Poklonici genocida zahtevaju ćutanje

Jedan odgovor od početka juna izaziva pažnju svetskih centara moći a posebno medija i javnosti na Balkanu.

Kako je novopazarski muftija uspeo da uputi srpskom predsedniku pitanje preko crnogorske televizije, neka ostane zasad - pitanje bez odgovora. Ovde je tema da je poslednjeg dana maja, na TV CG objavljen intervju sa Tomislavom Nikolićem, predsednikom Srbije, u kome je, na pitanje novinara „da li će prihvatiti poziv muftije Muamera Zukorlića da poseti Srebrenicu i `osudi genocid`, Nikolić kazao da se tako nešto, najverovatnije, neće desiti, jer je to već uradio njegov prethodnik na mestu predsednika Srbije.

`Ako je predsednik Srbije Boris Tadić bio u Srebrenici i osudio zločin, ako je Skupština Srbije osudila zločin u Srebrenici, zašto bih ja to pitanje stalno podgrejavao`, naveo je on“.

Da se odgovor srpskog predsednika ovde završio, možda i ne bi zaslužio toliku pažnju ali, „Nikolić je dodao da je genocid teško dokaziv na sudu.

`U Srebrenici nije bilo genocida. U Srebrenici je bio veliki zločin koji su počinili neki pripadnici srpskog naroda, koje treba pronaći, izvesti pred sud i kazniti`, kazao je predsednik Srbije“, kako su prenele agencije Tanjug i Beta.

Tomislav Nikolić

Ključna reč

Mediji su iste večeri lansirali vest pod naslovom Nikolić: U Srebrenici nije bilo genocida, a upozorenja (pretnje?) su odmah stigla sa raznih strana, mada sva liče na dva osnovna – iz Evropske unije i Sjedinjenih Država.

„Zločin u Srebrenici biće jedna od tema susreta predsednika EK Žoze Manuela Baroza i predsednika Srbije Tomislava Nikolića. U Srebrenici je sproveden genocid i to je stav EU, koja odlučno odbacuje sve pokušaje prekrajanja istorije“, rekla portparolka predsednika Evropske komisije Pija Arenkilde Hansen, kako je preneo sajt RTS-a.

Žoze Manuel Barozo

„Sjedinjene Američke Države (SAD) osuđuju nedavnu izjavu novog predsednika Srbije Tomislava Nikolića u kojoj se negira genocid u Srebrenici, saopštio je Stejt department i podsetio da je Međunarodni sud pravde zaključio da je u Srebrenici počinjen genocid i istakao da se to ne može negirati. U saopštenju, koje je potpisao zamenik portparola Mark Toner, navodi se da se `genocid u Srebrenici ne može subjektivno tumačiti, jer se radi o definisanom kriminalnom činu koji je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju potvrdio u konačnim i obavezujućim presudama u više slučajeva.

Međunarodni sud pravde je, takođe, zaključio da je u Srebrenici počinjen genocid. To se ne može negirati`, navodi se u saopštenju koje prenosi Glas Amerike. Stejt department je sugerisao Nikoliću da bude konstruktivan u odnosu na regionalna pitanja, naglašavajući da `neutemeljene izjave o Srebrenici i drugim ratnim zločinima` ne doprinose stabilnosti i pomirenju u regionu. Sjedinjene Države pozvale su sve činioce da odgovornim postupcima podrže saradnju i pomirenje“, prenela je agencija Fonet.

Iste ovakve osude i pozive na pomirenje ponavljaju i razni „niži“ zastupnici ovoga stava u tolikom broju i tako usklađeno da ih ne vredi pojedinačno ni pominjati. Ali zašto je izjava Nikolića izazvala toliki talas reagovanja? Nije poricao, već je potvrdio da se u Srebrenici dogodio veliki zločin i podsetio da su ga osudili i njegov prethodnik na mestu predsednika Srbije i Skupština Srbije. Nije štitio zločince, već je zatražio da se pronađu i kazne oni pripadnici srpskog naroda koji su taj zločin počinili. Čime je onda izazvao osude?

Očito, ključna reč je – genocid i to što je srpski predsednik doveo u pitanje nazivanje masakra u Srebrenici – genocidom.

Masakr u Srebrenici postao je ključni događaj ratova u bivšoj Jugoslaviji na kraju prošlog veka zato što je proglašen za simbol srpskog zla i simbol opravdanosti zapadne intervencije na Balkanu. Predstava o genocidu u Srebrenici treba da služi kao dokaz da su humanitarne intervencije opravdane i dobre, uprkos zastarelim pravilima koja zabranjuju vojne intervencije protiv suverenih naroda. Od događaja iz jula 1995. godine, propust međunarodne zajednice da spreči bosanski genocid koristi se kao intervencionistički argument i opravdanje za humanitarni rat.

Svako dovođenje u pitanje vladajućih tvrdnji o masakru u Srebrenici, kao preteranih ili nedokazanih, dovodi u pitanje moralne temelje zapadnog intervencionizma u naše vreme i ugrožava opravdanja za širenje dominacije SAD i NATO saveza.

Istina o lažima

„Iznošenje sumnji u vladajuće tvrdnje o masakru u Srebrenici biće „napadnuto kao `istorijski revizionizam` ili još gore, kao `poricanje genocida` ali takve optužbe su duboko političke po svojoj prirodi i nisu ništa drugo do niski udarci sa ciljem da se spreči stavljanje pod sumnju čvrsto formirane zvanične linije“, predvideo je Edvard Herman, penzionisani profesor univerziteta u Pensilvaniji u prošle godine objavljenoj studiji Masakr u Srebrenici, dokazi, kontekst, politika. Ovaj autor, sa grupom saradnika objavio je, osim pomenute knjige o Srebrenici, i studiju pod naslovom Politika genocida.

Edvard Herman

U obe knjige razjašnjava se politika Amerike kao globalne sile koja teži za dominacijom nad čitavim svetom i prema svojim interesima upravlja tumačenjem ratova i krvoprolića. Autori imenuju kao stvaraoce laži o zločinima u savremenim međunarodnim odnosima, zapadni establišment a pre svega kreatore politike Sjedinjenih Američkih Država, intelektualce bliske vlasti i medije. Oni tvrde da američki zvaničnici, uz pomoć medija i intelektualaca bliskih vlasti, upravljaju zločinima, proizvodeći propagandu za skretanje pažnje sa nasilja koja organizuje i odobrava Amerika - na nasilje njenih neprijatelja. Tako nastaju dobra i loša krvoprolića – ona koja se mogu zanemariti i ona na koja se treba sa zgražavanjem obrušiti. 

Iz nedavne prošlosti bivše Jugoslavije za primere politike genocida i upravljanja zločinima navedeni su, kao slučaj benignog krvoprolića - hrvatska operacija Oluja a kao zlikovački genocidi - Bosna i Hercegovina i Kosovo, dok je Račak opisan kao primer za mitski genocid (termin za potpuno izmišljeni zločin).

„Možemo biti sigurni da se zvaničnici, mediji i humanitarni intelektualci nikada nisu izvinili za svoje laži i inflaciju broja mrtvih, niti su ikada dali objašnjenje kako se sve to desilo“, piše u studiji Politika genocida povodom proizvodnje zlikovačkih krvoprolića u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. „Mediji, intelektualci genocida i vodeće nevladine organizacije slede zvaničnu liniju o krvoprolićima i genocidu, a zbog globalne moći SAD, to isto čine i zvaničnici Evropske unije i Ujedinjenih nacija“, navode autori ove studije. Oni opsuju postupanje velikih sila, njihovih političara, intelektualaca bliskih vlasti i medija u stvaranju slike o krivici za krvoprolića - kao industriju laži.

Politička konstrukcija

Masakr u Srebrenici predstavlja celovitu i detaljnu analizu koja pokazuje okolnosti u kojima je taj događaj proglašen za genocid. Herman i saradnici, pozivajući se na stotine izvora i izjave kvalifikovanih svedoka, postavljaju pitanja i iznose dokaze za sumnju u zvaničnu verziju o masakru u Srebrenici koji je nazvan genocidom. Autori dokazuju da su razmere ubijanja i kontekst u kome su se desila ubistva u julu 1995. godine, pogrešno tumačeni u zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija i vodećih medija.

Za tvrdnje da je srebrenički masakr „najstrašniji masakr koji se dogodio na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata“, autori smatraju da nema osnova u postojećim dokazima i da predstavljaju u suštini političku konstrukciju. Oni navode brojne sumnje u tvrdnju o 8.000 muslimanskih žrtava masakra u Srebrenici kao i dokaze da se toliko krvoproliće nije moglo desiti i nije se desilo, niti je na suđenjima dokazano - mada je postalo deo nekih presuda Haškog tribunala. Pored brojnih izvora za ovakav stav, navode i Karlosa Martinsa Branka, zamenika direktora posmatrača UN u Bosni, koji je saslušavao posmatrače UN koji su bili zaduženi za Srebrenicu, i napisao da su procene o 8.000 žrtava „korišćene za manipulaciju u svrhu propagande“.

U drugim slučajevima, kao što je prva procena broja žrtava 11.9. (napad na zgrade STO u Njujorku 2001.), ili čak ukupnog broja žrtava u Bosni ili broja žrtava na Kosovu, prvobitne procene su kasnije znatno umanjene jer su fizički dokazi i prebrojavanje tela učinili neodrživim početne procene. Ali u slučaju Srebrenice, zbog ključne političke uloge koju je imala za SAD, bosanske muslimane i Hrvate, skoro religiozni zanos je pratio brojku od 8.000 i srebrenički mit je ostao otporan na sve protiv-dokaze, ma kako čvrsti bili, piše u ovoj knjizi.  

Dogadjaji u Srebrenici i tvrdnje o velikom masakru bili su od izrazite koristi za Klintonovu administraciju, vođstvo bosanskih muslimana i hrvatske vlasti. Uvećavajući broj žrtava nakon zauzimanja Srebrenice, američki zvaničnici su istovremeno skretali pažnju sa još masovnijih hrvatskih napada koje je Amerika podržavala na zaštićene zone UN u Zapadnoj Slavoniji u maju (operacija Bljesak) i u oblasti Krajine u avgustu 1995. (operacija Oluja). 

Olakšavajući transfer naoružanja snagama bosanskih muslimana i zatvarajući oči pred ulaskom stranih mudžahedinskih boraca, Amerika je pretvorila „zaštićene zone za civile“ Ujedinjenih nacija u oblasti za pripremu oružanih napada na bosanske Srbe i kasnije, zamke za intervenciju NATO. Zajedno sa oružjem dolazili su i mudžahedinski borci i iz kampova za obuku iranskih šiita i iz al-Kaide, uključujući dva od devetnaest otmičara koji su učestvovali u napadima na SAD od 11.9.2001. Zvanični izveštaj američke komisije za dogadjaje od 11.9. navodi da su se Navaf al Hazmi i Halid al Mihdar, kao i mozak operacije Halid Šeik Mohamed, borili u Bosni i da je Osama bin Laden imao kancelarije u Sarajevu i u Zagrebu. Ambasada Bosne i Hercegovine u Beču je izdala pasoš samom Bin Ladenu 1993, prema muslimanskoj publikaciji Dani. Bin Laden je dva puta primećen u kancelariji bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, navodi se, između ostalog, u Masakru u Srebrenici.

Džordž Žamueli, jedan od autora ove studije, naziva Haški tribunal (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, MKSJ) – političkom inkvizicijom dok drugi autor Majkl Mandel, analizirajući presude Haškog tribunala, ocenjuje da se u Srebrenici nije dogodio genocid a zaključak ovog suda da se dogodio, može se posmatrati samo kao ozakonjeni oblik propagande. Mendel zaključuje da je Haški tribunal proglasiio etničko čišćenje za genocid, ali samo ako ga izvrše Srbi jer se genocid kao tačka optužbe ne pojavljuje u optužnici za operaciju Oluja, veliko etničko čišćenje Srba od strane hrvatskih snaga u oblasti Krajina, avgusta 1995.

„Haški tribunal i Ujedinjene nacije su imali da odigraju važnu ulogu u učvršćivanju standardne priče o srebreničkom masakru. Od samog početka, Haški tribunal je služio kao produžena ruka sila NATO, koje su ga osnovale i finansirale i igrale ulogu njegove policije i izvora informacija.

Organizacija UN je bila manje nego Haški tribunal integrisana u zahteve NATO ali je takodje odgovarala zahtevima, a kada se radi o Srebrenici, sve je prošlo baš kao što su Amerika i njeni saveznici želeli.“

Navodi se i kako su se vođe bosanskih muslimana nekoliko godina trudili da ubede sile NATO da snažnije intervenišu u njihovu korist. Postoje čvrsti dokazi da su bili spremni ne samo da lažu već i da žrtvuju svoje sopstveno stanovništvo i vojnike da bi izazvali intervenciju. Zvaničnici bosanskih muslimana tvrde da im je njihov ratni predsednik Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da je direktna američka vojna intervencija bila moguća samo ako Srbi ubiju najmanje 5.000 u Srebrenici. Muslimanske vodje iz Srebrenice tvrde da su bosansko predsedništvo i generalštab namerno žrtvovali grad da bi izazvali intervenciju NATO. U svojim svedočenjima pred Haškim tribunalom generali bosanske muslimanske vojske Sefer Halilović i Enver Hadžihasanović su potvrdili da je generalštab bosanske armije naglo povukao 18 najviših oficira 28. divizije iz Srebrenice.

„Medijski tretman srebreničkog i krajiškog slučaja sledio je isti šablon i dobro ilustruje kako mediji neke žrtve mogu da učine vrednim a druge bezvrednim, zavisno od političkih ciljeva“ piše u zaključcima ove studije. 

To je samo deo dokumentovanih stavova iz Masakra u Srebrenici kojima autori ukazuju na zanemarene činjenice i pozivaju da se one pažljivo pregledaju i polemika nastavi.

Održavanje mržnje

„Umesto da doprinese pomirenju, stalno fokusiranje na srebreničke žrtve i Srbe ubice doprinosi jačanju mržnje i nacionalističkih podela“, stav je Edvarda Hermana. On smatra da stalna demonizacija i progon jedne strane kao jedino odgovorne za seriju građanskih ratova u kojima je učestvovalo više zaraćenih strana – pospešuje mržnju i izvesno ne osigurava put ka pomirenju.

Kako onda shvatiti upozorenja koja se ovih dana upućuju predsedniku Srbije da se svrstao među protivnike pomirenja na Balkanu, time što je izostavio reč genocid?

„Jasno je da stvarni ciljevi onih koji insistiraju na odmazdi nisu pravda i pomirenje. Njihov cilj je, osim puke osvete, da se ojača pozicija bosanskih Muslimana, da se smrvi i ako je moguće čak i eliminiše Republika Srpska, da se Srbija zadrži u stanju potpune neorganizovanosti, slaba i zavisna od Zapada, da se stvori osnova za formalno odvajanje Kosova od Srbije i da se nastavi sa prikazivanjem u povoljnom svetlu američkog i NATO napada i raspada Jugoslavije“, piše Herman u zaključku Masakra u Srebrenici.

Šta onda može da očekuje predsednik Srbije kada u sledeći petak ode u Brisel? Osim što bi svakako trebalo da ponese obe studije američkih autora o savremenoj upotrebi genocida u politici, mogao bi da razmišlja o dva čuvena iskustva iz 17. veka italijanskih astronoma sa rimskom inkvizicijom: Đordano Bruno nije hteo da se pred inkvizicijom odrekne učenja o okretanju zemlje oko sunca, a Galileo Galilej se odrekao. Bruna su spalili a Galilej se vratio kući u doživotni pritvor ali kažu da je posle svega rekao: “Ipak se okreće“.

Ako veruje da je doba inkvizicije odavno prošlo onda bi srpski predsednik trebalo da zahteva stvaranje balkanske komisije za istinu i pomirenje koja bi počela, možda baš od srebreničkog masakra, da istražuje pitanja o minulim ratovima i nesrećama koja su još bez pravih odgovora.

„Danas je u Bosni na delu kampanja dezinformacija koja je zajedno sa telima sahranila i činjenice“, piše u predgovoru Masakra u Srebrnici Filip Korvin, šef civilne misije UN u Bosni i Hercegovini 1995. godine, u vreme kada je Armija bosanskih Srba ušla u Srebrenicu. „Ali jednoga dana naša priča mora da se čuje ako ikada budemo hteli da razumemo istoriju Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta.“