ZAKASNELA PRAVDA PROTIV OVK I FATMIRA LJIMAJA

Fatmir Ljimaj zvani „Čelik“ će se uskoro naći ponovo na optuženičkoj klupi. Ovoga puta, biće to pred sudijama evropske civilne misije, tj. EULEKS-a, za kriminalno vođenje ministarstva telekomunikacija u pokrajini, i ubistvo i spaljivanje dvadeset i troje ljudi 1998. godine u selu Klečka. Pored njega, optuženi su i Nedžmi i Naser Krasnići, Naser i Sabit Šalja, Refik Mazreku, Arben Krasnići, Šaban Šalja, Behljulj Ljimaj, Besim Šurdaj.

Ako se pita srpsko Tužilaštvo za ratne zločine koje je još pre tri godine pokrenulo novu istragu o Klečki i dokumentaciju sa dokazima dostavilo EULEKS-u, biće još optuženih. Ali, pošto se kod bezbrojnih i čudovišnih zločina OVK pitaju i sile saveznice koje su ih podržale tokom terorističkih napada na srpske ustanove i državu, i na kraju bombardovale Srbiju, onda valja sačekati. Ovih dana je specijalno tužilaštvo pokrajine osudilo na petnaest godina zatvora Sabita Gecija, za ubistva i mučenja u logorima u Albaniji. Geci je jedan od najvećih krvnika OVK, glavni čovek za nekoliko logora u Albaniji, ali i vlasnik nekoliko ilegalnih kosmetskih „carinskih punktova“ posle 1999. godine. Iako poznavaoci prilika u pokrajini kažu da je to još i visoka kazna s obzirom na osećaj za pravdu u albanskoj zajednici, drugi bi rekli da je reč o izrugivanju žrtvama. Možemo li se nadati da to neće biti slučaj sa Ljimajem?


I pored neosporne zločinačke biografije Ljimaj je do sada uspevao da izbegne
odgovornost

Presovanje „čelika“

„EULEKS ima odlično sastavljenu optužnicu i prilično smo sigurni da će doći do osuđujućih presuda. Jedino pitanje ostaje visina kazni“, kažu u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine. No najpre, ko je Fatmir Ljimaj i šta se desilo u Klečki?

„Nisam bio u Orahovcu u julu 1998. godine, vodio sam računa o svom kretanju“, pripovedao je jedan Albanac (ime poznato redakciji), 2000. Godine UNMIK-ovim istražiteljima ratnih zločina, o sudbini orahovačkih Srba, otetih tokom napada OVK na ovaj gradić u julu 1998. godine.

„Znam da sam 19.7.1998. godine, predveče, bio kod autobuske stanice u Mališevu i video sam jednu kolonu sredstava, autobusa i kamiona i mašina napunjenih civilnim licima koja su bili Srbi. Kolonu je predvodio Gani Krasnići, tu u mojoj blizini se zaustavila i zatim krenula u pravcu Orlata, u pratnji jednog vozila sa četvoricomputnika koje ih je tu sačekalo... Kao figure neke nisam poznavao (četvoricu iz OVK koji su pratili kolonu zarobljenika, prim. aut.) imena im tada nisam znao, kasnije sam saznao da su oni bili Hašim Tači, Bislim Zurapi, Fatmir Ljimaj.“ Svedok je još kazao da je Fatmira Ljimaja poznavao od ranije.

Nekoliko meseci kasnije, u jesen 1998. godine ovaj svedok, inače član Demokratske stranke Kosova Ibrahima Rugove, zajedno sa još jednim partijskim sadrugom, bio je otet od grupe pripadnika OVK koju su takođe predvodili Tači, Zurapi i Ljimaj. Skoro čitav mesec ova dvojica članova DSK proveli su u zaboljeništvu, najpre u logoru Lapupnik a potom u Sedlaru. Izbavio ih je, na kraju, OEBS. U izjavi koju je svedok dao nakon dolaska UNMIK-a u pokrajinu, jasno je naveo da su im tokom ispitivanja i maltretiranja teroristi iz OVK objasnili da to što se bave politikom nije dobro, i da to više ne čine, pa je zaključio da su oni zapravo bili oteti da bi se izvršio pritisak na njihovu stranku da se povuče i prepusti politički prostor novoj sili koja je narastala u albanskom društvu – OVK. Ovo je zapravo samo jedan od mnogo slučajeva gde su meta OVK bili Albanci kojima nije padalo na pamet da ratuju protiv države ili su verovali da mirnim, političkim putem mogu ostvariti ciljeve.

Konačno, ko je zapravo Fatmir Ljimaj i kako je postao to što jeste – ratni zločinac odgovoran za čudovišna ubistva i mučenja i kriminalac koga štiti poslanički imunitet?

Duga teroristička biografija

Rođen u selu Banja kod Mališeva 1971. godine, Ljimaj je, prema jednom dokumentu tajnih službi kontigenata KFOR-a do kojeg je došao Balkanmagazin, već u periodu između 1992. i 1994. godine postao veoma aktivni član NPOK, Narodnog pokreta za oslobođenje Kosova, organizacije sastavljene od najekstremnijih Albanaca separatista. Već 1995. godine je bio uključen u OVK (ovaj dokument, kao niz drugih poverljivih papira sreanih službi, osnivanje OVK stavljaju čak u 1993.). Reč je o vremenu kada se polako diferenciraju borbene grupe separatista i kada agresivnije grupe počinju da napadaju dotadašnji FARK, neformalnu vojsku svojevremene vlade 'Republike Kosovo' Bujara Bukošija ali i Rugovine DSK, mahom sastavljenu od oficira i podoficira JNA. Naime, inostrane službe koje su učestvovale u stvaranju OVK i stvaranju podloge za rat na Kosmetu, nezadovoljne nedovoljnom aktivnošću FARK-a, dale su prećutnu saglasnost OVK još 1997. godine da krene u napad na FARK. U svakom slučaju, već od 1995. godine, Ljimaj je u sastavu nove sile i pod komandom Redžepa Seljimija, brata od strica Sulejmana 'Sultana 'Seljimija.


Mreža Redžepa Selimija

„Karijera“ Fatmira Ljimaja od tog trenutka ide vrtoglavo naviše. Bio je glavni čovek za otkrivanje i kažnjavanje Albanaca lojalnih Srbiji, naročito onih koji su sarađivali sa MUP-om. Ili pak za „ubeđivanje u nacionalnu stvar“ onih Albanaca koji nisu bili zainteresovani za rat. Tako su Ljimaj i Redžep Selimi 1996. godine ubili Šukrija Krasnićija i Veselja Pintoljija iz sela Temecin kod Suve Reke. Nije prezao od omiljene taktike OVK – da napadne policiju ili vojsku iz dvorišta neke albanske porodice koja je bila lojalna. Tokom odgovora državnih organa sile, najčešće bi kuća stardala, katkad i članovi porodice. Što je dodatno proizvodilo zlu krv između Srbije i Albanaca...

Takođe, komandovao je terorističkim napadima u Mališevu i Orahovcu. Organizator je brojnih napada na policiju i Vojsku Srbije, odgovoran za mnogo ubistava civila. U glavnom štabu OVK, terorističkoj varijatni Generalštaba bilo koje vojske, Fatmir Ljimaj bio je načelnik za policijska pitanja, tj. bezbednost. Pored Ljimaja, članovi Glavnog štaba bili su Azem Sulja, Hašim Tači, Sokol Bašota, Bislim Zurapi, Sulejman Selimi, Redžep Selimi, Jakup Krasnići, Ljah Brahimaj, Kadri Veselji, Džavit Haliti, Agim Čeku, Adem Grabovci, Raif Gaši, Ilir Konjuševci, Mus Jašari Džemail Fetahzu. Zanimljivo je da je Bislim Zurapi (dezertirao iz JNA 1992. godine i priključio se Armiji BiH u odbrani Sarajeva gde je komandovao jednom brigadom i dobio čin potpukovnika; nakon 1995. odlazi u Holandiju gde se susreće sa drugim albanskim ekstremistima i potom u Albaniju gde će postati instruktor pripadnicima OVK, u Tirani), rekao Haškom tribunalu da sam Glavni štab u početku uopšte nije bio poznat niti je imao stalno sedište, sve do početka 1998. godine, kada se iz Nemačke (!!!) prebacuje na sever Albanije. Glavni štab se potom seljakao pa je jedno vreme njegov deo (onaj kojim je rukovodio Ljimaj) bio i u Klečkoj, zatim Pagaruši kod Orahovca... Tačno tamo gde su bili logori, i gde su ubijani civili...

Govoreći o Ljimaju, njegov štab se tokom rata nalazio na više mesta, između ostalog i u Klečkoj, da bi se potom preselio u Lapušnik. U Lapušniku kod Glogovca, gde su umorene posle strahovitih mučenja, najmanje 22 osobe (među žrtvama bili su i Milovan i Miodrag Krstić, Boban Mitrović, Živorad Krstić, Stamen Genov, Đorđe Đuk, Siniša Blagojević...) bio je jedan od glavnih ljudi, ali ne i glavni. Ova činjenica je važna zbog zločina za koje je Ljimaj jednom već bio optužen i za one zbog kojih će mu se suditi. Na ovo ćemo se vratiti kasnije.

Tokom rata, zajedno sa Redžepom Selimijem, vodio je ozloglašenu 121. brigadu OVK, a zajedno su osnovali i „Oko orlovo“, jednu od najekstremnijih podgrupa, odgovornu za teške ratne zločine ali i poratne kriminalne radnje. Valja znati da, uprkos tome što se on ne pominje u izveštaju Dika Martija o trgovini organima, u maju 2009. godine je upravo Ljimaj sazvao sastanak onih koji su učestvovali u ovom zločinu kao logistička podrška i obavestio ih da ne treba da brinu zbog švajcarskog izvestioca, jer je „sve ispeglano“ u prestonicama zapadnih sila.

Procentne nagrade za ratni staž

Kao i toliko puta u istoriji, i na Kosmetu su pobednici u sukobu računali sa nagradom posle rata. Za većinu pripadnika prvog ešalona OVK, nagrada je bila slobodno učešće u svakom obliku kriminalnih radnji, često naočigled međunarodne vlasti sa čijim su najvišim činovnicima relativno lako rešavali sve – korupcijom, bilo u novcu bilo u telima prostitutki.

Sam Ljimaj je dobio učešće u švercu oružja, cigareta, narkotika... U jednom dokumentu koji je radio KFOR još početkom decenije, u dijagramu, stoji da Fatmir Ljimaj (isto kao i Hašim Tači) ima 10 do 15 odsto udela u fabrici cigareta koju drži Ekrem Luka, poznati poslovni čovek s kojim su sarađivali i pojedini srpski privrednici, bez obzira na činjenicu da je Luka bio jedan od najvećih sponzora OVK.


Mreža Ekrema Luke

Naravno, fabrika cigareta, ma koliko bila isplativa, samo je paravan za veće 'poslove', tj. šverc cigareta. Ovaj šverc, prema saznanjima KFOR-a, ide iz Makedonije, preko Đeneral Jankovića. Preko Luke, Ljimaj je povezan i sa drugim poslovima i klanovima. Veze sa Redžepom Selimijem omogućile su mu učešće u švercu narkotika, kaže ovaj izveštaj. Takođe, preko „Oka orlovog“ povezani su sa prostitucijom, iznudama koje se obično obavljaju preko privatnih firmi za obezbeđenje poput „Crnih Pantera“ koje vodi porodica Eljšani. Ali, i porodicama poput Buja (Šukri Buja i Ljimaj su i ratni saborci), Geci, Čolaku, kao i dvojicom Fatosa iz Albanije i njene moćne tajne službe ŠiK – Nanoom i Klosijem. Dvojica bivših šefova ŠiK-a (Fatos Nano je uz to bio i šef države) su i inače tesno povezani sa kompletnim rukovodstvom i prvacima OVK, zahvaljujući pomoći koju je Albanija pružila tokom 90-ih i posle. Izveštaj je samo delić priče o tim raznovrsnim i očito unosnim vezama.

Naravno, Fatmir Ljimaj je nagrađen i legalnom službom – u času kad su ga uhvatili na ulici i poslali u Haški tribunal, Ljimaj je bio pomoćnik ministra odbrane (tada Azem Sulja, „Veliki ujak“ Hašima Tačija i jedan od tvoraca OVK). Po povratku iz Haga, dobio je mesto ministra telekomunikacija. Zanimljivo je da su kosmetski Albanci, tokom Ljimajevog boravka u Hagu, bili primorani da daju priloge u fond osnovan u svrhu finansijske pomoći ovom pripadniku OVK.


Haški sud oslobodio je Ljimaja 2007. godine

No, Ljimajeva srećna zvezda je, izgleda, počela da gasne. EULEKS već traži ukidanje njegovog imuniteta. Nakon što su istražitelji otkrili još pet leševa u Klečki.

Pravda na dugom štapu

Kad su u proleće 1998. godine srpske snage bezbednosti ušle u štab Fatmira Ljimaja u Klečki, trebalo je imati dobar stomak za ono što ih je sačekalo – krečana na privatnom imanju koje je OVK koristila za svoj štab, još je radila. Unutra su bila tela, neka još nepotpuno spaljena. Svi do jednog bili su civili. Dosadašnja istraga je ukazala da je u zatvoru koji je postojao uz štab ubijeno 23 ljudi (od 35 koliko ih je bilo oteto i tu držano), većinom Albanci.

„Bila je to strategija OVK. Srbe su hteli da toliko zaplaše da se odsele i nikad ne vrate, a Albance da nateraju da prihvate njih“, kažu u Tužilaštvu za ratne zločine. U blizini su bili važni putevi, OVK je presretala ljude i otimala ih. Akcije srpskih snaga bezbednosti su uskoro primorale Ljimajevu jedinicu da se odatle povuče, ka Lapušniku. Deo zarobljenika su poveli sa sobom. No, i Lapušnik je bio stratište, gde su držane i žene. Upravo albanski svedok s početka ovog teksta je govorio o tome.

Iako je bilo dovoljno svedoka da Hag osudi na po više doživotnih sve pripadnike OVK koji su boravili na ovim mestima, to se nije desilo. Jer, samo haško tužilaštvo je zapravo naglavce izvrnulo optužnicu protiv Ljimaja.


Ljimaj (sedi, levo u uniformi) i Tači (u civilnoj odećI) odavno su najbliži saradnici (Rojters)

„Ljimaj je optužen po komandnoj odgovornosti i direktno i indirektno za logor Lapušnik, gde on nije realno, bio glavni čovek“, kažu u Tužilaštvu za ratne zločine Srbije. „I inače je teško dokazati komandnu odgovornost, a kamo li neposrednu odgovornost komandanta, tj. da je i naređivao i lično vršio zločine.“

Ljimaj je, dakle, bio optužen za nešto što je došlo posle vremena i nedela za koja je on direktno najodgovorniji. Za Klečku ga niko nije dirao. Ipak, kada je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije prikupilo pre tri godine dokaze protiv njega, bilo je prinuđeno da se obrati Hagu kako srpsko pravosuđe ne bi došlo u stiuaciju da Ljimaju sudi ponovo za isto delo. Ovako nešto nije dozvoljeno, a i Hag ima pravo da čak tuži zemlju koja to čini. Kažu da kada je postupajući sudija koji je oslobodio Ljimaja video dokazni materijal, rekao je da mogu da ga gone i da je pitanje kakva bi njegova odluka bila da je u održanom procesu imao te dokaze!

Možemo se sada pitati kako je moguće da tako učeni tužioci toliko omanu i sude zločincu za dela koja je teže dokazati a ostave ga na miru za ona gde je krivica sasvim lako dokaziva. Priča o skraćivanju postupaka i efikasnosti teško da ima dobru osnovu jer su tužioci dovoljno obrazovane osobe da znaju šta je moguće u pravu, a šta ne. Ko da se ne seti stripa Marka Somborca u kome Karla Del Ponte kaže pred Ramušem Haradinajem da ako svedoci njegovih zločina stradaju da će optužnica biti odbačena, a on odgovara sa „dogovoreno“?

EULEKS je u međuvremenu otkrio još tela u Klečkoj. Bio je to dovoljan razlog da se pokrene postupak.

Još u martu ove godine počeo je sudski postupak protiv nekolicine počinilaca. Prošle godine je EULEKS pretražio Ljimajevu kuću u potrazi za dokazima. U međuvremenu, pojavio se i svedok voljan da svedoči o onome što se desilo. Reč je o osobi odgovornoj za smrt dvojice srpskih oficira – Nebojše Đurića i Veljka Markovića. Domaći mediji su objavili da se ovom svedoku preti, da su zločinci i njihovi saradnici koji su na slobodi, pokušavali da svedoka povežu sa ustanovama za mentalno zdravlje kako bi ga diskreditovali. Ništa do toga. Ali, i da su uspeli, postoji nešto što niko iz OVK ne može da obori ni na jedan način: protokol o zdravstvenom stanju otetih u Klečkoj, otkriven u Ljimajevoj kući tokom pretresa.


Mreža glavnih ljudi na kosmetu

Oslobadjanje zločinaca

Do sada je za Klečku optuženo dvanaest osoba skupa sa Ljimajem. Moguće je da će optuženih biti više, jer je srpsko tužilaštvo tražilo istragu i optužnicu protiv čak dvadeset i sedam lica. Među njima su i Azem Sulja, Šukri Buja i Ramiz Ćerići. Oni su optuženi da su od 2001. godine do 2007. skrivali Ljimaja. Takođe, u vreme dok je SRJ još uvek držala vlast nad pokrajinom neki pripadnici OVK su bili osuđeni za Klečku. Braća Mazreku na primer. To su ona dvojica momaka koje je svet mogao videti kako na licu mesta svedoče da su u Klečki ubijane i žene i deca. Zločinci su ipak oslobođeni u jesen 2000. godine (nešto preko 2000 pripadnika OVK je tada izašlo na slobodu) zahvaljujući strahovitom pritisku i golim ucenama SAD. Danas su to osobe bez adrese, jer vlasti u pokrajini navodno nemaju pojma gde su oni. U novoj optužnici ih nema, umesto njih je tu Refik Mazreku.

Na kraju, ostaje pitanje hoće li pravda za žrtve OVK konačno stići? Sad, tačno je da je Jakup Krasnići (i sam težak ratni zločinac), predsednik Skupštine pokrajine, odbio da skine imunitet Ljimaju, pravdajući se da to može i Vlada učiniti, i tako ogolio sukob koji već duže tinja između njega samog i Hašima Tačija. Ipak, čini se da su u poslednje vreme prvaci OVK na veoma opasnim klackalicama. Što, istorijski gledano, ne bi bilo ništa neobično – ljudi za upotrebu sa oročenim rokom trajanja je uvek bilo. Kako još ništa oko Kosova nije gotovo, valja sačekati rezultate EULEKS-ovog pravosuđa. A čak i da Fatmir Ljimaj bude osuđen, neće to još biti pobeda dobra nad oličenjem zla, već više nešto nalik sabijanju stare gvožđurije na meru dovoljnu da oslobodi prostor za zdraviju sredinu.