Od sveta i istorije zaboravljeni

„Kroz čempres vjetar duva, i kroz groblje vjetar duva; Draga sloboda -  da l' će znati da pjeva?“, „Partizan“, Leonard Koen, prepev Đoni Štulić.

Prošlo je više od četiri godine od kako su Albanci proglasili svoje, nezavisno i albansko Kosovo. I nešto više od osam godina od onih dana kada je neko palio manastire i kada su Srbi, bežeći od pogroma i ne znajući kome da veruju, poslušali Kfor i jedan od „koordinacionih centara“ koji je tada vodio Čović a na terenu njegov tadašnji operativac, Ivanović, pozivao ljude da napuštaju svoja sela. U koja ih više nijedan projekat za povratak neće vratiti. To su bili čudni dani (mart, 2004) kada su dva politička oponenta, Marko Jakšić i Radmila Trajković pokušavali da Srbe zadrže još dan – dva na Jugu, jer se bilo znalo da će grmljavina proći. A da se oni koji tada budu pobegli od oluje, više nikad neće vratiti.

Protest Srba u Kosovskoj Mitrovici u ponedeljak, zbog hapšenja Jovice Miljkovića

Nema toponima

Znam da vas ne zanima, zato i insistiram. Prošlo je neko vreme; na mnogim mestima nema više putokaza koji bi, na srpskom jeziku, srpskom povratniku pokazali put. Nema toponima. Nema groblja s kamenom na kojem pišu srpska imena. Nema Srba u gradovima. Znam da vas ne zanima.

Sada je 2012. Albanska su mesta (a sva su albanska osim ono malo slobode u getu koji se zove Sever) bogata i mnogo se zida. Albanci imaju srpske pasoše i građani su Republike Srbije, čak i zloglasni Šikovci, radnici službe koja Kosovom vedri i oblači. Posebno oni, zapravo.

Nije prošlo ni par sati kako sam se opet našla na „suđenom mestu“ i eto me gde sedim sa dvojicom, što se smeju na račun običnih albanskih smrtnika koji na srpska dokumenta čekaju mesecima, dok oni – ljudi s kontaktima na sve tri strane, završe svaki papir za dan. Sve se to priča na ulazu u Gračanicu, u kafiću „peva“ Ceca, dok s televizora neko nešto priča, utišan, a nad glavom mu logo „RTS“ (više veruju RTS nego drugima, navika je čudna boljka i eto, smeniše se i vojske i naziv države i opet neki službenici gledaju RTS, istina utišan, zabavnija je Ceca).

Prijatna dvojica, ti Šikovci. Nije da bi me više radovalo da su bili, daleko bilo, neprijatni. Ali čudan osećaj, gde sedim i priznajem sebi da bih mogla s njima da se družim – jer me zabavlja iako me nervira. A u meni jako glasno viče, i preti pesnicom i mlatara pištoljem, neki (ne znam otkud mi taj pade na pamet) davnopočivši Rankovićev, koji ima brkove i nosi kožni mantil, i dere se kako sve to treba pohapisiti... Verovatno zato što ovaj Albanac što sedi preko puta mene kaže kako rado citira Staljina, i onu njegovu: „Pogledam u ogledalo i kažem – ni tebi ne verujem“.

I sad, priznajem da kad dođem na Kosovo posle dugih pauza, ja  poludim i tekstovi mi više liče na nadrealističku sprdnju nego na reportažu ili, ne  daj bože, analizu -  ali ništa mudrije od onoga da je sve relativno. Posebno je sumnivo ono što ti se učini da si video golim okom.

Možda još koju o tome kako vreme ne postoji, a na granici dva sveta – orjenta koji to nije i zapada koji to, takođe, nije; da na toj granici živi onaj Andrićev levant, i da je taj toliko sumnjiv da ni njegovom „orjentu“ ne veruje Istok, niti njegovom „zapadu“ tek ni najmanje ne veruje onaj pravi Zapad – jer ovde ništa nije ono što jeste. I niko nije onaj koji jeste.

Zavađenim stranama niko ne veruje

Kratak prolazak kroz srpski Sever i razgovor s nekim policajcem (sve je konspirativno, znam, i to služi samo da još više iznervira – jer istina je da nijedna tajna nije bila - a da nije otkrivena, a kad je bila otkrivena, da nije bilo shvaćeno koliko je besmislena bila), dakle prolazak Severom i, uz doručak i kafu, čujem kako nam Šiptar ovde šeta usred bela dana. Devojke nam idu sa Šiptarima, više i ne kriju. Pitam: „Pa zar nije tako bilo i pre tri godine, ja se sećam 2009...“ Nije bilo! Ok, nije.

Onda o Jovanu Miljkoviću, onom što je uhapšen da je navodno terorista jer je možda bio tamo gde je srušena neka trafika koja je bila strateški mnogo važna. A Tači objavio rat teroristima.

Opet se setim kad smo devedes' neke Šiptara nazivali teroristom, i kada je separatista bio onaj što je hteo da odvoji Kosovo od Srbije. Sad terorista živi na Severu, srpske je nacionalnosti i zapadni ga mediji nazivaju separatistom. Zasmejava me glas koji u meni, kao glas onog Kalimera iz crtanog filma, negoduje: „Pa nismo se tako dogovorili! Otkud sad Srbin – terorista, kad se zna...“

Onda, opet Albanci (iredentisti) i kafić u Gračanici. I svi – Srbin sa beogradskim tablicama i ova dvojica sa kosovskim, pljuju Editu i Borka, već pomalo zaboravljene pregovarače. Prelazak granice košta, i jedne i druge, po 60 evra. Osiguranje za kola, ako nisi uzeo šiptarska dokumanta, košta oko 150 evra mesečno. U stranoj si državi, druže. Ili je priznaj ko svoju.

Onda me vode da vidim Tačijevu kuću. Bela i bez prozora. Ima oko 700 kvadrata. Onda Ljimajev kompleks – jedno pet-šest istih kuća, sve jedna iza druge.

„Šta će mu toliko istih kuća?“

„To ti je Leka Dukađni, dobra moja, to je zakon što kaže: Ovde ima bar 30 mužjaka koji će te rastrgnu ako treba“.

Smisao života koji se svodi na 30 naoružanih budala – koji služe da plaše... već nekoga. I žive u istim kućama.

Sve u svemu, po dolasku na Kosmet - posle godinu dana apstiniranja - tokom prvog prepodneva videla sam trojicu Srba i dva Šiptara, za koje su mi objasnili da su to Šikovci i da uopšte nisu tako loši ko što sam mislila. Gori su janičari koji rade za njih. Kako je krenulo, sutra – prekosutra, sedeću s janičarima. I neću se iznenaditi kada ih budem razumela, to jest kada u ovom sveopštem besmislu i zaboravu ne budem iznašla zbog čega su oni gori od ovih koje sam videla juče. Ili pre godinu dana. Ili o njima čitala nekad davno kad sam mislila da su uloge jasno podeljene i da nije teško shvatiti stvari, ako se blagovremeno opredeliš za jednu stranu. Problem nastaje onog časa kada posumnjaš u postojanje strana. Svi budu isti.

Dva plemena, jedno koje je nekad imalo državu i drugo koje preuzima sve – i baštini metod, sistem, i imitira ugnjetača protiv kojeg se borio. I misionari međunarodnih organizacija koji kradu ko mačke. I ideolozi zavađenih strana koji deluju kao dede što se raspravljaju, lenjo, dok igraju domnine. Lenji demagozi koji bezvoljno izgovaraju prastare floskule i sede za istim stolom u kafani.

I, na kraju, u pokušaju da poentiram belešku o jučerašnjem danu – vratiću se na čas Šikovcima. Velike nade plažu u novog predsednika Srbije. Iz dosade, naravno. „Pa da gledamo novog, dosta više samo taj Tadić“. I hvale demokratiju u Srba. I jedan kaže: „Ja volim kad pobedi narod“.

Ali nije to poenta.  Poenta bi moglo da bude pitanje svrhe svega ovoga. I rata, i paljenja, pa i te nezavisnosti. Čemu, kad Albanci i dalje imaju srpska dokumenta? Čemu, kada zavađene strane sede za istim stolom, i svet im jednako ne veruje ko što im nikad nije ni verovao. Čemu, kad ni ovi što bi da budu Orjent – imaju sve mane Zapada, a ovi što bi da budu Zapad, imaju veze s njim,  koliko i ovi s Orjentom. I ni jedni ni drugi nisu nigde dobrodošli. Posebno ti Srbi s Kosova nisu dobrodošli u maticu – Srbiju.

I jedni i drugi sede, kao u nekoj izmišljenoj zemlji, ko u Makondu, i pada kiša – baš ovih dana, kao tamo čitavih sto godina samoće, i svi su sve zaboravili, toliko dugo sede tamo, na slepom kolesku. Od sveta i istorije zaboravljeni. Sve izgleda tako kao da bi, možda, jedino dobro došao neki novi rat (za koji su spremni) u kojem bi opet malo živnuli iz letargije. I biće i saveznici i neprijatelji i tajni saradnici i nakon svega, opet sagovornici za stolom neke kafane koju kao da je izmislio neki maštoviti filmadžija.