Islandski model izlaska iz krize

Island, mala ostrvska zemlja u severnom Atlantiku koja je u svetu postala poznata kao prva žrtva svetske finansijske krize 2008. godine, prema proceni OECD-a u ovoj godini će zabeležiti privredni rast od 3,1 odsto, a u narednoj 2,7 odsto, što će biti treća uzastopna godina sa rastom većim od Evrozone. Poređenja radi, procene rasta za Evrozonu u ovoj godini su svega 0,2 odsto, što znači privrednu stagnaciju.

Nezaposlenost na Islandu je oko sedam odsto, a inflacija ispod pet odsto. Nedavno su vratili prevremeno MMF-u 483 miliona dolara, kao deo duga od ukupno 2,1 milijarde.

Prećutkivanje islandskog primera

Nakon drastičnog pada BDP-a u 2009. i 2010. godini od preko 10 odsto kumulativno, ova nordijska zemlja sa oko 320.000 stanovnika, po svemu sudeći, izvukla se iz krize u kojoj se, na primer, Grčka guši već četiri godine bez ikakvih naznaka za privredni rast u skoroj budućnosti.

Iako je Island bio prva zemlja koju je pogodio finansijski cunami koji je jurio sa američke strane Atlantskog okeana ka Evropi, način na koji je ova zemlja odgovorila na bankrot prošao je skoro nezapaženo u svetskim, a pre svega evropskim medijima, vladama, pa čak i među građanima. Možda zato što je islandski primer pokazao kako demokratija zaista funkcioniše, šta je zapravo nacionalni interes i da privatne gubitke ne treba da plaćaju poreski obveznici, model skoro sasvim suprotan od viđenog u SAD i Evropi.

Nakon kolapsa tri najveće islandske banke u jednoj nedelji, u oktobru 2008. godine zbog duga od oko 85 milijardi dolara (godišnji BDP Islanda iznosio je 8,5 milijardi evra) islandski građani, a zatim i vlasti učinile su nešto protivno svim pravilima i dogmama finansijskih tržišta, međunarodnih institucija i javnosti, odnosno stavili su interese naroda ispred interesa banaka, krupnih kapitalista i stranih kreditora.

Pumpanje balona

Seme ekonomske propasti Islanda prema nekim autorima posejano je 2001. godine kada su sve banke privatizovane, a njihov rad totalno liberalizovan. Tri najveće banke Kaupting, Landsbanki i Glitir započele su ogromnu ekspanziju, prvo kod kuće, a zatim i u inostranstvu i to uglavnom pozajmljenim novcem. Kada im je njihovo ostrvo postalo malo pokrenuli su prikupljanje štednje u evropskim zemljama, pre svega Engleskoj i Holandiji. Veliki priliv kapitala je do 2007. godine obezbedio fantastičan rast islandske ekonomije i standarda građana koji su postali među najbogatijim na svetu. Ove tri banke koje su držale 85 odsto bankarskog sektora Islanda u 2007. Godini, imale su aktivu devet puta veću od BDP-a Islanda i postale su značajne ne samo u evropskim već i svetskim razmerama. Ove banke koje su bile u vlasništvu najbogatijih Islanđana, vlasnika velikih trgovinskih lanaca, fabrika hrane i medija finansirale su i akvizicije domaćih kompanija pre svega u Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj, ali i ostatku Evrope i sveta i to ne uvek u skladu sa poslovnim i moralnim načelima.

Kaupting banka bila je najveća na Islandu - pre propasti

Kada su 2008. godine, posle propasti banke Liman braders (Lehman brothers) u SAD, zaustavljeni prilivi kapitala to je označilo kraj igre za islandske tajkune i bankare. U roku od nedelju dana sve tri gigantske banke su propale, a ono što je ostalo od njih preuzela je država.

Građani i država ostali su sa dugovima, od čega oko 5,8 milijardi dolara prema britanskim i holandskim štedišama, što je činilo tri četvrtine islandskog BDP-a. Nakon višenedeljnih protesta i sukobljavanja policije sa građanima, vlada premijera Geira Harda nije dugo potrajala. On je podneo ostavku  u januaru 2009, a nova premijerka iz redova socijaldemokrata postavljena je u martu iste godine. Međutim, ubrzo je i levičarska vlada legla na rudu MMF-u i stranim poveriocima i izglasala zakon kojim se prihvataju dugovi banaka koji su trebalo da budu isplaćeni do 2046. godine sa kamatom od tri odsto godišnje. To je značilo da bi svaki od 320.000 Islanđana na sebe preuzeo dug od 12.000 evra, bez kamate.

Kuba ili Haiti

Predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da potpiše takav zakon i omogućio da građani odluče o tome na referendumu. U martu 2010. Godine, čak 93 odsto Islanđana je odbilo da plati britanskoj i holandskoj vladi novac koji su one same isplatile svojim građanima koji su štedeli u islandskim bankama.

Predsednik Islanda na pritiske MMF-a, Britanije i Holandije da vrate dugove odgovorio je:

Kažete, ako vas ne poslušamo, da ćemo postati Kuba severa. Ja mislim da, ako vas poslušamo - postaćemo Haiti severa.

Britanija, ali i većina drugih zemalja je zamrznula sredstva islandskih banaka na svojoj teritoriji i preuzela njihov posao. Island se suočio sa pretnjama, međunarodnim pritiscima i ekonomskom krizom, ali je istrajao.

Po još jednoj stvari Island je jedinstven u odnosu prema građanima, bankama i krizi. Ustavni sud je 2011. godine proglasio nelegitimnim kredite koji su indeksirani u stranoj valuti. Ovo je bio izuzetan problem za građane jer je tokom krize islandska kruna izgubila 85 odsto vrednosti prema evru, sve dok država nije uvela kontrolu kapitala i zabranila odliv deviza. Ogromne rate u krunama naduvale su iznose kredita daleko iznad mogućnosti da se ikada otplate.

Doneta je odluka da banke moraju da otpišu sve dugove građanima koji su veći od 110 odsto njihovih prihoda. Prema nekim podacima, na taj način je otpisano 13 odsto BDP-a ili oko 1,6 milijardi dolara. Još jednom, Island je izabrao građane ispred banaka.

Predsednik Islanda koji je odoleo pritiscima MMF i bankara

Obračun sa stvaraocima dugova

Međutim, Islanđani nisu samo odbili da plate privatne dugove, već su odlučili da se obračunaju sa onima koji su ih u tu situaciju doveli. Prvi se našao na tapetu bivši premijer Geir Harde, prvi državnik u svetu koji se našao na udaru zakona zbog ekonomske krize, protiv koga je pokrenuta istraga zbog nemara u situaciji kada je zemlji pretila kriza. On je početkom ove godine oslobođen ove optužbe, ali je proglašen krivim jer nije držao sastanke kabineta tokom krize i upozorio na rizik dolazeće krize.

Bivši islandski premijer Geir Harde proglašen je krivim po samo jednoj od pet tačaka optužnice za kolaps bankarskog sistema Islanda, ali neće morati da izdražava nikakvu kaznu, saopštio je specijalni sud u Rejkjaviku. Harde je rekao da ni on ni finansijska regulaciona tela nisu bili upoznati sa pravim stanjem finansija islandskih banaka dok one nisu propale

Harde je jedini političar, ali ne i jedini građanin koji će morati da odgovara za ekonomsku propast Islanda 2008. godine. Posebno istražno telo koje je osnovano za ispitivanje pronevera i nezakonitog ponašanja u bankarskom sistemu saopštilo je da su podnete krivične prijave protiv 200 ljudi, a najmanje 90 će biti i osuđeno.

Među njima su vlasnici i top menadžeri tri najveće islandske banke i vlasnici kompanija koje su učestvovale u sumnjivim poslovima sa ovim bankarima, koji su danas ili u pritvoru ili van zemlje.

Treba dodati da su Islanđani, iako su odbili da im strane organizacije vode ekonomsku politiku, ipak sproveli mere štednje. Tako su primarni deficit budžeta sa 6,5 odsto BDP-a 2009. godine samnjili na 1,1 odsto prošle, a u ovoj godini planira se čak i budžetski suficit od 1,3 odsto BDP-a. Kriza ih je naterala da rade više i produktivnije, pa su iz trgovinskog deficita prešli u suficit. Ostaje im još spoljni dug od 250 odsto BDP-a , koji bi trebalo do kraja ove godine da bude smanjen na 207 odsto i koji se uglavnom odnosi na privatni dug kompanija.