Gruzija, izgubljena za NATO?

Četiri godine posle nepotrebno povedenog rata, gruzijski lider Sakašvili traži drugo ime za svoj liderski poraz. Ratom u Južnoj Osetiji, autoritarni Sakašvili pokušao je da centralnoj vlasti potčini i jednu od autonomija – a postigao je da Gruzija u sukobu s Rusijom izgubi obe, još i Abhaziju.

Abhazija je dva puta vodila secesionistički rat (i za vlasti gruzijskog Gamsahurdije i Ševardnadzea) – i oba puta neuspešan, uglavnom zahvaljujući Moskvi. Ona je postavljala tampon ruskih mirovnih snaga i insistirala da se strane u sukobu dogovore. Ovoga puta, Kremlj je odlučio drugačije. Rusija je pustila da se Južna Osetija i Abhazija oglase otcepljenim i priznala ih nezavisnim državama. Međunarodno – to je bez značaja, ali enklavama uz granicu, ekonomskim zavisnicima od Rusije, manje je važan svet a važna im je Moskva.

Čekaće novu Rusiju

Predsednik Sakašvili, koji je na godišnjicu priskakanja Rusije u pomoć svojim napadnutim mirovnjacima u Južnoj Osetiji (8. avgusta 2008.) došao u Gori, geografski najbliže izgubljenoj republici – nije u govoru vojnim akademcima pominjao šta je u ratu s Rusijom izgubljeno, već šta je spaseno. Rat je, rekao je, bio uspešan jer je spasena nezavisna Gruzija.

Nekada, Sakašvilijevi govori su bili izazovno preteći i antiruski. Ali, to je bilo pre Južne Osetije i na vrhuncu procesa, tada se činilo, skoro izvesnog pristupanja Gruzije NATO paktu. Danas, šef Gruzije, koga kod kuće očekuju opozicija i neizvesni izbori, zvuči drugačije. Današnji Sakašvili zadovoljan je time što Moskva nije uspela da postigne tri ratna cilja: da zbaci njegovu vladu i fizički uništi njene vođe, da potkopa funkciju Gruzije kao energetskog puta i da zaustavi kurs ka integraciji Tbilisija u NATO i EU.

Abhazija i Južna Osetija biće vrlo brzo oslobođene, ali (ovoga puta) ne nečim što će preduzeti Sakašvili, nego pošto se promeni režim u Rusiji.

Vrlo brzo ćemo biti svedoci nove Rusije...koja će odbaciti imperijalne fantazije, Rusije koja će početi da izgrađuje demokratiju. I mi ćemo početi da gradimo odnose sa tom Rusijom.., citiran je Sakašvili.

Nov raspored figura na tabli

Neka bog bude sudija, komentarisao je na sajtu Ministarstva ova predviđanja zamenik ministra Lavrova, Grigorij Karasin. Čini se prikladno, s obzirom da je reč o proročanstvima.

Ali, kada je reč o Gruziji i NATO paktu, Sakašvili ekonomiše istinom, govoreći da kurs učlanjenja Gruzije u NATO nije prikočen. Bilo bi tako da nije bilo njegovog rata. S trupama legalno van Gruzije, jer nekadašnje sovjetske baze su dogovorno evakuisane a rusko vojno prisustvo svedeno na mirovne misije – Rusija je bila bez instrumenata ometanja integracije, ukoliko se ima u vidu da je teško bilo Tbilisi skrenuti s puta sredstvima političkim. U okolnostima, kada bi se sredstva nasilna teško mogla opravdavati u međunarodnoj javnosti – te bi i škodila, po najširem frontu ruskih drugih interesa.

Ovako nepovoljna pozicija Moskve na šah tabli Kavkaza poboljšana je ratnim posledicama – ustupanjem Rusiji prava na stalno stacioniranje trupa u Abhaziji i Južnoj Osetiji, odlukama vlasti tih nezavisnih država.

SAD, NATO i Zapad ne priznaju novodeklarisanu nezavisnost. Ali, utoliko složenije po ambicije Sakašvilija – proces pridruživanja Gruzije NATO paktu nezamisliv je dok su na okupiranim delovima te zemlje trupe neke druge sile, još i nuklearno naoružane.

Stanje, drastično drugačije nego ono u vreme Bukurešta 2008. Na samitu u Bukureštu, Gruzija je trebalo da pristupi Akcionom planu NATO pakta za članove  –  kao poslednji korak pre stupanja u savez. Obe strane priželjkivale su da se to dogodi. NATO, zbog toga što bi posle izbijanja na rusku granicu u zoni Baltika, s Gruzijom u članstvu stao i na Kavkaz. Jednom čizmom na Baltiku i drugom na Kavkazu, u NATO bi se čekalo još na Ukrajinu, dok vreme ne pokaže šta će konačno prevagnuti u dvostrano orijentisanoj državi – ujediniteljski potencijal ili razlaz Donjecka i Lvova.

Smesta bi lakše disao Azerbejdzan, čep na boci s energetskim resursima kaspijskog basena, kako ga je opisao Bžežinski. Baku je stremio istovetnom cilju kao i Sakašvili.

Bez nekadašnjih ohrabrenja

Novostvoreni procep u potencijalnoj mreži NATO članstva uz ruske granice vidljiv je golim okom. Nestalo je ranijih političkih signala Gruziji, da ostane energična u zahtevima i spokojna u očekivanjima da bude pripuštena stepenik bliže članstvu. U stara vremena, u Tbilisi su stizali jedan za drugim, pa i generalni sekretar NATO pakta. Gruziji su vrata NATO-a bila otvorena, i jesu otvorena, citiran je u to vreme De Hup Shefer. Izgledi za članstvo zavise od nje same. Ni jedna nacija, velika ili mala, neće imati pravo veta na proces širenja pakta, citiran je. Znalo se na koga misli.

Novi signali, kurtoazni su i utešni – recimo, apeli da se očuva duh bliskosti Gruzije i Zapada. Ovih dana, Sakašvilijev dragoceni gost bio je Ričard Luger, američki poznati senator republikanac. Luger je prispeo povodom otvaranja jedne laboratorije za medicinska istraživanja koja će nositi njegovo ime. U Tbilisiju, gde već postoje spomenik Reganu, bulevar Buša mlađeg i ulica Holbruka, osvanuće i Lugerova laboratorija. Ali, od nečeg, sa stanovišta Sakašvilijeve žudnje za prijateljskim garantijama većeg i važnijeg – ništa. Gost i domaćin fotografisani su s cvetom crvenog maka na košulji, simbolom sećanja na Gruzijce poginule u ratu u Južnoj Osetiji.

Ovoga puta, Lugerov trud uložen je na frontu unutar-gruzijskom – sastao se sa opozicijom, apelujući da se politički ne razbije na izborima. Eventualno, štetno po odnose budućih vlasti sa Amerikom.

Kriza pro-NATO prostora na Kavkazu proširena je i van Gruzije – na, za SAD još važniji, Azerbejdžan. Ako je Sakašvili možda napadno i preglasno krčio put, mnogo oprezniji predsednik Azerbejdzana Alijev sledio je Gruzijom otvoreni pravac.

Posle Južne Osetije Alijev je, međutim, iskočio iz čamca. Objavio je da Azerbejdžan pristupa pokretu nesvrstanih zemalja. Ne želi da se zameri Moskvi.