UZROCI ARAPSKOG USTANKA: AMERIKA POKORAVA NEPOSLUŠNE REŽIME

Primarni uzrok aktuelnih sukoba u arapskom svetu zapravo je težnja Sjedinjenih Američkih Država da svoj uticaj prošire, odnosno da se na Bliskom istoku i severu Afrike promene režimi koji dosad nisu bili u okvirima savezničkog sistema sa SAD. Neposredan cilj su Libija, Sirija i Iran. Ovako je mr Slobodan Janković počeo predavanje u beogradskom Institutu za evropske studije - „Uzroci i posledice aktuelnih sukoba u arapskom svetu“.

Dominacija posle hladnog rata

„Između dva svetska rata u arapskim zemljama nije bilo krize. To su bile države-protektorati. Posle Drugog svetskog rata imamo nove nezavisne države i takozvane patrone, okrenute SAD i Sovjetskom savezu. Američka dominacija dolazi do izražaja posle hladnog rata a elementi koji pokazuju širinu ove dominacije su potpisivanje mirovnog procesa sa Izraelom 1979. u Egiptu i 1984. u Jordanu“, objašnjava Janković, dodajući da se uticaj SAD dalje ogleda u pristanku sedam arapskih zemalja na saradnju sa Izraelom po pitanju ekonomije, oblasti ljudskih prava, a bez pritiska da se zvanična jevrejska država i prizna, kao i u širenju NATO-a u regionu. U 21. veku, dodaje on, imamo i direktnu okupaciju: u Iraku, Avganistanu i Libiji.

Sukobi u regionu s jedne strane su verski, odnosno izraelsko-islamski. Dalje, dodaje Janković, tu su i socio-ekonomski uzroci jer se radi o državama koje formalno imaju najveću stopu nezaposlenosti u svetu. Sve kraljevine su apsolutističke a sve islamske republike autokratske, osim Izraela, Irana, Turske i Libana.

Cepanje Sudana

Značajni elementi sukoba su geostrateški i energetski. Tako je Kina kupovala naftu iz Libije, odakle je podmirivala oko tri odsto svojih potreba a onda bacila oko i na jug, odnosno Sudan.

„Kina je investirala u naftna nalazišta u Sudanu što je doprinelo definitivnoj podršci Zapada da se zemlja podeli. Finansirala je izgradnju naftovoda od 1.610 kilometara koji sa naftnih polja vodi do Port Sudana. Kompanije iz SAD su se protivile i tražile da se Sudan nadoveže na američki naftovod – od Čada do Kameruna, što je fantastično“, kaže Janković.

U Sudanu su i ranije postojala međusobna trvenja. Ona između hrišćana i animista na jugu i muslimana na severu zemlje traju od 1956, ali to dosad nije dovodilo do najave cepanja države, a upravo to se danas dešava.

S druge strane, Rusija sarađuje sa državama koje nisu bile u američkom savezništvu u oblastima vojne i raketne industrije i drugih grana privrede, i od 2000-2009. izvoz u ove zemlje raste za 29 odsto godišnje. Primarni cilj Rusije je da obezbedi podršku i proširi uticaj na globalna privredna kretanja, kao i da oslabi prisustvo Amerikanaca u regionu. Moskva je zainteresovana i za zaštitu južne granice i uticaj u centralnoazijskim i kavkasnim republikama bivšeg SSSR-a.

Pored toga, krizu produbljuju nepovoljna privredna situacija, kakva je u Jemenu, kao i nedostatak osnovnih prirodnih resursa – vode (posebno u Siriji i Jemenu), a sve izrazitije i hrane. Pride, versko-etnički mozaici u Iraku i Libanu povećavaju podložnost konfliktima.

Sedam zemalja na meti

„Još je general Vesli Klark 3. oktobra 2007. godine na predavanju u prestižnom Komonvelt klubu u San Francisku rekao da je neposredno posle terorističkog napada na SAD vodio razgovore u Pentagonu na kojima mu je rečeno da će Amerika napasti Irak. Pitao je zašto i da li Irak ima veze sa Al Kaidom, i dobio odgovor - ne. Onda mu je saopšteno i da će SAD ’uništiti vlade sedam zemalja u roku od pet godina’. Rekli su mu: ’Počećemo sa Irakom a zatim dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran.’“, kaže Janković.

Irak, dodaje on, 2003. jeste okupiran; NATO je u Somaliji od 2009; iz Libana je 2005, posle 29 godina, izbačena sirijska vojska zbog navodne umešanosti u ubistvo libanskog premijera. Njegov sin Saad Hariri prošle godine je istakao da je to zapravo bila „politička konstrukcija“. Nije otkrio ko stoji iza ovog ubistva, ali je rekao da sigurno nisu u pitanju Sirijci. No, godinu dana posle likvidacije, došlo je do neuspešne ofanzive Izraela u južni Liban, upravljene protiv Hezbolaha.

Naredni korak bio je pokušaj zelene revolucije na ulicama Teherana 2009-2010. godine zbog navodnih neregularnosti na predsedničkim izborima.

Po receptu MMF-a

„Sve republikanske zemlje su američki klijenti u regionu. Naime, od devedesetih godina stidljivo a od početka 21. veka odlučnije, ove zemlje sprovode ekonomske reforme prema receptu SAD i MMF-a. Zbog toga je od 1990. do 1999. blago smanjeno siromaštvo – u Egiptu, na primer, sa 19 na 17 odsto, ali se mora naznačiti da su privatizacije, prvenstveno u poljoprivredi i bankarstvu u poslednjih deset godina, dovele do talasa osiromašenja“, objašnjava Janković.

Model koji MMF pokušava da primeni je onaj iz Latinske Amerike, a tiče se liberalizacije, privatizacije javnih preduzeća, ukidanja subvencija. Situaciju u arapskim zemljama, kao i u ostatku sveta, prodrmao je i šok cena hrane 2007-2008. godine. Pšenica je poskupela za 80 odsto, kukuruz za 90 a pirinač za 320 odsto. Na proleće 2008. hrana je naglo pojeftinila a 6. i 7. aprila održavaju se i demonstracije u Egiptu. Tekstilni radnici su izašli na ulice, a kako kaže Janković, „tada su i prvi ’fejsbukovci’ osnovali grupu ’6. april’“. Janković podseća da je investiciona banka „Goldman Sachs“ tada dobila desetine milijardi dolara da ne bi propala a zatim je kupovala hranu koja ne postoji, to jest koja još nije bila zasejana. To je dovelo do povećanja tražnje, te i do rasta cena. „Goldman Sachs“ slično čini i 2010, opet kupuje nepostojeću hranu, a u regionu žure da kupe zalihe pre nego što hrana ponovo poskupi. Opet, dakle, rastu cene a pšenica je skočila za 70 odsto.

Janković podseća da je „Freedom House“ na svom sajtu obeležio četiri zemlje kao prioritete, u kojima su najopasnija kršenja ljudskih prava na delu. To su Kina, Rusija, Egipat i Iran.

Prividni okidači bunta

„Protesti zbog hrane izbijali su u Egiptu 1977. i 1986, a u Tunisu 1984, tako da nisu novost. Ako se kaže da su u Tunisu i Egiptu izbili protesti zbog siromaštva i nezaposlenosti, u ovu kategoriju ne može da se smesti Libija. To je zemlja sa najvećim dohotkom po glavi stanovnika u Africi. Prema podacima MMF-a iz oktobra 2010, Libija ima dohodak od 12.062 dolara. S druge strane, sistem zdravstvene i socijalne zaštite na višem je nivou nego u mnogim razvijenim zemljama. Nema problem sa pijaćom vodom, nudi stipendije studentima. Jeste da je imala veliku nezaposlenost, ali bi se pre reklo da mladi nisu hteli ni imali potrebe da rade zbog razvijene socijalne politike. Jedino što se može reći je da je zemlja predstavljala izvestan ’zatvor na otvorenom’. Takođe, pominje se da su sukobi izazvani i plemenskim podelama. Ali, toga ima najviše u Jemenu, Saudijskoj Arabiji, Iranu, kao i u Alžiru i Maroku“, objašnjava Janković.

Kada se govori o visokom procentu nezaposlenosti mladih, što je takođe pominjano kao jedan od razloga za „arapsko proleće“, Janković je naveo sledeće činjenice: u Egiptu ova stopa nezaposlenosti je 25 odsto, u Tunisu 30, Libanu 21 odsto, dok za Libiju ne postoje pouzdani podaci, ali se procenjuje da se radi o oko 30 odsto. Jemen prednjači sa 45 procenata.

„Međutim, stopa nezaposlenosti u Velikoj Britaniji je 20 odsto, u Italiji 29 odsto a u Španiji 42“, dodaje on.

Nepodobna vlast

Zanimljivo je dalje pogledati podatke koje objavljuje lokalni Vikiliks zvani „Palestine papers“ koji svedoče „o poltronstvu i klijentelizmu lokalnih režima koji tužakaju jednu druge velikom šerifu – Americi“. Iz depeša se uočava briga SAD da se za Egipat, Tunis i Alžir pronađe nova vlast. Istovremeno, kaže Janković, američke diplomate i izaslanici ukazivali su na nespremnost lokalnih vlasti, posebno u Egiptu i Tunisu, da odlučnije sprovode reforme a od 2008. i da usporavaju reforme, „što je generalna ocena za region, pa i za Jordan“. Izveštaj Evropske komisije o susedskoj politici sa zemljama južnog Mediterana u 2009. zaključuje da su „sve vlade protiv političkih promena a mnoge beleže pogoršanje ljudskih i političkih prava“.

„Naglašene zamerke Egiptu od 2005. su i da država ograničava obim i modele podrške Amerike i Zapada civilnom sektoru i demokratskoj pomoći. U izveštaju ’National Endowement for Democracy’ iz 2006. navode se države koje najviše sprečavaju i kontrolišu demokratsku, to jest američku, pomoć: bivše sovjetske države Evroazije, Kina, Venecuela, Egipat i Zimbabve“, dodaje Janković.

Obučavanje „fejsbukovaca“

U depeši od 6. januara 2010. vidi se da Amerika bar od 2008. finansira i obučava egipatski civilni sektor, „spontane ’fejsbukovce’ i ’tviterovce’ – nove političke snage“. Oni su od 2008. do 2010. povremeni gosti „Freedom House“ i Stejt departmenta.

„Ovde se navodi da SAD finansiraju i obučavaju i kandidate za parlamentarne izbore 2010. koji će kasnije spontano preko Interneta organizovati demonstracije. Gotovo isti scenario je i u ostalim bliskoistočnim zemljama, sem u Libiji. Čak je Njujork tajms pisao o američkoj pozadini ’arapskog proleća’ i naveo institucije koje su finansirale i obučavale pokrete u Egiptu, Bahreinu, kao i lidera pobunjene omladine u Jemenu“, dodaje Janković.

Neposlušni Mubarak i Ben Ali

Jedna od depeša otkriva da je sin Hosnija Mubaraka, Gamal nameravao da nastavi sa privrednim reformama, odnosno privatizacijama od kojih se lično obogatio smanjivanjem državnih subvencija. Ali, bio je protiv američkog finansiranja egipatskih nevladinih organizacija koje se zalažu za „demokratizaciju i dobro upravljanje“. Drugom depešom od 23. septembra 2008. obaveštava se Stejt department da će u slučaju Mubarakove smrti, njegova vojska preuzeti vlast i da neće dozvoliti da se Gamal, koga je Mubarak spremao za svog naslednika, dokopa funkcije.

„Dakle, trebalo je na vreme osigurati primopredaju vlasti u krugu američkih prijatelja i pod američkom kontrolom“, ističe predavač Instituta.

Ne treba zaboraviti, kaže on, da je Karnegi fondacija početkom 2010. osnovala Radnu grupu za Egipat, koja se zalagala za političke promene, logistički podržavajući Muhameda el Baradeja.

Kada je u pitanju Tunis, depeša od 17. jula 2009. saopštava kako ova zemlja nije bila blizak saveznik SAD jer nije slušala savete u pogledu ekonomskih problema, korupcije i posledičnog nezadovoljstva stanovništva. „Predsednik Ben Ali stari, njegov režim je sklerotičan i nema jasnog naslednika“, piše u izveštaju za Stejt department a onda se dodaje da ih je delimično blokiralo Ministarstvo spoljnih poslova „koje teži da kontroliše sve naše kontakte u Vladi i mnogim drugim organizacijama“. „Tunižanska Vlada prečesto pretpostavlja iluziju angažmana pravoj saradnji. Ključne promene u Tunisu moraće da sačekaju do odlaska Ben Alija“, stoji u depeši.

Krajnji cilj - Iran

Promene vlasti na širem Bliskom istoku dešavaju se u atmosferi ubistva Osame bin Ladena, bez suđenja – kao u slučaju Sadama Huseina – i posledično bez istraživanja njegove krivice, uz kršenje suvereniteta Pakistana. Intervencija NATO u Libiji rezultira ubijanjem civila, dece a sve pod kapom - zaštite civila. Prilično sporna je i Rezolucija 1973, kaže Janković, jer je donose članice Saveta bezbednosti koje ne priznaju i ne pristupaju Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda – SAD, Rusija i Kina, koje traže odgovornost za civilne žrtve u Libiji i o tome izveštavaju tužioca MKS-a. Pored toga, Amerika i njeni saveznici u borbi protiv međunarodnog terorizma u Libiji „udružuju se sa islamskim mudžahedinima protiv kojih su se borili u Iraku i Avganistanu“.

„Kina i Rusija imaju svoje razloge za ovakve odluke. Kina pokušava da se obezbedi u svom zaleđu i još nije spremna za sukob sa Anglosaksoncima. Rusija sa svoje strane verovatno mora da napravi po neki ustupak za Ingušetiju. Jedino što ovim zemljama može da sačuva kakav-takav uticaj u regionu jeste veto na eventualne intervencije u Siriji i Iranu“, zaključuje Janković.

Sam Iran je meta još od 1979. godine i predstavlja poslednju branu Americi na putu ka centralnoj Aziji a u igri je sve vreme, dodaje on, „pitanje političke kontrole nafte i gasa“ preko kojih SAD i Britanija kontrolišu i Evropsku uniju.