Arapsko leto

Početkom prošle godine počevši, gotovo naivno, u Tunisu, ceo region je zahvatio plamen revolucije koji još uvek tinja. Negde  je odložen, kao u Jemenu ili Bahreinu, a negde se zahuktava kao u Siriji. Sekularni režimi koje je podržavao zapad (čitaj Amerika), imali su sve manju podršku među stanovništvom (biračima) zbog bahatosti, kriminala, korupcije, loše socijalne politike i zbog toga što  su nepromenljivi.

Sama činjenica da neko sedi na čelu države više od 40 godina, kao Gadafi, bila je dovoljna da narod ustane protiv njega, bez obzira što im je obezbedio dobar standard, uslove života, gotovo, kao u komunizmu. U takvim slučajevima ljudi ne razmišljaju racionalno, već ostrašćeno žele promene, čak i po cenu da sutra prose po ulicama.

U Egiptu je Mubarak vladao tačno 30 godina (od ubistva Sadata 1981.g.). Poučeni tunižanskim iskustvom, nezadovoljni i razjareni Egipćani su počeli da se okupljaju na, sada već čuvenom, trgu Tahrir, i da traže u početku njegovu ostavku, a u kasnijim fazama protesta zahtevali su da mu se sudi, i njegovu smrt. Policija je, logično, stala u odbranu poretka, i šta je bilo, bilo - na kraju je Mubarak osuđen, na doživotnu robiju. Policija se izbrukala, vojska preuzima sve konce u svoje ruke.

Predsednička palata u Kairu ograđena bodljikavom žicom od prošle godine

Osamdesettrogodišnji predsednik je zbog slabog zdravstvenog stanja, već više od godinu dana u bolnici. Sada mu se stanje, kažu, pogoršalo i tek što je živ. Očekuje se da će objaviti ili njegovu smrt, ili da mora negde u inostranstvo na lečenje, i da se na taj način spasi robije.

Za vreme njegove vladavine Egipat se, zaista, razvijao koracima od sedam milja, bio je politički i privredni lider u regionu. Ekonomski pokazatelji rasta privrede su impresivni. Običan svet je, generalno, živeo sve bolje, zemlja je bila bez gladnih. Sve to, ipak, pada u vodu kada se zna koliko je vlast bila korumpirana, koliko se kralo i iznosilo iz zemlje. Ko je bio uz Taticu, kako su ga zvali, i uz sinove, mogo je to bogato da unovči. Što je neko bio bliži vrhu, mogućnosti su bile veće. U zemlji, zaista, nije bilo demokratije. Vojska i policija su bile svemoguće. Sloboda štampe i ostalih medija nije postojala. Ljudi su naivno pomislili da će odlaskom Mubaraka, kao jedinog krivca, sve krenuti nabolje, i ekonomija i slobode, i zbog toga su i izašli na ulice, prošlog januara, puni nade. Egipćani su ubeđeni da je njihova zemlja veoma bogata, da su mogućnosti za dobar život realne, ali da od lopova ne mogu da žive bolje, i da je dovoljno samo promeniti vlast, pa će sve ruže procvetati. Ima, naravno, i toga, ali Egipat je, nažalost, siromašna pustinjska zemlja sa malo obradivih površina, relativno nerazvijenom industrijom i nešto malo nafte. Na sve to treba dodati da je od ukupnog stanovništva, koje čini 80 miliona ljudi, 60% mlađe od 18 godina. Od početka ravolucionarnih promena prošle godine, prihodi od turizma su pali za 60%, a turizam je druga po značaju privredna grana, odmah posle Sueckog kanala. Mnogi od najbogatijih Egipćana, nesigurni za svoj kapital, odmah su napustili zemlju, noseći i sve sa sobom, tako da su mnogi ostali bez posla.

Mladi Egipćani očekuju bolje dane

Perspektive su neizvesne. Strani investitori zbog velikog rizika, još ne ulažu ništa, evo već drugu godinu. Svi čekaju da vide ko će u narednom periodu da vodi zemlju. Na parlamentarnim izborima, proletos, pobedila je, blago rečeno, tradicionalistička opcija. Pobedila su Muslimanska braća, zabranjena organizacija, osnovana 1928. godine. To je ekstremni islamski odgovor na progres i modernizaciju 20. veka i protiv emancipacije žena. Zbog proklamovanih terorističkih ciljeva, više puta su bili zabranjivani i legalizovani. Pokušali su atentate na kralja Faruka i na Nasera i pozdravili ubistvo Sadata. Organizvali su kampove za paravojnu obuku terorista. Za vreme Mubarakove, nesporno,  sekularne vladavine ipak su i u Egiptu, kao i u celom islamskom svetu, jačale i retro snage. Muslimanska braća su bila zabranjena. Kao odgovor na globalnu politiku prema muslimanima, u svim slojevima društva došlo je do nacionalnog (čitaj - verskog) buđenja. Veoma transparentan pokazatelj je broj zabrađenih i tradicionalno obučenih žena. Za poslednjih dvadesetak godina odnos je obrnuto srazmeran. Koliko je nekad bilo zanemarljivo malo zabrađenih (u gradovima), toliko sada ima evropski obučenih.

Žene u Kairu na predizbornom skupu

Zapad je postao svestan da u talasu islamskog buđenja, neće moći još dugo da, bezrezervno, podržava i finansira te, istina, sekularne, ali korumpirane, neefikasne i diktatorske režime. Prešlo se sa maksimalističkih na optimalističke zahteve i očekivanja. Pogrešnim procenama, represijom i terorom napadnuta vlast je išla na ruku demonstrantima ali su takvim, pogrešnim potezima olakšali svojim dojučerašnjim mentorima da ih se lakše odreknu. Pre ili kasnije, svi ti režimi bi se i sami urušili, došlo bi do nekontrolisanih promena, a tada bi demokratskom svetu bilo kasno za efikasno delovanje i zaštitu svog uticaja u regionu. Podrška pobunjenicima (rebels) omogućavala im je privilegovane pozicije kad se vlast promeni (pratili smo situaciju u Libiji), ali i promovisanje principa lake smenjivosti nekog režima (upravo pratimo situaciju u Siriji). Tako su, za vreme arapskog  proleća pušteni niz vodu dojučerašnji saveznici, a uzelo se učešće u obezbeđivanju što boljih pozicija kod nove vlasti.

Posle januarske revolucije, vojska je preuzele vlast u Egiptu. Oni su i dalje, do formiranja nove vlade, kreatori i spoljne i unutrašnje politike, a mora se priznati da to vrlo uspešno i kvalifikovano rade. Armija je uspela da održi nivo cena i zarada na predrevolucionarnom nivou, kurs lokalne valute je ostao nepromenjen, privreda je relativno stabilna, snabdevanje i saobraćaj takođe. Nije bilo ni nekih velikih pobuna i lomova, osim kontrolisanih demonstracija na trgu Tahrir, pa je i policijski čas ukinut. Vlast je uspela da negativne posledice promene vlasti svede na minimum. Ipak, čeka se nova vlada da, najzad, počne punom parom da vodi zemlju u okvirima sopstvene ali i globalne ekonomske krize.

Prodavci "političkih suvenira" na trgu Tahriru

Na parlamentarnim izborima ovog proleća, ubedljivo su pobedila Muslimanska braća i zbog toga su predsednički izbori u maju postali tako važni. U opciji smo imali od krajnje liberalnih, do radikalno islamistički nastrojenih kandidata. Po ustavu, predsednik republike, u startu,  nema velika ovlašćenja. On mora da se izbori za njih, kao što je to uradio Mubarak, da prigrabi više vlasti na uštrb parlamenta i, naravno, vojske. U situaciji kada je dr Morsi pobedio dr Šefikija, kada Muslimanska braća imaju veliku većinu u parlamentu i svog čoveka kao predsednika republike, nije realno očekivati da će se vojska, u sklopu globalnih interesa, povući iz političkog života i okrenuti se samo svom primarnom zadatku.  Iako je drugi krug predsedničkih izbora Morsi vs Šefiki bio održan još 15/16. 06, rezultati su objavljeni tek 24. juna. Odlaganje objave pobednika izbora pravdalo se  nekim proceduralnim razlozima. Tih osam dana iskorišćeno je da se porazgovara sa kandidatima.

Trgovina na trgu Tahrir

Ako pobedi Šefiki, islamisti bi izašli na ulice, pošto je već procurelo u javnost da Morsi ima više glasova i njegovi su već slavili pobedu. U slučaju da se objavi pobeda Morsija, a on pristane da bude kooperativan, izbećiće se pobune koje bi destabilizovale zemlju i koje bi mogle da dovedu, vrlo verovatno, i do građanskog rata. U ovoj situaciji, dr Morsi, američki đak kome se dvoje dece rodilo u Americi, koji je tamo predavao na univerzitetu, bio je idealan izbor, tim pre što se od suparnikovih pristalica nije očekivalo da dižu bune i ležu pod tenkove.

Pristalice dr Morsija

U nedelju 24. 06. u 3 popodne, počeo je direktan prenos objave pobednika predsedničkih izbora na nacionalnoj televiziji i preko radija. Ceo Kairo je zamro, svi su pratili izveštaj. Iz stanova, automobila, restorana čuo se glas komentatora koji je detaljno izveštavao o rezultatima u svim izbornim jedinicama. Dugo je to trajalo, i tek oko 17h, začuo se huk krikova odobravanja, kao na sportskom terenu.  Pristalice Morsija su čekale rezultate na trgu Tahrir, a pristalice Šefikija, inače bivšeg generala, bile su na al Abbaseyah, ispred ministarstva vojnog. Tada je krenula igranka kroz grad. Nešto slično viđali smo u Beogradu posle važnih sportskih pobeda. U nacionalnom zanosu, sa hiljadama zastava, ceo grad (ustvari jedna polovina) je slavio.

Proslava na ulicama Kaira posle objavljivanja rezulatat predsedničkih izbora 24. juna

Ona druga polovina glasača, čiji kandidat za dlaku nije prošao, nije pravila nikakve kontra demonstracije. Priznali su poraz. To su inače ljudi drugog mentalnog sklopa, koji razmišljaju pragmatično (zato su i glasali za svog kandidata), i nisu spremni da poginu za ideju, šta se za egzaltirane slavljenike na Tahriru ne bi moglo reći. Egipat je za sada spašen. Zemlja i nacija nisu podeljeni, pogotovo što je novoizabrani predsednik u svojim prvim nastupima, već reterirao neke tvrde stavove. Od dr Morsija se očekuje da kao dobar političar izbalansira ono što svet od njega očekuje, sa onim šta su bila  predizborna obećanja, i šta njegovi glasači očekuju. Mudro je procenjeno da će pristalice i simpatizeri Muslimanske braće lakše progutati činjenicu da će vojska i dalje biti važan faktor u vođenju zemlje, kada znaju da se na čelu države nalazi njihov čovek. Iluzija je potpuna, parlament i predsednik su, najzad, po njihovoj meri i izboru.

Velika su očekivanja od nove vlade. Usred globalne krize gde mnogo veće i jače ekonomije posrću, treba obezbediti kontinuitet i rast zapuštene privrede. Na prvom mestu treba ubediti Izrael da može mirno da spava. Zatim treba uveriti strane investitore da se u poslovnim okvirima ništa neće promeniti u odnosu na predhodnui period. Kao prvi korak, treba animirati egipatske biznismene koji su napustili zemlju, da mogu da se vrate sa svojim kapitalom, i omogućiti im da mogu da nastave posao.

Kada je reč o turizmu, tvrdi stavovi, o moralu, o odvojenim plažama za muškarce i za žene, o zabrani točenja alkohola, čak i u hotelima, trebalo bi da ostanu samo predizborna obećanja.  Zahtev da sve žene siđu sa javnih funkcija i da se ženama zabrani društvena angažovanost, nadamo se, da neće proći. Zato su, valjda, tako dugo i prebrojavani  glasovi. Narod koji se, sada, naučio da izlazi na ulice i trgove da traži pravdu, u budućnosti neće moći ni jedna vojska ili policija da spreči u tome. Zato treba pod hitno obezbediti uslove za ekonomski rast, posle gotovo, dvogodišnje stagnacije. Glad i politika su toliko isprepletani da će ova silna omladina, koja stasava, danas ili sutra zatražiti hleb i posao, a ako ga ne dobije, zna se postupak.