Rešavanje Kosova

Zar ću ja biti hroničar s Dedinja o grandioznoj drami na Kosovu i Metohiji u kojoj mogu izgubiti glavu i moj bratanac Dragan i moji unuci Darko i Ivan i hiljade mladića iz mog zavičaja,  pita se 13. maja 1999, u jeku bombardovanja Srbije od strane NATO-a, Dobrica Ćosić.

Gospodar Kosova i Metohije ostaje šiptarska zmija - Hašim Tači... A meni, mucavom hroničaru Vremena zmija nastavlja se vreme laži, odgovara, zatim, samom sebi na pitanje. Deset godina kasnije.

U svojim delima, baveći se više sobom (kao istinskim fenomenom) uz osvrte na stradanja srpskog naroda, Ćosić je možda čak i duhovit pisac. Hroničar i rekorder u pisanju ličnih istorija iz Drenove, koji se jednog dana probudio u kući na Dedinju, može da smatra sebe i najvećim srpskim piscem, može da se upoređuje sa Solženjicinom ili već nekim, uistinu progonjenim i ko je zaista rizikovao (na svoj račun, ne na račun nacije) i njegova megalomanija možda bi mogla da bude i zabavna. Studentima psihologije i ponekom dramaturgu...

Ali kad u beogradskom listu Pres izađe, na udarnoj strani, jedan takav tekst gde Ćosić predlaže civilizovano predavanje Kosova (Šiptarima i drugim zmijama), onda to više nije smešno. Onda to izazove lavinu rezigniranih komentara kosovskih Srba koji se odmah sete i Drenove, i jastrebačkog odreda i odmah počnu da sitničare čija je, na kraju krajeva, bila ta kuća ovog dedinjskog hroničara.

Da je stvar oko te izjave o predaji malo čudna, dalo se vodeti i iz toga što apsolutno o niko od pitanih (od strane lista Pres) nije želeo da se istrčava s komentarisanjem.

Dan kasnije, ispostaviće se da se radilo o grešci i pogrešnom tumačenju odlomaka Ćosićeve nove memoarske knjige, koji izlaze u Večernjim novostima.

Više od 40 godina bavim se pitanjem Kosova. Duže nego ijedan srpski političar ili pisac, podseća hroničar Ćosić sa stranica lista Večernje novosti i pojašnjava, Nikada nisam trgovao Kosovom. Nikada ga ne bih predao, ni civilizovano, ni ratom. Ono što je moja stara ideja, koju sam javno predlagao i obrazlagao, bila je - podela Kosova. Ili tačnije, teritorijalno razgraničenje sa Albancima.

Nije priznanje kosovske nezavisnosti nego je – podela. Podela naravno podrazumeva priznanje, to jest, ako iko bude hteo sa Srbijom da razgovara o podeli Kosova (kao što verovatno neće, ukoliko ne izbije neki novi rat koji bi ovog puta mogao da počne u Makedoniji, ali to je već duža i šira tema) – prva stvar koju će Srbija, pre nego započne s nastavkom vekovne bitke, ovaj put za pregovaračkim stolom (D. Ćosić), biće priznanje nezavisnosti Kosova južno od Ibra.  

Istog je mišljenja i Tomislav Nikolić, koji je -  sticajem okolnosti  baš toga dana kada je u listu Pres izašla pompezna i iz konteksta istrguta Ćosićeva izjava - zaista izjavio je da on više nikad neće biti predsednik Prištine (a kada je Nikolić bio predsednik Prištine?). Dan pre toga PR Borisa Tadića napisao je tekst o tome kako je plan za Sever Bedžeta Pacolija sasvim dobra ideja. I da bi o tome trebalo da se dogovore Tadić (kao privatno lice?) i Pacoli (kao biznismen sa Kosova?).

I neka je sve to jedno zamešateljstvo žutih, koji eto i dalje drže sve medije u Srbiji a nikako da shvate da Tadić više nije njen predsednik. Čudno je, međutim, i to da se niko nije bavio predlogom Bedžeta Pacolija – dok isti nije pokušao da rastumači Nebojša Krstić. I taj predlog tema je za sebe, i zaslužuje analizu – međutim, ozbiljna analiza izostaje, uporno i kao mnogo puta do sada, i povlači se pred bujicom krupnih reči.

Ironičnim spletom okolnosti, baš tog dana kada je Nikolić pričao o predsednikovanju Prištinom, za koje je – kao racionalan čovek – svestan da nije moguće, njegovi stranački kadrovi održali su miting u severnoj Mitrovici. Odande su saopštili svetu da su oni spremni, ako treba, čak i za rat.

Istog dana, da i poslednje načelo apsurda bude namireno – u severnoj Mitrovici počela je sa radom Kancelarija kosovske vlade.

Da tragikomična priča o Kosovu ne bi izgubila na folklornim elementima južnokosovske strave i užasa, nekoliko dana pre toga – jedno srpsko selo htelo je da se kolektivno iseli s Kosova. Neko je ubio dvoje povratnika i Srbi su se isprepadali.

I kome da Srbija (jadni Nikolić) preda (južno) Kosovo? Socijalnom, političkom i moralnom talogu tribalnog, varvarskog Balkana... – ili skraćeno Albancima, koje je Ćosić opisao ne štedeći prideve u ovoj glomaznoj rečenici koja se, zapravo, ne završava  te 2009. godine. Ona se završava nekoliko godina kasnije, i ni traga od ovih deskriptivnih i raskošnih prideva. Samo civilizovano, makar i istrgnuto iz konteksta.

Priča o podeli Kosova može da se završi civilizovano onoliko koliko je civilizovano izgledalo kada je padao Knin. Pretpostavljam da ne postoji niko toliko neupućen u stanje na Severu a da toga nije svestan. U tom smislu, civilizovanije zvuči predlog kontroverznog  biznsmena Pacolija. A ta priča ne pogoduje trenutku. Ni Tačiju, ni srpskoj vladi koja je između Dinkića i kontroverznog Nikolićevog koalicionog partnera - Karića (koji se razume u to Kosovo, i saradnja s Pacolijem mu ne bi bila nepoznanica – dok bi, od strane Krstića predloženom Tadiću bila bliska kao naprasno stvaranje biznis imperije u Moskvi) izabrala  Dinkića.

Dakle, list Pres jeste napravio vest od nekoliko iz konteksta istrgnutih rečenica gospodina Ćosića. Ali je, bez obzira na to, najavio u kojem će se smeru kretati srpska (ovaj put javno i otvoreno) politika prema Kosovu.  

Kosovo jeste tamni vilajet i to je priča o nepostojanju dobrog rešenja. Požurivan od strane belosvetskih činovnika, naš predsednik žuri da reši Kosovo. Ali on ne može da ga reši. Može samo svojim neodmerenim izjavama da povuče lavinu čudnih vesti i analiza, da zatim izazove paniku na tom Kosovu – umesto da, za početak, pokuša da urazumi svoje kadrove koji upravljaju Severom, kako ovi zaista ne bi izazvali nešto što stvarno može da zaliči na oluju. Tamo već dugo  seva i previše je signala da bismo ih ignorisali, a ignorišemo ih – čime nova vlast u Srbiji održava u potpunosti kontinuitet sa onom starom, koja je bila loša i, eto, najzad smo je se oslobodili.

Da u Srbiji nema, niti je ikad bilo te istinski nove vlasti kao figura – pa makar i greškom i spinovanjem nekog novinara lista Pres – možda najbolje može da ilustruje Ćosić.