Dosledno uništavanje srpske ekonomije

Ovu analizu sam publikovao da bih ukazao novoformiranoj Vladi mandatara Ivice Dačića da se vlast ne uzima samo radi vladanja, već i radi polaganja računa narodu. Pošto Vlada Mirka Cvetkovića nije nalazila za shodno da narod, preko Skupštine Srbije, izvesti o stanju ekonomije i finansija, te o stanju i postignutom uspehu u privatizaciji privrednog i bankarskog sektora, uključivši i javna preduzeća i preduzeća sa većinskim kapitalom Republike Srbije, kao i o stanju u budžetu Republike, odlučio sam se da na ovaj način obavestim javnost o stanju u državnoj blagajni i stanju u privredi i bankarstvu. Po mom mišljenju mandatar Ivica Dačić treba da zaduži novoimenovane ministre da sačine primopredajne zapisnike sa dosadašnjim ministrima ili izveštaje ranijeg i sadašnjeg ministra o stanju dugova i problematici koja se preuzima. Zatim da novi predsednik vlade sa dosadašnjim predsednikom sačini zajednički izveštaj o zatečenom stanju, koji će se u najkraćem roku dostaviti novoizabranoj Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ukoliko neko od dosadašnjih ministara ili dosadašnji predsednik Vlade ne želi da u tome učestvuje, sačiniće se komisijski zapisnik o zatečenom stanju. Ukoliko se ne postupi na izneti način, sve dubioze, prazna državna blagajna i svo teško stanje, ostaje novoj Vladi, kao omča oko vrata, objašnjava Skulić za Balkanmagazin motive za objavljivanje ove analize koja na videlo iznosi mračnu ekonomsku sadašnjost u skoro svim aspektima jedne privrede.

Miodrag Skulić

Skulić tvrdi da je Srbija doživela slom privrede i da je zemlja dovedena na rub propasti i to potkrepljuje krajnje uznemirijućim podacima.

Od 2001. do kraja 2011. godine uvezeno je robe za 113 milijardi evra, a izvezeno 53 milijarde, pa je napravljen robni deficit od 60 milijardi evra, a istovremeno smo se po tom osnovu zadužili za 60 milijardi evra. Posebno bitna okolnost za propast privrede je da je Srbija ostala bez sopstvenih banaka, jer 24 inostrane banke učestvuju u ukupnom kapitalu srpskog bankarskog sektora sa više od 86,6 odsto. Republika Srbija i AP Vojvodina, javna preduzeća i fondovi u vlasništvu banaka učestvuju sa 7,48 odsto, domaća pravna lica, uključujući i ona sa sto odsto inostranog kapitala, imaju 4,9 odsto učešća u kapitalu domaćih banaka, a fizička lica ostatak od 0,98 odsto.

Za banke Hrvati kažu: one privredi i građanima daju kišobran kad je sunce, a uzimaju kad je kiša. Sa 3,4 milijarde evra unetog kapitala inostranstvo je kupilo domaće tržište sa 7,3 miliona stanovnika i dobilo potrošače za uvoz njihovih proizvoda, u proseku za 54 evra po stanovniku,   a domaća, najvećim delom uništena i ugašena privreda zajedno sa preduzećima sa većinskim inostranim kapitalom u bankama ima samo 4,9 odsto kapitala. Poznato je da ko drži novac, taj drži i privredu, kaže Skulić.

Da bi se stranim bankama otvorilo tržište, ključan korak je bila likvidacija četiri vodeće srpske banke - Beogradske banke, Beobanke, Investbanke i Jugobanke, ali to je imalo i drugi cilj. Naime Skulić ističe da je cilj ovog poteza da se iz finansijske struke isključe dugogodišnji bankarski stručnjaci, a da se preko Agencije za osiguranje depozita uključe mladi eksperti, sa kojima se preko Agencije za privatizaciju otvaraju dva procesa: prodaja svega onog što strance interesuje i likvidiranje domaćih proizvođača, među kojima su 91 poljoprivredno industrijski kombinat sa hiljadama hektara zemljišta, farmama, fabrikama stočne hrane, klanicama, mlekarama, uljarama, pivarama, fabrikama hrane i pića, pa i sopstvenom maloprodajnom mrežom.

Pri tome su četiri banke čiji su bili dužnici 2.000 velikih, srednjih i malih proizvodnih preduzeća, odstranjene od vođenja postupka “lečenja” tih firmi, reprogramiranja dugova, javne prodaje i učešća sa svojim kadrovima u stečaju i proceni vrednosti imovine i naplati svojih potraživanja, napominje autor ove publikacije.

Skulić dokazuje i da je recesija od 2009. godine daleko veća nego što je to prikazano statističkim podacima o padu BDP-a. Prema zvaničnim podacima pad BDP-a u 2009. godini iznosio je 3,1 odsto, gde je najveći doprinos dao pad prerađivačke industrije od 15,3 odsto.

Ukupni prihodi svih privrednih subjekata su u Srbiji 2009. godine iznosili 66,6 milijardi evra, računato po prosečnom srednjem kursu evra u toj godini. To je bilo niže za 19,2 odsto u odnosu na ukupne prihode ostvarene prethodne godine. Time se dobija realna slika o stepenu kojim je pogođena privreda Srbije, o rezultatima naše tranzicije i naših privrednih i opšte društvenih reformi, a delimično uzrokovanim i svetskom ekonomskom krizom. Prikazani pad privredne dinamike od 19,2 odsto odslikava autentične uzroke pada životnog standarda i zaposlenosti. Da bi se  što pre izašlo iz krize bilo je neohodno da se pođe od realnih ekonomskih parametara. Zamagljivanjem stvarnog stanja ublažava se oštrica delovanja i odgađa preduzimanje potrebnih akcija, objašnjava ovaj ekonomista.

Prikaz poslovanja u 2010. i 2011. godini još više je pogoršao strukturu i zaduženost ukupne privrede. Autor napominje da su finansijski rezultati privrede u 2010. i 2011. godini potpuno nerealni zbog održavanja kursa dinara. Prema njegovim rečima tek će u ovoj godini biti pokazani pravi rezultati izraženi u evrima.

Kada evro krajem godine pređe granicu iznad 130 dinara i na taj način opadne vrednost dinara za oko 23 odsto, tada će obaveze po kreditima ugovorene sa kamatom uvećanom za deviznu klauzulu, dovesti do loma u bilansima privrede, a gubici iz 2010 i 2011. godine će isplivati na površinu. Privrednici će, s jeseni ove godine, korigovati svoje kalkulacije i inflacija će naglo porasti u četvrtom kvartalu ove i prvom polugođu iduće godine. Plate i penzije mogu ostati u dinarima na nivou iz 2011. godine, ali izražene u evrima opašće za više od 20 odsto, što će uzrokovati smanjenje potrošnje, pad uvoza i ukupan pad životnog standarda. Kako i budžet skoro 45 odsto zavisi od visine uvoza, doći će do pada priliva I deficit u budžetu će se povećati na iznad 15 do 20 odsto planiranog njegovog obima. Zato je nužno da se utvrdi po čijim nalozima je vođena monetarna politika i kurs dinara držan na visokom nivou, da bi se prikrio neuspeh prethodne Vlade i Demokratske stranke, kao vladajuće partije, upozorava Skulić.

Kao jednu od glavnih poluga decenijskog urušavanja industrije koje se završilo deindustrijalizacijom sa učešćem industrijske proizvodnje sa manje od 20 odsto u BDP-u i otpuštanjem preko 600.000 radnika, Skulić prepoznaje politiku deviznog kursa, odnosno forsiranje jakog dinara, koje je podsticalo uvoz, a uništavalo izvoz.

Prosečan kurs evra prema dinaru tokom 2005. godine iznosio je 82,9 dinara za evro, u 2006. 84,19 dinara za evro, u 2007. 79,98 dinara za evro i u 2008. godini 81,47 dinara za evro. U te četiri godine kurs je faktički bio fiksiran, odnosno u 2008. u odnosu na 2005. godinu dinar je čak ojačao za 1,74 odsto. Međutim inflacija u istom periodu iznosila je 47,6 odsto. Na ovaj način za izvoznike je rasla cena inputa, plate, porezi i doprinosi dok su svoju robu prodavali stalno za istu vrednost evra. Zato je cvetao uvoz, a izvoz nije mogao da raste, jer je u te četiri godine uvezeno robe za 49,3 milijarde evra, a izvezeno samo 25,4 milijarde evra, pa je veći uvoz od izvoza za 23,9 milijardi evra, a stepen pokrivenosti uvoza izvozom iznosio je u te četiri godine samo 48,5 odsto.

Svakom razumnom čoveku je jasno da se ovakvom politikom kursa dinara, posebno u periodima kretanja inflacije iznad tri odsto godišnje, uništava izvozno orijentisana privreda, a podstiče uvoz, napominje Skulić.

Ova politika nije prekinuta odlaskom Radovana Jelašića sa mesta guvernera jer je dinar, na primer, i tokom 2011. godine jačao iako je inflacija bila skoro 10 odsto.

Tokom cele prethodne decenije vođena je ista politika koja je rezultovala izuzetno precenjenim dinarom u odnosu na evro, a posledično ogromnim trgovinskim deficitima koji su se finansirali zaduživanjem. Tako je od 2001. do 2011. godine vrednost evra povećana sa 60,67 na 104,64 dinara, odnosno 42 odsto. Istovremeno je inflacija iznosila 377,3 odsto, odnosno cene su za 11 godina povećane 3,77 puta. Rezultat je ukupni uvoz u ovom periodu od 113 milijardi evra uz deficit od blizu 60 milijardi evra.

Manjak u budžetu u ovoj godini iznosiće preko dve milijarde evra, a država mora da se zaduži 4,4 milijarde evra kako bi vratila dospele glavnice i kamate i finansirala taj manjak. O kolikim sumama se radi najbolje ilustruje podatak da je vrednost celokupne proizvodnje 1,65 miliona tona pšenice i 3,5 miliona tona kukuruzaa godišnje u Srbiji manje od jedne milijarde evra.

Opasnije od deficita je struktura budžetskih prihoda gde najveći deo čine prihodi od PDV-a sa 360 milijardi dinara. Međutim, u okviru PDV-a sa čak 69 odsto učestvuje prihod od PDV-a od uvoza. Na taj način svaki pokušaj da se izbalansira platni bilans i da se smanji uvoz doveo bi budžet u još veće probleme. Nasuprot tome, Skulić nabraja 117 posebnih republičkih organizacija i fondova, agencija, uprava, zavoda. Uz to postoji 716 javnih preduzeća u Srbiji, gde se posebno izdvaja četiri, Putevi Srbije, EPS, Srbijagas i Železnice koji duguju četiri milijarde evra.

Koliki haos vlada u birokratiji, Skulić pokazuje primerom da se u Centralnom registru hartija od vrednosti vode preduzeća koja su odavno izbrisana iz registra privrednih društava. Na primer, PIK Kikinda se još može naći u Centralnom registru hartija od vrednosti iako je obrisan još u avgustu 2007. godine. Centralni registar koji je zatvoreno akcionarsko društvo u vlasništvu države i koji je u prošloj godini ostvarilo 108,5 miliona dinara prihoda, preduzeća koja su u stečaju ili restrukturiranju vode kao normalna akcionarska društva, piše Skulić.

 „I na kraju, za ovakvo stanje u Srbiji, neko mora biti odgovoran. Moj pokojni profesor dr Kosta Vasiljević koji je doktorirao 1941. na Sorboni, bio šef računovodstva Narodne banke pod zakletvom i najbolji poznavalac bilansa u bivšoj Jugoslaviji, govorio je studentima i nama saradnicima: ´Lekar uništi jedan ili nekoliko života, a ekonomista ceo narod!´. Zato, za početak, na osnovu desetogodišnjeg rada na dokumentaciji ove analize i hiljadama pratećih analiza, koje se nalaze u ličnom arhivu Instituta za ekonomske pravne ekspertize slobodan sam da imenujem, ako su nalazi u ovoj analizi tačni, sledeće krivce: Miroljuba Labusa, Božidara Đelića, Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i Radovana Jelašića.