Kote i azimut Putinove spoljne politike

Šah i politika su fenomeni u srodstvu, te putovanja, kojima novi šefovi država obično započinju državnički mandat, retko kada podrazumevaju da će se njima istaći ono što se kaže javnosti – već naprotiv, da će se doslovno kao i u šahu, o partiji koja sledi više zaključivati po potezima pri otvaranju. Na primer, po geografiji izabranih mesta, po dužini ostanka ili izabranim domaćinima.

Nova partija ruskog šaha otvorena je krajem prošle i početkom ove nedelje – kraćim predsedničkim posetama Vladimira Putina Belorusiji, Nemačkoj i Francuskoj, i odmah zatim odlaskom novog šefa Kremlja na tri dana u Peking, u Kinu. A pri odlasku i povratku iz Kine, još dolaskom u Uzbekistan i Kazahstan, Karimovu i Nazarbajevu.

Te dve političke figure, i Uzbekistan i Kazahstan kojima oni diktatorski upravljaju, najvažniji su igrači i polja na danas itekako aktuelnoj šahovskoj tabli centralne Azije. Nezaobilazni su Kini, važni su Americi, i više su nego dragoceni Rusiji. Moglo bi se reći, glavni su vlasnici rampi i kontrolori prometa, na dugo vreme zatvorenom a onda oživelom i moderniovanom putu svile. Najkraćoj ruti između Evrope i Kine.

                                        *

Svaki od ovih Putinovih zastanaka imao je nekakav sopstveni dnevni red – ali ono, čime je štampa sveta ispunila stupce, nisu bili ni ekonomsko priskakanje Moskve Minsku ni vesti o Britaniji, kao još jednom od interesenata na Zapadu za ruski gas. Takve novosti su novosti koje se znaju, očekivane su. Stupce je ispunilo ono što u ovim susretima nije rečeno, a odaslato je u ime Rusije simbolima Putinovog itinerera. Pravcem i mestima do kojih se šef Kremlja uputio.

Premijer i novoizabrani predsednik Rusije Vladimir Putin i gradonačelnik Moskve Sergej Sobijanin tokom posete moskovskom Muzeju-panorami "Borodinska bitka" 

Prvo (zapaženo je u Evropi) – u itinereru ruskog šefa države nije bilo Amerike. Moskva je uočljivo izbegla da inauguraciona inostrana destinacija njenog novog lidera budu pre svih SAD – makar i zamaskirano, pod plaštom tobožnjeg dolaska šefa Kremlja za sto sa liderima Grupe 8 u Kemp Dejvidu (još maja), gde je Putin pozvan službeno. Stolica šefa Rusije prepuštena je predsedniku vlade Rusije, Medvedevu. Ali, prazno mesto, zapaženo i u polju odnosa dve strane, ostalo je kao zjapeći vakuum.

Zaokupljenost Rusije svetom usredsređuje se na njene veze sa Evropom i Kinom, pokazano je Putinovim polaskom na put. A u odnosu na azimut njegove trase Zapad-Istok, stari svet i novi, nastupajući i narastajući svet Azije, jedini izdvojeni prioritet je Evroazijska unija – embrion interesne integracije u ekonomsku i bezbednosnu zonu oko Moskve.

Njeni prvi pristupnici su Kazahstan i Belorusija, partneri i, podrazumeva se, najbliži saveznici. Rukovanje Putina i Lukašenka u Minsku prošle nedelje, moglo bi se smatrati obznanom rešenosti Rusije da rekonstrukcija eks-sovjetske zajednice i unutar nje dominirajuće ruske pozicije ostanu gravitaciona tačka nove spoljne politike Moskve.

Baku,06.06.2012 - konferencija za novinare američke državne sekretarke Hilari Klinton i šefa diplomatije Azerbejdžana Elmara Mamadjarova u Bakuu

                                          *

Nestalo je, ili je mnogo slabije izražena ruska opsednutost Amerikom – bar dok se SAD same ne snađu sa izlazima iz svojih američki započetih ratova. Pre svega u Avganistanu.

Jeljcinovo partnerstvo s Klintonom i Putinovi pokušaji saradnje s Bušom-juniorom 2001, iz vremena napada Al kaide na Njujork, blede u ruskom političkom pamćenju kao iskreni ali neuspešni. Neprihvaćeni od Amerike, ponete idejom o hegemoniji nad svetom i ovladavanju resursima.  

Konci poslova Moskve s Vašingtonom spleli su se u čvor nerazmrsive krize poverenja, povodom američkih PRO projektila u Evropi – daleko mimo američkog objavljenog resetovanja u odnosima, tobože u težnji da se iz atmosfere podozrivosti pođe napred.

Teme razgovora dve nuklearne sile skučene su. Svedene su najčešće na sporenja i razgovore o oružju. I, u poslednje vreme – ponovo o pokušajima SAD, da unutar Rusije povežu front otpora Putinovom režimu.  

Moskva, 06.06.2012 - ruska policija hapsi demonstrante tokom antivladinih protesta u Moskvi

                                        *

U odnosu na agendu Rusa i Evropljana i Rusa i Kine – američko-ruske teme siromašnije su sadržajem. Nisu praćene trgovačkim i modernizacijskim rezultatima – a, reklo bi se, to je ono osnovno što danas zaokuplja Moskvu. Rusija traži partnerstva koja bi je povukla napred, van zone tehnološkog zaostajanja. Njen prvi oslonac u tome je Evropa, mogućnost trampe visokih tehnologija za ruske sirovine.

Kina je i ekonomski i spoljnopolitički partner, saveznik u diplomatskom obuzdavanju svetskog hegemona.    

Bliskost Rusije i Evrope podvučena je Putinovom posetom Berlinu. I Parizu – mada je neodoljiv utisak posmatrača sa strane da šef Rusije, govoreći o Evropi ima u vidu Nemačku. Više od polovine ruskog izvoza je izvoz u EU, 62 odsto uvoza iz EU i 70 odsto inostranih investicija je iz zemalja EU. Ipak, razmena s Nemačkom je esencija esencije i Putin nije otputovao u Brisel već u Berlin.

Mogućno je da je to inercija poleta u odnosima Rusije i Nemačke, koji su u neporemećenom usponu još iz vremena Hladnog rata – uprkos gvozdenoj zavesi. Mnogo kasnije, Šreder je govorio da Rusija Putina vidi sebe obnovljenu, čvrsto unutar zajednice sa Zapadom, i da je zadatak Nemačke da joj pomogne u tome.

Prema Šrederovom svedočenju, Putin veruje da će Evropa, samo sarađujući s Rusijom ojačati poziciju jakog i samostalnog igrača na svetskoj sceni, i to tek u slučaju da joj uspe da svoje sopstvene mogućnosti sjedini s ljudskim, teritorijalnim i prirodnim resursima, a takođe i s ekonomskim, kulturnim i odbrambenim potencijalom Rusije.

                                        *

Pitanje je, razume se, šta bi o takvom sjedinjavanju razdeljenih potencijala Evrope i Rusije rekla Amerika, ali atmosfera stalno produžavanih dobrih odnosa Berlina i Moskve je možda to zbog čega Putin, kada posećuje Evropu, ređe pođe dalje od Nemačke.

Mogućno je da je reč i o uticaju ruske političke elite, prožete nevericom u ostvarivost EU projekta.

Kriza povodom evra učvrstila je pesimizam tog dela Rusa u proceni budućnosti EU, i čak motivisala pitanja o bezbednosti transformacije Evrope... Transformacije, u šta?

U još nejasan konglomerat centra i periferije, piše jedan od onih koji se tim povodom oglašavaju – Fjodor Lukjanov, eminentni i uticajni komentator, saradnik i ruskih i inostranih agencija i listova. Evropa je iscrpila svoj integracijoni model i zahteva novi pristup. A ona po svoj prilici nema takav alternativni koncept i sudeći po svemu, kreće se ka podeli na centar i periferiju.

“Zapadna Evropa će se ujediniti oko Nemačke, dok sudbina periferije ostaje nejasna – što je naročito stvarnost zemalja rastrzanih političkim i ekonomskim problemima jugoistočne Evrope i Balkana (jedna je Grčka)”, piše Lukjanov.

Niko ne može prorokovati šta bi u takvom slučaju bilo dalje, ni Lukjanov. Ali, po najgorem scenariju, centar bi se mogao odreći odgovornosti za problematične zemlje i odmaknuti se.

I, ko bi poželeo ulogu patrona nad njima, pita se autor? Interese na Balkanu ima Turska, ali zar joj nije dovoljno briga na Bliskom istoku? Rusija? Rusija, za koju se učešće u velikim balkanskim igrama politikom, pa čak i pravoslavljem ( kao što je to na primer u slučaju Grčke i Srbije ), odvajkada pokazuje kao neodoljivo, mogla bi i sada, barem u teoriji, da se vrati (na scenu). Ali, u retoričnom smislu velika sila, Rusija bi moralo da bude oprezna, i da pažljivo svoje ambicije prilagodi mogućnostima. Srećom, savremena Rusija je i dalje veoma daleko od takvih samoidentifikacija, kaže Lukjanov – sa olakšanjem podanika strane koja zapaža iskušenja, i zna da se odupre. Lukjanov, ne Vladimir Putin. Putinova poseta Berlinu bila je kratka da bi se o iskušenjima eventualne podele Evropljana u razrede i kategorije razgovaralo s Angelom Merkel. I pogotovo o problematičnom Balkanu u takvom slučaju. Ali poseta Putina bila je inauguraciona. Razgovori druge vrste ostaju za kasnije.