SAD vrbuju Uzbekistan

Uzbečki autokrata Karimov napušta bezbednosni pakt Rusije i već treći put u karijeri predugačkog vladanja odlučuje da bude vojni prijatelj Amerike.

Zaokret je naprasan. Sličan je onom iz 1999, kada je Taškent odbio da produži ugovor s alijansom Rusije i isto ovako naglo uskočio uGUAM– američki dizajniran savez Gruzije, Ukrajine, Jermenije i Moldavije. Ili onom šest godina kasnije, 2005. – kada je uzbečki režim u krvi pridavio bunu u Adiđanu.

Zbog svetske medijske hajke i Adiđana, Islam Karimov kažnjen je sankcijama SAD i Evrope, pa uplašen da posle njih sledi demokratska revolucija, požurio je i ponovo uskočio u zagrljaj Moskve.

Okuražen iz Rusije i Kine, šef Uzbekistana je komandovao Jenki, kući! Zabranio je spolja finansirane misije i organizacije i zatražio da SAD promtno, do kraja te 2005. napuste (sovjetsku) bazu Harši-Hanabad. U vreme prve kampanje u Avganistanu, Taškent je bazu ustupio za američke napade na Talibane.

Taškent, glavni grad Uzbekistana

Gde sve blokirati Kinu

Finese ovog vrludanja identične su, dok je samo podstrek katkada različit, a ovog puta podstrek je iz Vašingtona. SAD su odredile datum povlačenja američkih trupa iz Avganistana (2014.) i sada su nad rebusom fortifikacije svog produženog vojnog prisustva na drugim tačkama regiona. Potencijalno, jedna od njih je iUzbekistan– raskrsnica na nekadašnjem Putu svile kroz centralnu Aziju.

S usponom Kine, saobraćaj na Putu svile obećava živost koja će uskoro prevazići promet iz drevnih vremena. Kina polaže cevi. Kina gradi drumove i pruge. Kina već sada kupuje gas iz Turkmenije, i sasvim je blizu trenutak kada će Kina sve to sliti u jedan široko otvoren prolaz prema Evropi. Za deo njene robe i investicija odrednica je Evropa. Iz centralne Azije će dovlačiti energiju i sirovine.

Od Obame na dalje, američka prioritetna politika je politika blokade Kine. SAD ne žele da Kina, njena ekspanzivna industrija i kapital, imaju koridor otvoren prema Evropi. Politika Vašingtona skoncentrisana je na sabijanje Kine u što tešnji prostor skučenih tržišta, oskudnih energenata i sirovina – uključujući i te, novodobavljene u zemljama centralne Azije.

S mora, blokadu održava američka ojačana Pacifička flota, uz oslonac na vojno-pomorsko baziranje i snabdevanje u lukama saveznica. U mrežu proširene lučke potpore upravo je uključen i Darvin, u Australiji. Ali, u centralnoj Aziji, Amerika dejstvuje u dva pravca. Jednim nastoji da koridor Kine prema Evropi preseče i skrene ga na jug, pravcemAvganistan,Pakistan, Indija – dok drugim, osmatra i traži mesta eventualno vojnog stacioniranja, za šta je jedan od interesenata iUzbekistan.

Trasa Novog smera svile podrazumeva celu jednu mrežu tranzit-kontakata između južne Azije i centralne Azije. Jedna nit je TAPI gasovod, iz Turkmenije do Indije, predviđen da se završi 2015. Druga pak CASA-1000, sistem snabdevanja Indije i Pakistana elektrikom iz Tadžikistana i Kirgizije, dve jedine zemlje centralne Azije sa zalihama vode.

A treća nit – transkaspijski gasovod, planiran kako bi se gasom iz Turkmenistana napojio NABUKO ili ono što od njega na kraju bude (s obzirom na varijantu s Azerbejdzanom i turskom Anadolijom).

Klinton na divanu Karimova

Potreba da za sebe pridobiju Karimova učinila je da SAD promptno pogaze sopstveni moral propovedi oko ljudskih prava. Karimov je, valjda, jedini još dejstvujući vladar čija je policija dvojicu osumnjičenih za terorizam usmrtila – kuvanjem u kazanu ( 2004. )!

Zbog saopštavanja tog slučaja štampi i navoda da je podatak lično proveren, Britanija je posle afere opozvala i udaljila iz službe svog tadašnjeg ambasadora (Krega Moreja). Ipak, posle svega toga, i kazana za političke, i Adiđana i statistika o hiljadama oponenata u zatvorima – oktobra 2011. na kanabe u Taškentu sela je uz Islama Karimova gospođa državni sekretar Hilari Klinton, primetivši ono sasvim neverovatno, da je situacija u oblasti političkih sloboda i zašite ljudskih prava u Uzbekistanu unapređena! (Dmitri Ontojev, Institut za svetsku ekonomiju i međunardone odnose, Ruska akademija nauka, u ruskoj Nezavisimoj gazeti)

Hilari Klinton je potvrdila spremnost Vašingtona da intenzivnije sarađuje s Taškentom.

Poseti državnog sekretara prethodio je celi niz vizita američkih ličnosti nižeg ranga, ali zaduženih za utemeljivanje veza SAD s lokalnim režimima. Njihove elite trebalo je pridobiti za nove američke potrebe. Uz druge, Taškent je posetio Lin Trejsi, direktor za centralnu Aziju u Savetu nacionalne bezbednosti a i Robert Blejk-mlađi, pomoćnik državnog sekretara SAD za južnu i centralnu Aziju.

Dvaput je u region svratio i Mark Grosman, specijalni ambasador Baraka Obame za Avganistan i Pakistan, a sam Obama, govorio je s autokratom Uzbekistana telefonom.

Za civilnim, trag su sledili američki vojni izaslanici – Vinsent Bruks, komandant suvozemne komponente američke Centralne komande (Taškent i Dušanbe) i Leon Paneta, ministar odbrane i bivši direktor CIA (Kirgizija ). Službeno, tema razgovora ticala se tzv. Severnog puta, NATO transporta materijala a potencijalno i trupa u izvlačenju iz Avganistana. Međutim, paralelno – razgovori su se ticali i mogućnosti da SAD pri povlačenju ostave svojim lokalnim partnerima jedan deo američke upotrebljene opreme i možda oružja. Septembra 2011, Kongres SAD ukinuo je embargo i omogućio da se vojna pomoć uzbečkom režimu može aktivirati.

Nezgodan ruski saveznik

Raskid Uzbekistana i ruski predvođene Organizacije (potpisnica) Ugovora o kolektivnoj bezbednosti objavljen je 28. juna – približno pola godine pošto je predsednik Belorusije Lukašenko pozvao članice pakta da Taškent isključe iz saveza (glavnine bivših republika SSSR, bez Ukrajine i Gruzije). Razlog je bila autonomija Taškenta u odlučivanju – tačnije, uzbečki bojkot pokušaja da se sve vreme amorfna struktura pakta ojača centralizacijom komandnog autoriteta.

Reč je o efikasnijem komandovanju snagama pakta za brza dejstva. Gipkost i brzina su ono na čemu u debati o takvim snagama insistira Moskva. Taškent, opet, prigovara da reformisani princip poništava samostalnost njegovog vojnog odlučivanja. Pogotovo zahtevom da članice Organizacije ne ustupaju baze na svojim teritorijama trećim stranama – osim ako to nije odluka svih pripadnika Organizacije.

Karimov, razumljivo, nije pristao na princip – nasleđene sovjetske vojne instalacije i most, jedini drumski i železnički prelaz preko Amu Darje u Avganistan, ono su čime on trguje s Amerikancima.

Stručnjaci koji prate proces veruju da je Rusima lakše bez, nego sa saveznikom kakav je Karimov. Ipak, prilike centralne Azije složene su, i s obzirom na intenzivirano sučeljavanje SAD, Kine i Rusije u borbi za uticaj i resurse, biće još složenije.

Uz Kazahstan, Uzbekistan je drugi po snazi faktor Balkana Evroazije, kako je to područje nazvao Zbignjev Bžežinski. Uzbekistan, s preko dvadeset miliona stanovnika, ima važan geostrateški položaj, jer je posednik i kontrolor ulaza u Avganistan. Mada Kazahstan, uzbečki glavni rival, s upola manje ljudi ima geografski centralnu poziciju i dve i po hiljade kilometara otvorene granice s Rusijom. S Kazahstanom u zajednici, Rusija može u centralnoj Aziji početi svaku integraciju, ali bez Kazahstana teško da može imati ikakvu.

Nursultan Nazarbajev, jedan od čak četiri vladara centralne Azije iz bivše nomenklature kadrova SSSR, uz uzbekistanskog Karimova jedan od poslednje dvojice još živih i na vlasti – svestan je te činjenice. I ne manjka mu volje da kazaške prednosti unovči, nekada i protiv ruskih interesa, ali nikada uz rizik prekida veza s Moskvom. 

U Kazahstanu, četvrtina danas proizvedne nafte je, na primer, u vlasništvu Kine. Verovatno ne baš na radost Rusa. Kineski gasovod preseca region linijom istok – zapad i završava se u Turkmenistanu, propuštajući desetine milijardi kubika turkmenskog gasa Kini. Usto, Kazahstan je i nezamenljivi partner  Zapada u regionu – a, eto, i partner Rusije. Ali zar nije takav i celi današnji svet, uznemirujuće haotična masa svakojako pokretnih elemenata?