Škotsko otcepljenje kao putokaz

Novinar slovačke Pravde Andrej Matišak na nedavnom, drugom po redu međunarodnom Beogradskom bezbednosnom forumu, neke odgovore, naučno dosta objektivne i poštene, dobio je u intervjuu s uglednim britanskim politikologom Džemsom Ker-Lindzijem (James Ker-Lindsey) sa poznate Londonske ekonomske škole (London School of Economics). Šansu da nešto tako ili slično upitaju učesnike ovog skupa nisu iskoristli domaći novinari koji su se, po običaju koji počinje da preovlađuje, zadovoljili citiranjem konvencionalnih i ispraznih govora političara na otvaranju skupa. Posle čitanja ovog intervjua o nekim stvarima se može makar malo jasnije i poštenije misliti...  Tekst, objavljen u slovačkoj Pravdi 21. oktobra, prenosimo u celini.

P. Talas separatističkih pokreta iznanađuje Evropu. Ko sve hoće nezavisnost?

O. S aspekta međunarodnog prava ne postoji ništa takvo kao nekakva minimalna veličina. Postoje i sasvim male pacifičke državice. Imamo, ipak, i neke uobičajene predstave o nezavisnim zemljama.

P. Koliko će novih država nastati u Evropi u narednih 10 ili 20 godina?

O. S tim u vezi biće izuzetno važan škotski referenedum o nezavisnosti. Može izrazito da utiče na buduće uređenje Evrope. Trenutno se ne čini da će Škoti podržati u opšetnarodnom glasanju - nezavisnost. Tome su doprinele i Olimpijske igre u Londonu. Referendum će, ipak, biti tek kroz dve godine. Škotska se do tada može prelomiti u pravcu okončanja saveza s V.Britanijom.

P. Šta bi to značilo?

O. Zamislite da Škoti izaberu nezavinost. To otvara veliku diskusiju po celoj Evropi.. Tu su Katalonija, Baskija, Flamanska, drugi delovi Britanije. Nadajmo se da će to biti pozitivne debate. Škotska bi mogla postati model za mirno, demokratsko deljenje država na osnovu dogovora strana-učesnica. Škoti su dugo živeli u Britaniji. Rezulat toga mogu biti veoma dobri uzajamni odnosi. Zato mislim da bi to mogao biti prihvatljivi model, za razliku od onoga što smo videli u bivšoj Jugoslaviji.

P. I u slučaju mirnog referenduma, radi se, ipak, o raspadu države. Nije li to opasno?

O. Da, to je istina. Moguće je, čak je i potrebno početi debatu o tome ko, kako i zašto zamišlja deljenje. Mora li to biti nešto neizbežno loše? Morali bismo nastojati da bolje razumemo zašto je za nekoga neki region tako važan. Zamislimo se nad tim zašto nastojimo da neku teritoriju kontrolišeno. Imamo li ekonomske razloge za to? Ili možda istorijske ili psihološke? Da li je to zato što se znatan deo ljudi koji tamo živi identifikuje s majčinskom državom? Bolje razumeti sve to  velki je izazov budućnosti.

P. Kako vidite tu debatu? Mi u Slovačkoj imamo znatnu mađarsku manjinu. Šta ako izađe sa zahtevima za autonomiju, eventalno nezavisnost? Možemo li jednostavno reć ne, ili o svakom takvom zahtevu treba diskutovati?

O. Razume se da možete reći ne. Kada se govori o teritoriji čiji žitelji pokazuju nastojanje da dobiju autonomiju, odbijati sve, međutim, vodi ka tome da tu teritoriju možete izgubiti. U nekim slučjevima može se raditi o tome da država ne želi da izgubi deo teritorije bogat sirovinama. Da se, ipak, reći da u skoro svim slučajevima postoji mogućnost odgovarajućeg kompromisa. Južni Sudan nije sasvim uspešan slučaj i primer. Ali, dogovor o nezavisnosti je postignut, iako ta teritorija ima veliko bogatstvo u surovinama.

P. Na Balkanu i dalje postoji problem Kosova. Dolazi li u obzir još neki referendum o nezavisnosti ili eventualnom deljenju Kosova. Vidi li se tu uopšte neko rešenje, pošto su pozicije Beograda i Prištine sasvim jednozačno utvrđene?

O. Ogromna većina žitelja Kosova neće da bude deo srpske države. Na drugoj strani, u severnom regionu žive Srbi koji odbacuju samostalnost Kosova. Uvek sam ukazivao da treba poštovati i jednu i drugu poziciju. Cena za nezavisnost za Prištinu bi mogla biti da se odrekne severa Kosova. To je najlogičnije rešenje. Nije, ipak, baš popularno. I sama koncepcija nezavinosti Kosova ima probeme. To što se dogodilo već se ne može vratiti natrag, ali pred Prištinom je dug put da postane član organizacija kao što su OUN, NATO ili EU. Na primer, kosovski fudbaleri ne mogu igrati međunarodne utakmice i takmičiti se na prvenstvima Evrope i sveta. Žitelji Kosova nisu dosad dobili mnogo od toga što je proglašena nezavisnost. To ne znači da bi se oni mogli okrenuti k povratku u Srbiju, već da su izgubili bar deo iluzija. Pitaju se šta im je donela nezavinsot ako su mimo Evrope i sveta. Moguće je tražiti i drugi model. Tojest da deo Kosova ostane u Srbiji, a ostatak se može pripojiti Albaniji.

P. Ideja Velike Albanije nije, ipak, baš popularna na Balkanu. U Tirani i Prištini se otvoreno govori o bližim vezama. Albaniju je na Pesmi Evrovizije reprezentovala pevačica s Kosova. No, bilo koja zemlja na Balkanu koja bi htela postati velika može naići na probleme kod drugih.

O. Naravno. Tu je posebno važno pitanje Makedonije i odnosa većinskog stanovništva prema Albancima.

P. Kada se radi o deljenju država govorite o mogućnosti traženja  kompromisa, referendumima. Koliki, ipak, mora biti region da bi se seriozno mogao kandidovati za nezavisnost. Dovoljno je da to bude jedno selo?

O. S međunarodnog aspekta ne postoji ništaa što bi se definisalo kao minimalna veličina. Postoje i sasvim male pacifičke države. Imamo, ipak, i neke predstave o nezavisnim zemljama. Takva država bi morala da ima određene granice u kojima žive njeni stanovnici, treba da ima vladu koja funkcioniše, kao i ekonomski sistem. Dakle, ne govorimo o minimalnoj veličini ali skeptičan sam prema tome da bi neka sela u pograničnoj oblasti proglašavala nezavisnost.                 

P. Granice, ipak, nisu svete?

O. Izgleda da ih, ipak, i dalje takvim smatramo. Ali, morali bismo se zamišljati nad tim zašto tako na njih gledamo. A verovatno bismo morali imati bolji mehanizam i rešenja za situacije kada veliki broj ljudi u okviru nekih granica ne želi da živi.