tradicionalni poljoprivrednici u Africi i Aziji da odustanu od uzgajanja hrane za svoj narod i da povećaju useve za nas, u zamenu za naš novac koji mi zarađujemo od bankarstva. Naravno, farme bi trebalo da budu što je moguće veće kako bi postigle ekonomiju obima, a radna snaga se mora smanjiti kako bi se smanjili troškovi, tako da većina postojećih malih farmera, muškarci i žene, moraju da napuste posao. Stotine hiljada ljudi počinili su samoubistvo u Indiji ali je većina pobegla u gradove kako bi se pridružila seoskim izgnanicima kojih ima milijardu a koji sada žive u siromašnim gradskim četvrtima (skoro trećina gradskog stanovništva države).

Objektivni podaci, one vrste za koje naučnici i ekonomisti (koji savetuju pojedince ili grupe koji zajedno imaju vlast na određenom domenu) tvrde da se baziraju na njihovim idejama, ukazuju da novi načini poljoprivrede ne funkcionišu – ne barem ako smatramo da je uloga poljoprivrede da proizvodi kvalitetnu hranu.

Širom sveta, jedna milijarda ljudi, od sadašnjih sedam milijardi, hronično je neuhranjena, dok je druga milijarda hronično gojazna – tako da prema članku u časopisu Priroda (Nature), objavljenom u maju, svetsko stanovništvo dijabetičara sada premašuje zajedničku polulaciju SAD i Kanade, a gotovo sve je to zbog ishrane.

Šteta za svet je u celini ogromna. Uglavnom zbog industrijske poljoprivrede, polovina svih vrsta na Zemlji mogla bi da izumre do kraja veka. Poljoprivreda zauzima oko 40 odsto zemljišta na planeti, ali zagađenje koje dolazi iz poljoprivrede ugrožava ogranizme svuda, uključujući i mora gde se zbog poljoprivrednog oticanja uništavaju koralni grebenovi.

Ali korporativno upravljanje koje pokreće naše živote zalaže se za potpunu finansijsku konkurenciju neoliberalnog globalnog tržišta. Tako da se britanski poljoprivrednici u britanskim uslovima u britanskom društvenom kontekstu direktno takmiče sa seljacima iz Afrike i američkim mega-korporacijama i ukrajinskim baronima - dok poljoprivreda u celini mora da se takmiči za investicije sa automobilima, oružjem, kazinima i frizerima.

Ako britanski farmeri ne mogu da proizvedu više novca, u kratkom roku, od Poljaka i Brazilaca (ili korporacije koje su smeštene u njihovim zemljama) onda oni treba da napuste posao. Zaista, vlada Tonija Blera je samo pre nekoliko godina ozbiljno predložila da bi britaska poljoprivreda trebalo da ide u pravcu svog rudarstva. To se može činiti teškim, čak i očajnim ali, kako nas je sve dama Tačer uverila pre toliko godina, ne postoji alternativa - i sve britanske vlade od tada, čak i one sa radom u naslovu, prihvatile su ovo kao pravu istinu. Čudno naslovljena, Nacionalna unija farmera čvrsto je posvećena velikim poslovima.

Veliki problem je ogroman sukob između morala, biološke stvarnosti i trenutne ekonomije. Dok i ako ne uskladimo sva ta tri segmenta mi ćemo sigurno biti u nevolji. Više od toga, treba da prepoznamo da moralnost (šta je dobro) i biološka stvarnost (šta je neophodno i moguće) moraju da budu prioriteti a ekonomija mora biti sekundarna. Kako je Džon Mejnard Kijns rekao pre mnogo decenija: ekonomija mora ´da zauzme drugo mesto´ a mi bi trebalo da se fokusiramo prvo na ´naše stvarne probleme života i ljudskih odnosa, stvaranja, ponašanja i religije´.

Ukoliko mi ne prepoznamo moralnu obavezu da obezbedimo kvalitetnu hranu za svakog, bez uništavanja ostatka, onda se postavlja pitanje šta moralnost znači? Nema opravdanja za sadašnji neuspeh – pouzdana biološka mišljenja pokazuju da bi kvalitetna hrana za svakog trebalo da bude veoma moguća. Ali izveštaj za izveštajem – oni koje vlade i velike ogranizacije biraju da odbace – govore nam da je najbolji način da se osigura da svako bude dobro nahranjen, održivo i bezbedno, upravo kroz farme koje su mešovite, složene i kvazi organske. Takve farme su tradicionalne po strukturi ali je potrebno da ne budu tradicionalne u korišćenju tehnologije. One će imati koristi od kvalitetnih tehnologija i od nauke.

Ali male i srednje, mešovite farme koje bi mogle da nas hrane zdravo i da nam obezbede dobra radna mesta potpuno su u suprotnosti sa savremenim imperativom da se maksimizira bogastvo. Da bi se preživelo u borbi za profitom, obučena radna snaga mora biti zamenjena velikim mašinama i agrohemijom; vođenje seoskog imanja se mora pojednostaviti - da preovladaju monokulture - i sve se mora uraditi u najvećoj mogućoj razmeri. Iako industrijska proizvodnja ne hrani sve, dovela je do masovne nezaposlenosti i siromaštva i očaja koji idu uz nju a uništava i tkivo živog sveta. Kao takva, ipak, mora pobediti jer stvara gomilu kratkoročnog novca za ljude koji vladaju.

Moramo da preokrenemo situaciju i to brzo. A to znači da mi, svi mi – obični ljudi to moramo da uradimo, jer vlade i korporacije koje upravljaju svetom i njihovi prateći stručnjaci i intelektualci, to neće uraditi. Standardni načini koji će dovesti do promena su reforme i revolucije – ali reforme su previše spore i današnji političari i veliki poslovi za koje su vezani - ne mogu promeniti kurs. Revolucija je previše opasna.

Dakle, treba nam treća mogućnost – renesansa: izgraditi nešto bolje na licu mesta. U stvari - ljudska incijativa. Širom sveta pojedinci i zajednice otvaraju male, mešovite farme one vrste kakve su svetu zaista potrebne, dok drugi otvaraju male prodavnice i pijace i pokreću usluge isporuka koje će služiti tim novim farmama. Hiljade organizacija širom sveta pokušavaju da promovišu i koordiniraju te napore.

prevela: Dijana Marković 

izvor: Gardijan

objavljeno: The Guardian, 18. Septembar 2012.