Američke atomske bombe ostaju u Nemačkoj
Amerikanci imaju u Nemačkoj 10 do 20 atomskih bombi čije povlačenje se, izgleda, odlaže za daleku budućnost
(foto: Berlin je spreman da potroši 250 miliona evra na modernizaciju aviona Tornado, koji su u stanju da nose nuklearne bombe američke proizvodnje. Ovaj svoj stav berlinski kabinet je saopštio rukovodstvu NATO. Izvor: Fakti, http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/americke-nuklearne-bombe-ostaju-na-teritoriji-nemacke-bar-do-2024)
Vlada u Berlinu nije uspela u postizanju jednog od najvažnijih ciljeva svoje spoljne politike – povlačenje atomskog oružja SAD s nemačke teritorije. Saglasila se, kako tvrde vojno-politički analitičari, s jednim saopštenjem NATO, koje je promaklo javnosti, u kome ne samo da prihvata dalju prisutnost atomskog opružja na svom tlu nego i (visoke) troškove za njegovu modernizaciju.
U tom saopštenju, kako naknadno izveštava list Berliner Cajtung (Zeitung) stoji kako preispitivanja pokazuju da sadašnji raspored nukleanrog oružja alijanse ispunjava kriterije efikasnig odvraćanja i odbrane. Time se, kako komentariše ekspert Socijademokratske partije Nemačke (SPD) Gernot Erler, povlačenje nuklearnog oružja odlaže u nedogled. To je, međutim, loša vest, pre svega za vladine liberale (FDP) koji Nemačku bez nuklearnog oružja imaju zapisanu u svom programu. Njihovi demohrišćasnki koalicioni partneri (CDU/CSU) u vladi su za ostanak američkih bombi na nemačkoj teritoriji samo do 2020. Njih, inače, sada u Nemačkoj, ima, kako se procenjuje izmedju 10 i 20.
U aktivnim skladištima američkog nuklearnog oružja u pet zemalja Evrope (Nemačka, Holandija, Belgija, Italija i Turska) teoretski bi moglo biti 480 bombi. U stvarnosti najviše ih je polovina toga, tj, prema najrelnijim procenama, oko 200. Radi se modelu B61-3 ili 4 koje mogu imati do 170 kilotona a obično se označavaju za taktičke za razliku od strateških.
Te američke bombe, ne samo zbog toga što će 2017. dočekati kraj svog tehničkog veka trajanja, smatraju se, ne od juče, zastarelim s vojnog gledišta. Bile su, naime, namenjene bojištu iz vremena hladnog rata kada bi, prema ratnom scenariju, na zapad krenuli tenkovi Varšavskog pakta.
Danas se smatraju za stretegijski prevaziđene i nepotrebne za odvraćanje. Rusija ima u svom zapadnom delu razmešteno oko 2.000 strategijskih bombi. Nema scenarija prema kome bi mogle B61, s vojnog stanovišta, da budu kredibilno i korisno angažovane. Zato je Pentagon predložio još pre dve godine da se te bombe modernizuju (Nucler Posture Review). Ta modernizacija (Lep – Life Extension Program) treba da započne iduće godine, a prva nova(stara) bomba treba da bude u funkciji do 2017. Program se tiče ne samo konvencionalnih nego i nuklearnih komponenti bombe. Imaće, između ostalog, upravljanje kormilom i sistem navođenja. Pentagon se navodno već tajno o tome dogovorio s nekim članovima NATO. U moguće mete nove bombe uključeno je i područje Bliskog Istoka.
Taj program modernizacije biće jedan do najskupljih u istoriji armije SAD. Najpre se govorilo da će koštati dve, potom četiri, sada se već operiše sa šest milijardi dolara. Zbog toga je grupa senatora iz Vašingtona krajem aprila ove godine predložila da se suspenduje modernizacija B61 bar dok Nacionalna uprava za nuklearnu bezbednost (NNSA – National Nuclear Securitu Adminstration)
ne predloži čvrsti vremenski i finansijski program modernizacije.
Bombe B61 se bacaju na cilj iz aviona. U duhu regula NATO o zajedničkom nuklearnom oružju u pilotskim kabinama mogu sedeti piloti iz raznih zemalja-članica Alijanse, u slučaju Nemačke - piloti Luftvafe. U vreme hladnog rata nemački piloti su svojim lovačkim bombarderima Tornado IDS bili u stalnoj gotovosti za brzu reakciju (QRA – Quick Reaction Alert), da startuju za nekoliko minuta. Za obnavljanje takve gotovosti bi, prema ekspertima, trebalo više meseci. Iz toga se može izvesti zaključak da se angažovanje nuklearnog opružja, koje se redovno isprobavalo na strelištima u Nordhornu i Siegenburgu, danas retko ili možda uopšte ne uvežbava.
Broj atomskih bombi u Evropi se, inače, stalno smanjivao posle kraja hladnog rata. Bombi je 1991. bilo oko 1.400, potom 700, zatím 480, sada ih je već dosta dugo oko 200 i ne smanjuje se dalje – uprkos tome što je Naučni odbor za odbranu (Defence Sisence Board) preporučio još 2004. da se nuklearno oružje potpuno povuče iz Evrope.
Deo antinuklearnih aktivista se nadao da će se nešto u tom pravcu rešiti na majskom samitu NATO u Čikagu na kome su, međutim, prednost dobila druga pitanja, o atomskim bombama u Evropi se razgovaralo samo krako i to užim, diskretnim krugovima.
Ne malo zemalja u kojima su B61 razmeštene rado bi ih se ratosiljalo ali zasad ne pritiskaju Amerikance na to. U Alijansi postoje bojazni da bi rasprave o ovome mogle voditi ka otvaranju pitanja o samom sadašnjem smislu postojanja i delovanja NATO što bi otkrilo da u tom pogledu postoje duboke podele. I bez toga NATO ima, međutim, dosta problema što se pokazalo naročito na slučaju Avganistana i Libije...
