Raspetost Moldavije

Moldavija je drugo ime Besarabije, ravnice između reka Dnjestar i Prut, darovane Staljinu na račun Rumunije – prvi put, ugovorom Nemačke i Sovjetskog Saveza o međusobnom nenapadanju (1939./1940.) i drugi put, testamentom Drugog svetskog rata. Rumunija je rat izgubila uz Hitlera, ratujući kao nemačka fašistička saveznica. Saldo tog fašističkog i rumunskog poraza izrazila je sovjetska Moldavska republika.

Zašto je Staljinu trebala Besarabija? Da bi u njoj imao bedem na Dnjestru, kako bi u slučaju rata lakše branio Ukrajinu (Piše se da je Staljin verovao da je rat s Hitlerom neizbežan, ali da će mu dokument Molotova i Ribentropa omogućiti da dobije u vremenu).

Belorusija na istoku evropske nizije i Ukrajina u senci Karpata su štitnici Rusije prema Evropi – teatru prelomnih svetskih događaja u kojima je tri veka unazad učesnik i sama Rusija. Iz Besarabije (Moldavije) – crnomorska Odesa je na sedamdesetak kilometara. Bez branika na Dnjestru ranjiva je Ukrajina. S Ukrajinom kojom dominira neko drugi a ne Rusija, eventualno Rusiji neprijateljska sila, ranjiva je Rusija.

Na mapi, Moldavija je vredna nekretnina. To je oblast koja bi u rukama NATO ili bilo koje zapadne sile donela kontratežu ruskoj moći, i možda ojačala želju Ukrajine da se odupre Rusiji. Rasporediti trupe NATO blizu Odese, ukrajinske luke od koje Rusi zavise, nateralo bi Ruse da paze šta čine, procenio je 2010. Stratfor ( Stratfor, Geopolitical Journey, Part 4 ).

Na utvrđenju Dnjestra

Reč je o poslednjih dvadeset godina, dvema prvim decenijama posle kraha Sovjetskog Saveza. Obeležene su žurnim širenjem EU i NATO pakta na istok i krizma u bliskom susedstvu – u Moldaviji, u Ukrajini i Belorusiji. Verno rasporedu ruskih štitnika.

Krize su podsticane iz SAD, ojačavanjem želje bafer-zemalja oko Rusije da joj se odupru i da sarađuju i eventualno pristupe u NATO. Brisel je ideju o tome zaslađivao obećanjima izostalog raja – tobožnjom perspektivom Moldavije, Ukrajine i Belorusije da lojalnošću NATO paktu dođu na red za EU. Ni prvo ni drugo se nije obistinilo.

Nedavno, Moskva je potsetila na dvadeset godina ruske mirovne misije u Moldaviji – suštinski,  nastojanja da se vredna nekretnina, kako Stratfor piše za Moldaviju, zadrži pod uticajem Rusije (Какие интересы у России в Приднестровье? Сергей Маркедонов http://www.politcom.ru/14296.html). Dvadeset godina misije je dvadeset godina od ruske vojne intervencije, kada se Moskva umešala i prekinula moldavski građanski rat. Međutim – i zamrzla status kvo, pozicije na kojima su strane u sukobu tog trenutka zatečene. A zatečene su povoljno za Rusiju – s levom obalom Dnjestra čvrsto u rukama Pridnjestrovske republike, moldavske otcepljene ali ruski nastanjene pokrajine.  

Kišinjev, demonstracije 7.aprila 2009.

Zaboravljene revolucije

Osvrt na dvadeset godina je zgodan povod da se zapazi mrtvilo u američkom procesu. Naoko, Minsk i Kiev su van žiže aktuelnosti. U Ukrajini, na vlasti se vrpolji nepopularni Janukovič, uznet na položaj glasovima Ukrajinaca nezadovoljnih politikom, a još više korumpiranošću oranžista. Ali, šta je s Jušćenkom, američki uznetim demokratom ponetim pre osam godina na ramenima? Zaboravljen je. Entuzijazam, isfabrikovan u preduzećima za demokratiju ohladio se i iščilio – pred ukrajinskim praznim tanjirima.

Ukrajinci su bar probali. Međutim, u Belorusiji produkt nije uopšte ni išao. Pokušaj da se nesumnjivo autoritarni Lukašenko zameniti autoritetom nekog drugog, samo zato što je taj XY demokrata i uz Zapad, nije iskristalisao kritičnu masu za prevrat.      

Oba režima su sada u fazi džombavog akomodiranja s Moskvom. To je još daleko od odnosa koje bi s Belorusijom i Ukrajinom želeo Kremlj, ali Kremlj je strpljiv. Rusima je jasno da su Minsk i Kijev posle mnogo obećanja ostavljeni od Zapada na cedilu. Šta je u američki dizajniranom mehanizmu otkazalo nije bitno. Možda je po sredi ono staro – da ne možeš sve vreme varati sav svet. Ali zamor kampanjom Vašingtona na istoku Evrope osetio se na evropskom Zapadu, zaglibljenom u krizi finansija. U takođe američki patentiranoj proizvodnji nepostojećih para (Джульетто Кьеза: Скоро будет финансовый крах всего Запада, www.regnum.ru). U svakom slučaju, oni koji su i sami do grla u nevoljama, ne žele još jednu Rumuniju i Bugarsku na plećima – kupljene za Ameriku, nerealnim članstvom u EU, zbog baza uz Crno more. Za oružje SAD prema Rusiji.

Ključ Odese

Najzad, Moldavija – raspeta u trenutku državnosti 1992, izjavom samostalnosti prema Rusiji. Pošto je proevropski Kišinjev okrenuo leđa Moskvi – moldavski Rusi, uglavnom duž leve obale Dnjestra prema Ukrajini, objavili su sopstvenu nezavisnost Tiraspolja u odnosu na Kišinjev. Održan je referendum i izglasan već propali SSSR.

Unutrašnji sukob izrazio je krizu nacionalnog identiteta Moldavaca. Ima mišljenja da je lakše odrediti šta oni po nacionalnosti nisu nego šta jesu – ali svakako su Moldavci, Rusi i Rumuni, u jednoj možda više okolnostima nego voljom diktiranoj zajednici. Takav je u njihovom slučaju saldo istorije, posle vekovnog potkusurivanja sila ovim delom Besarabije. Bila je ruska, rumunska, pa opet ruska (sovjetska) a pre toga i turska otomanska.

Sukob zbog Pridnjestrovlja bio je krvav. Dodatno je otežan pokušajem međunarodnih bandi da se dokopaju arsenala sovjetskog oružja. Na jednoj gomili su bili municija i borbena sredstva, dovoljna da Sovjetski Savez u Istočnoj Evropi vodi rat. Sekući taj čvor kriminala, krupnog novca i politike, zapleten oko arsenala, kasnije nesrećno poginuli ruski general Lebed stekao je u vreme Jeljcina ugled. Doveo je haotični poredak stvari u minimalni red. Arsenal je evakuisan u Rusiju.

Ali ostali su mirotvorci – nevelika formacija ruske vojske, sasvim dovoljna da simboliše kod koga je ključ Odese. Rampa, na putu preko moldavske ravnice pravcem Ukrajine. Tačno naspram kraka klešta koji čine ruski Sevastopolj i Krim.

U Moldaviji se tradicionalno proizvodi vino

Nemačka i Rusija, još jedanput

Život Pridnjestrovlja, Moldavije i Rusije produžavao se jedno vreme kao neformalna kombinacija lokalnih priznatih i nepriznatih činjenica. Pridnjestrovlje gazduje efikasnijim delom moldavske industrije, ali zato je i Moldavija dosta dugo bila u redovnim rashodnim stavkama Moskve. Kišinjev je povlašćeno kupovao gas i naftu, a Rusija je prihvatala moldavske radnike, uvozila vino, voće i poljoprivredne proizvode.

Stanje ovakve moldavsko-ruske koegzistencije remećeno je ohrabrenjima ondašnjem predsednku Varonjinu, da raskrsti s ruskom republikom u Moldaviji. Ponuđeno mu je da se opredeli za Evropu i NATO, kao Rumunija i Ukrajina. U Ukrajini, posle pobede oranžista, predsednik Jušćenko blokirao je Pridnjestrovlju železnički izlaz. Rumunija je krenula u rumunizaciju ostatka Moldavaca lojalnih Kišinjevu. Stvar je postala ozbiljna kada je 2007. objavljeno da u Bukureštu ima osamsto hiljada moldavskih zahteva za rumunskim državljanstvom, i da će ih do kraja te godine biti milion i po.

Milion i po glasova brojalo je u tom trenutku moldavsko biračko telo. Unutar četiri miliona Moldavaca, milion i po je bilo više od trećine populacije – s kim je u takvom slučaju mogla da računa ovako raspeta Moldavija?

Demarši Kišinjeva Bukureštu nisu bili od koristi. Bukurešt je iza sebe imao Vašington. U uslovima razlaza interesa unutar NATO, Nemačke, Francuske i SAD, pokazanog na samitu pakta u Bukureštu 2008. – Rumunija je izrastala u regionalni oslonac SAD. U agenta za Ukrajinu i Moldaviju (Бухарест пытается вовлечь Киев в свой стратегический план, Татьяна Ивженко, www.ng.ru).

Dvadeset godina kasnije zamrznuti konflikt Evrope zamrznut je s termostatom u rukama Rusije koja ne žuri. I Pridnjestrovlje i Moldavija izabrali su u međuvremenu svoje nove lidere ( Jevgenij Ševčuk i Nikolae Timofti ), a ovi održavaju kanal minimuma međusubne komunikacije. Čak i ne samo minimuma – između dve celine obnovljen je saobraćaj i oživljena je trgovina. Kišinjevu je potreban izlaz železnicom na Odesu (http://www.dw.de/dw/article/0,,16037268,00.html).

Angela Merkel, nemačka kancelarka i Vlad Filat, moldavski premijer, prošle nedelje u Kišinjevu

Grupa faktora međunarodno zaduženih za dogovorno rešenje označena je šifrom “5+2” (Moldavija, Prinjestrovlje, Ukrajina, Rusija, OSCE + SAD i EU, u svojstvu posmatrača). Moskva je odbila pokušaje da se i trupe mirovnjaka učine nacionalno šarolikim, ubacivanjem u polje još drugih zastava. Ipak, da li uputom sudbine ili reprizom i poukom istorije – tek, enigma Moldavije doneta je na kraju na diplomatski sto Nemačke i Rusije, sporazumom Dmitrija Medvedeva i Angele Merkel 2010, da se dve sile nađu pri ruci stranama u sukobu i olakšaju dogovaranje. Kulise iza kojih se taj dijalog odvija nameštene su u Bavarskoj.