ZVANIČNA RUSIJA I SRBIJA

Poslednjih sedmica srpska štampa i analitika je prepuna tekstova o nastupima ruskog ambasadora Konuzina, prvo na skupu koji je održan u Domu Vojske, a potom i pozdravnoj reči koju je održao u hali Čair u Nišu, prilikm godišnjice obeležavanja Srpske napredne stranke. Potom je usledila reakcija nekih političara u Srbiji na ova istupanja Konuzina, što je stvorilo izvestan odijum u javnosti. U tom pravcu autor ovog članka smatra da je dosta toga rečeno o nedoslednosti kritičara prema Konuzinu. Naime ti sadašnji kritičari Konuzina ni najmanje se nisu osvrtali kada su prethodnih godina pojedini zapadni ambasadori, a pre svega SAD, Britanije i Nemačke, pokazali daleko veći stepen „mešanja u unutrašnje stvari Srbije“, kako to oni upravo sada spočitavaju ruskom diplomati. [1]

Konuzin nije nastupao samostalno

Ovde bih se stoga ukratko osvrnuo na motive koje je imao ruski ambasador za ovakve reakcije. Mislim da je gotovo isključena mogućnost bilo kakve samostalne inicijative ruskog diplomate, posebno sa aspekta iracionalnosti, koja bi potom bila uvažena od zvanične Moskve. Prvo, da je došlo do samostalnog, a posebno iracionalnog, nastupa Konuzina, posebno kad je u pitanju njegov nastup u Domu Vojske, usledila bi najverovatnije reakcija ruske diplomatije i on verovatno ne bi dobio saglasnost da nastupi sa svojim pozdravnim govorom u Nišu.

Drugo, na osnovu izjava očevidaca, uključujući i autora ovog teksta, potpuno je isključeno da je Konuzin tada bio u nekom posebnom iracionalnom stanju [2]. Stoga je gotovo sigurno da je Konuzin oba puta nastupio u saglasnosti i dogovoru sa ruskom diplomatijom i sebi nadređenim u političkoj hijerarhiji.

Ovde se postavlja pitanje motiva Konuzinovog nastupa. Kada je u pitanju skup u Domu vojske, stiče se utisak da je tu reč prevashodno o kritičkom odnosu prema delu otuđene srpske elite, koja se bavila najrazličitijim globalnim bezbednosnim temama ali ne i pitanjem Kosova i Metohije koje je upravo tada bilo dodatno aktuelizovano zbog agresije na kosovske Srbe na severu pokrajine i sednice u OUN posvećene pitanju KiM. Posebnu simboličku dimenziju Konuzinovog istupa predstavlja činjenica da se skup održavao u Domu vojske Srbije, i da je prvog dana skup pozdravio predsednik Tadić. Na taj način se može izvesti zaključak o nezadovoljstvu ruske politike prema aktuelnim srpskim vlastima. Konuzinova konstatacija da zapravo i nema Srba u Sali, u trenutku pomenute sesije Bezbedonosnog foruma, zapravo se može odnosti na odsustvo elementarnog patriotizma kod učesnika ovog skupa i teška kritika NVO iz međunarodnog i bezbedonosnog sektora koje su dobrim delom partneri i saradnici aktuelne vlasti i predsednika Tadića u kreiranju i realizovanju spoljnopolitičke koncepcije Srbije.

Ukoliko je kod nekih i bilo sumnje u stavove ruske politike prema aktuelnim srpskim vlastima i njenom odnosu prema srpskoj opoziciji, mnoge neizvesnosti su razvejane nakon nastupa ambasadora Konuzina na naprednjačkom skupu u Nišu 28. oktobra. U samom izlaganju ruskog ambasadora tom prilikom teško je naći bilo šta sporno, zapravo on je dao podršku Srbiji i njenom teritorijalnom integritetu [3], te ukazao na značaj i naraslu ulogu SNS na političkoj i društvenoj sceni [4].

Rusija i srpske stranke

Zapravo, da li zvanična Rusija može da bude zadovoljna svojim odnosom sa aktuelnim vlastima u Srbiji, i šta je uticalo da ona pokazuje sve više simpatija prema srpskoj opoziciji, pre svega ka SNS i DSS.

Od formiranja vlade Mirka Cvetkovića sredinom 2008. godine zvanični odnosi sa Rusijom nisu imali onaj zamah kao recimo u prethodne dve godine, kada je ruska uloga u Srbiji naglo porasla, između ostalog i zbog ruske pomoći Srbiji po pitanju statusa Kosova i Metohije. Proklamovana četiri stuba spoljne politike Srbije de jure, nisu de facto u svojoj operacionalizaciji bila ravnomerno raspoređena, odnosno daleko se manja pažnja posvećivala Rusiji i Kini, nego što je to slučaj sa odnosima prema SAD i EU. Po pitanju Kosova i Metohije, gde je ruska strana ključno pomogla da se odbije Ahtisarijev plan koji, za razliku od Rezolucije 1244, priznaje faktički nezavisnost Kosova, zvanični Beograd u liku Cvetkovića i Tadića, zaobilazi Savet bezbednosti OUN i prihvata EULEKS. Posebno je za rusku stranu bilo bolno iskustvo u vezi naglog povlačenja već dogovorene rezolucije zvaničnog Beograda septembra 2010. čime je ruska diplomatija bila izigrana. Za Rusiju je to problem gubitka poverenja u aktuelnu srpsku vlast koja je čak sopstveni interes teritorijalnog integriteta podredila maglovitom putu pridruživanja EU.

Dolaskom predsednika Medvedeva oktobra 2009. Godine, između dve zemlje sklopljeno je niz sporazuma od kojih je svakako najvažniji prodaja NIS i projekat izgradnje Južnog toka. Ovi projekti su ili ostvareni ili su u perspektivi ostvarivanja, pa je to bio jedan od razloga da ruska strana nastavlja saradnju sa zvaničnim Beogradom. Dolaskom premijera Putina u Beograd proleća 2011. ubrzan je projekat baze za vanredne situacije u Nišu. Međutim, privredna saradnja dve zemje nije imala očekivani tok. Pored činjenice da ruski kapital i važna ulaganja u Srbiji nisu prihvaćeni na adekvatan način, srpska vlada je čak propustila da realizuje najveći deo od ponuđenih milijardu evra povoljnog kredita od Rusije koji je odobren još oktobra 2009. prilikom posete predsednika Medvedeva [5]. To se može tumačiti zazorom zvaničnog Beograda od otvorenije i iskrenije saradnje sa Moskvom, ali i strahom od zapadnih sila, da se ne približi Rusiji. Neki ministri u vladi Srbije praktično nisu ni sarađivali sa Rusijom, i to baš oni koji su imali velikog političkog i ekonomskog uticaja, poput Mlađana Dinkića i Dragana Šutanovca.

U tom pravcu ruska politika je sve više okretala pogled ka opoziciji u Srbiji. Vladajuća Jedinstvena Rusija je već ranije uspostavila stratešku saradnju sa Demokratskom strankom Srbije. Međutim, u odnosu na tradicionalno vodeću i rusofilsku stranku u Srbiji, Srpsku radikalnu stranku od jeseni 2008. dolazi do zapleta, pošto se iz stranke izdvojilo krilo sa Tomislavnom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ova podela radikala je sigurno uticala na obazriviji stav ruske politike prema posmatranju srpske opozicije u celini, kao i u tretiranju vlasti u Beogradu. Tokom 2009. je postalo potpuno jasno da novoformirana Srpska napredna stranka na čelu sa Tomom Nikolićem, ne samo da je povukla veći deo nekadašnje Srpske radikalne stranke, već je vremenom postalo jasno da je to bar dve trećine radikalskog biračkog tela, pa možda čak i više. Sa druge strane, dok se bivša jedinstvena SRS, a posebno njen današnji ostatak nedvosmisleno opredeljivao ka osloncu na Rusiju, novoformirana SNS se načelno opredeljivala za uravnoteženu spoljnopolitičku opciju, sa ravnomernim osloncem na sve važnije sile, slično kao što se i aktuelni režim Cvetkovića i Tadića načelno opredeljivao za četiri stuba spoljne politike zemlje. Tokom 2009-10. godine Jedinstvena Rusija uspostavlja i sa SNS stratešku saradnju, paralelno sa rastućim nezadovoljstvom Moskve politikom aktuelne vlasti u Srbiji. Na simboličan način, zajednički poziv Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Koštunici da budu počasni gosti u Moskvi na stranačkom kongresu Jedinstvene Rusije u septembru 2011. predstavlja zapravo dalju operacionalizaciju odnosa zvanične Rusije prema srpskoj politici. Pozdravni govor ambasadora Rusije Konuzina na obeležavanju trogodišnjice SNS u Nišu je sledeći potez u tom pravcu.

Borba za ruske simpatije

Srpska radikalna stranka pokazuje veliku naklonost Rusiji, što je prihvaćeno i sa ruske strane, ali će odnos prema radikalima biti doziran prema ukupnoj politici koju Rusija ovde zauzima prema unutrašnjoj političkoj sceni. Odnosno, ako Rusija bude želela da podrži sledeću vladajuću strukturu nakon sledećih izbora, onda su njeni favoriti SNS i DSS, a odnos prema SRS, bez obzira koliko bio prožet simpatijama, biće razvijan tako da ne ugrozi zvaničnu rusku politiku prema naprednjacima. U svakoj varijanti, Rusija će zadržati simpatije prema SRS, samo će pragmatika nalagati na koji će to način biti manifestovano. Sa druge strane, manje političke stranke koje su već sada u koaliciji sa SNS, a to se pre svega misli na Novu Srbiju, Karićevu stranku i Vulinov pokret socijalista, imaće višestruke simpatije ruske strane, pre svega zbog neskrivene rusofilije ovih partija, a sa druge strane će zavisiti i od daljeg ruskog odnosa prema SNS, koji je čini se, veoma perspektivan.

Kada je reč o vladajućoj grupaciji stranaka, ruska politika ima izvesnu naklonost pre svega ka SPS, Jedinistvenoj Srbiji i levoj koaliciji u celini [6]. Nasuprot tome, loše odnose sa Rusijom imaju opozicioni LDP i Dinkićeva stranka, čemu naravno treba dodati i Nenada Čanka. Odnosi sa SPO zbog njegovog političkog zaokreta ne mogu imati posebnu perspektivu, mada Vuk Drašković nikada nije pokazivao elemente rusofobije [7].

Vladajuća stranka i Rusija

Najzad, najveća nepoznanica ostaje dalji odnos ruske politike prema Demokratskoj stranci. Ruska politika će svakako respektovati ovu moćnu političku stranku, međutim svoj odnos prema njoj će dozirati upravo prema daljem odnosu snaga na političkoj sceni Srbije i prema daljem profilisanju same DS, pre svega u razvijanju njene spoljnopolitičke pozicije. Poslednjih godina DS nije na formalnom nivou bitno kvarila odnose sa Rusijom, koliko je to zapravo proizilazilo iz konkretnih njenih poteza, imajući u vidu da su ova stranka i njeni rukovodeći kadrovi imali presudnog uticaja na vladu Srbije, kao i činjenicu da je predsednik Srbije Tadić u isto vreme i lider demokrata. Čini se da ruska politika može imati više simpatija za ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, dok se svojim lošim stavom prema Rusiji, iz DS izdvaja Dragan Šutanovac. Božidar Đelić se svakako zamerio ruskoj politici zbog nedavne izjave o Konuzinu, dok dva, čini se trenutno vodeća političara, Tadić i Đilas pokazuju izvestan takt po pitanju svojih izjava i odnosa prema Rusiji. To se u izvesnoj meri odnosi i na regionalnog lidera DS Pajtića, bez obzira što i on, baš kao i Tadić i Đilas, ima naglašeno geopolitičko opredeljenje prema zapadnim silama.

Rusija je velika sila, i ona do sada nije pokazivala elemente mešanja u unutrašnju politiku Srbije, barem ne na vidljiv način, za razliku od nekih zapadnih sila. Zvanična Moskva se uglavnom odlikovala pasivnijom ulogom na srpskim prostorima, poštujući aktuelnu vlast i zadržavajući odnose i sa postojećom opozicijom, pokušavajući uvek da sa Srbijom kao državom razvije što prisnije i kvalitetnije odnose. Dva javna nastupa ambasadora Konuzina u poslednjih mesec dana, pokazuju pak da će i Rusija na nešto aktivniji i čak otvoreniji način manifestovati svoju zainteresovanost za dalji razvoj prilika u Srbiji i srpskim prostorima u celini, zadržavajući pri tom naglašene simpatije prema srpskom narodu i srpskim državnim interesima, bez obzira na strukturu same vlasti u Beogradu.

Beograd, 7 novembar 2011.
dr Dragan Petrović,

Viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu
www.petrovicdragan.com

[1] Svojom sveobuhvatnošću, dubinom analize, na ovu temu, posebno bih izdvojio tekstove u „Pečatu“ od 4. novembra, Nikole Vrzića „Diplomatska kolonija Srbija“ i Dragomira Anđelkovića „Odbrana kolonijalnog suvereniteta“.

[2] Pisac ovog teksta je sticajem okolnosti imao to iskustvo da je neposredno nakon nastupa Konuzina na Bezbednosnom forumu u Domu Vojske, prisustvovao prijemu za dan državnosti Meksika u Kristalnoj dvorani Hajata, gde je pravo sa prethodnog skupa došao ambasador Konuzin. Mogao sam se uveriti da je on delovao veoma smireno i da je ostao gotovo do kraja prijema, otišavši neposredno uoči početka televizijskog prenosa košarkaške utakmice na Evropskom prvenstvu u Litvaniji između reprezentacija Rusije i Srbije. O nekakvom stanju o kojem se špekuliše u pojedinim drugosrbijanskim medijima, da je Konuzin „popio malo više“ nema ni govora i to se očigledno smišlja da bi se umanjio efekat njegove kritike na račun nedostatka patirotizma kod prisutnih u Bezbednonosnom forumu u Domu vojske, posebno po pitanju teritorijalnog integritieta Srbije – problema Kosova i Metohije.

[3] “..Rusija će pružati svu pomoć Srbiji u zaštiti njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu. Kosovo u srcima Rusa odjekuje istim bolom kao u vašim srcima...“

[4] “..SNS je postala jedan od glavnih pokazatelja raspoloženja građana Srbije“, i da kao takva ima odgovornost zbog poverenja i nade koje ljudi u nju polažu.

[5] Samo oko 200 miliona $ je iskorišćeno za ponuđene projekte, a za ostatak sume nisu još ponuđeni projekti od srpske strane čime bi se dobila već odobrena sredstva.

[6] To se videlo i prilikom posete Medvedeva Beogradu, potom prilikom drugih kontakata sa vladom Srbije od strane predstavnika zvanične Moskve.

[7] Ukoliko se SPO bude vezao za Jovanovića, Čanka i druge predstavnike Druge Srbije, posebno vezano za savez Preokret, a paralelno sa tim mu dalje slabio rejting ,on će postati potpuno marginalan i nevažan u ruskoj politici, uprkos tome što je Drašković kao pisac pokazao naklonost Rusiji